Ова проповед и ламент Мунтера Исака, вапај против рата у Гази, изречена је 22. октобра у Палестини, у Евангелистичко-лутеранској цркви у Беит Сахуру и у Евангелистичко-лутеранској Божићној цркви у Витлејему. Др Мунтер Исак је пастор, декан Витлејемског Библијског колеџа и директор конференције „Христос на контролном пункту“ (Christ at the Checkpoint).
Беседа је уследила након удара израелских одбрамбених снага на најстарију активну цркву у Гази, грчку православну Цркву Св. Порфирија 19. октобра. У бомбардовању је погинуло 18 људи (осморо деце), десетине је повређено, а неколико стотина хришћана и муслимана који су се склонили у комплекс цркве су расељени.
Црква Св. Порфирија налази се у делу града Газе који се зове Ал Зајтун и сматра се трећом најстаријом црквом на свету. Оригинална богомоља на овом месту потиче из 425. године, а данашња црква саграђена је у 12. веку. Обновљена је 1856. и под управом је Јерусалимске Патријаршије. Црква је посвећена Св. Порфирију који је био епископ Газе од 395. до 420. Он је био познат по храбром супротстављању паганима који су владали у Гази и ширем Леванту. Његов гроб налази се у североисточном делу цркве.
Црква и околне просторије су и 2014, за време бомбардовања Газе које је трајало месец и по дана, биле склониште за скоро 2000 Палестинаца, хришћана и муслимана, и тада су неке од просторија оштећене. Газа је дом за око 1000 Палестинаца хришћана, од који је већина православна.
Црква Св. Порфирија
Опколили су нашу палестинску породицу у Гази, описали их као чудовишта и окривили их. Израелске одбрамбене снаге бомбардовале су њихове домове, сравниле њихова насеља са земљом, раселиле их и окривиле њих. Наше породице – браћа и сестре, тетке и стричеви, братанци и сестричине – потражиле су склониште у школама где су бомбардоване, у болницама у којима су бомбардоване, а онда су окривљене. Сломљени смо. Људи у Гази страдају. Изгубили су све осим достојанства. Многи су задобили славу, достигли су мучеништво, чак и ако то нису тражили. Сада, поново у нашој историји, они се налазе пред истим избором: смрт или расељавање. Наша Накба[1] се наставља!
Куда да иду? За њих нема места на овом свету!
Народи света, укључујући Америку, против њих су. Они користе новац, оружје, дипломатију и теологију против народа Палестине, народа Газе. Причају међу собом где ћемо после нашег етничког чишћења да завршимо, као да смо ми екстра кутије којима нема места у кући.
Нема милости. Хуманост је нестала. Нема ко да оплакује нашу смрт. Нема ко да заустави ову ратну машину јер нисмо из одређеног народа, одређене вере или расе. Нисмо међу „изабранима“. Политичке силе света нас виде као препреку, а не као савезника. Сломљени смо и изнова смо сломљени сваким даном сликама смрти, посебно када је она близу нас – наше породице, наше сестре, наши рођаци и вољени са којима смо свакодневно разговарали. Сви смо сломљени. Слушамо застрашујуће приче о паклу на земљи. Пакао је данас реалност у Гази. Наша палестинска браћа и сестре су сада у њему.
Оно што се дешава у Гази није рат или сукоб, већ уништење, континуирани геноцид и етничко чишћење кроз смрт и присилно расељавање. Светске политичке силе жртвују народ Палестине да би обезбедиле своје интересе на Блиском истоку; кажу да је наше уништење потребно да би народ Израела био безбедан. Они нас приносе као жртву на олтар искупљења, док ми својим животима плаћамо цену за њихове грехе.
Где је правда? Причају о међународном праву. Држе нам предавања о људским правима и гледају на нас са висине као да су у погледу вредноси и морала супериорнији у односу на све остале. Кажем им: „Одлазите са својим законима и својом причама о људским правима!“ Ви Европљани и Американци сте данас наги пред читавим светом. Ваш расизам и лицемерје су разобличени. Заиста, зар нема стида?! Ја лично не желим да чујем за мир и помирење.
Људи у Гази данас желе живот. Желе ноћ без бомбардовања. Желе лекове и хируршке операције уз анестезију. Они желе најједноставније животне потрепштине: храну, чисту воду и струју. Они желе слободу и достојанствен живот. Они који су под бомбардовањем, премлаћивањем и прогоном не желе да чују за помирење и мир. Они желе крај агресије!
Тражили су од нас да се молимо. Људи у Гази и даље траже од нас да се молимо, и они се још увек моле. Одакле им ова вера! Молили смо се. Помолили смо се за њихову заштиту… а Бог нам није одговорио, чак ни у „Божијој кући“ црквене зграде нису могле да их заштите. Наша деца умиру пред тишином света, и пред ћутањем Божијим. Како је тешко ћутање Божије! Данас плачемо са псалмопојцем:
Боже мој, Боже мој, зашто си оставио Газу? Докле ћеш, Господе, заборављати је до краја? Докле ћеш одвраћати лице своје од ње? Вичем у дану и не чујеш, и у ноћи, и нема одговора на агонију моју. Немој одступити од народа Газе, јер је невоља близу, а нема помоћника. Господе Боже спасења нашега, дању и ноћу викасмо пред тобом. Нека изађе преда те молитва наша, приклони ухо твоје мољењу нашем. Наше душе и животи се спустише до ада… очи наше изнемогоше од сиромаштва. Викасмо к теби, Господе, сав дан. Пружасмо к теби руке наше. Зашто Господе одбацујеш душе наше? Зашто одвраћаш лице твоје од нас?
Тражимо Бога у овој земљи. Богословски, философски питамо се: Где је Бог када страдамо? Како да објаснимо његово ћутање? Али, далеко од философије и егзистенцијалних питања. У овој земљи, чак је и Бог жртва угњетавања, смрти, ратне машинерије и колонијализма. Видимо Сина Божијег у овој земљи како на крсту вапи исто питање: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? Зашто допушташ да ме муче? Да ме разапињу? Бог страда са народом ове земље, делећи исту судбину са нама. Као што је др Митри Рахеб написао у свом чланку „Теологија у палестинском контексту“, који се појављује у књизи коју сам уредио:
„А Бог ове земље, Он није као сви богови… Његова земља је преорана гвожђем… Његови храмови су уништени ватром… Његов народ је погажен, а Он не мрда ни прстом. Бог ове земље је скривен од погледа. Тражиш Његове трагове, али их не видиш. Чезнеш да Он раздвоји небеса и сиђе да види. Да те саслуша, да буде саосећајан, да те спасе. Бог ове земље не сузбија бруталне војске, већ дели једну судбину са својим народом. Његова кућа је срушена. Његов син је распет. Али његова тајна не ишчезава. Већ се Он диже из пепела, и са избеглицама га видите. Хода, и у тами ноћи подиже изворе наде. Без овог Бога, Палестина остаје спаљена земља… остаје само поље уништења. Али, ако Бог погази њене темеље, само ће је учинити светом земљом, земљом у чијим горама одјекује јеванђеље о миру.“[2]
Љубљени, у овим тешким временима утешимо се Божјим присуством усред бола, па чак и усред смрти, јер Христу нису непознати бол, хапшење, мучење и смрт. Он хода са нама у нашем болу.
Бог је под рушевинама у Гази. Он је са уплашеним и са избеглим. Он је у операционој сали. То нам је утеха. Хода са нама долином сенке смрти. Ако се молимо, моја молитва је да они који страдају осете ово исцељујуће и утешно присуство. Имамо још једну утеху, а то је васкрсење. У нашој сломљености, болу и смрти понављајмо јеванђеље васкрсења: Христос васкрсе! Он је постао првенац оних који су уснули. Када сам видео слике тела ових светих у белим кесама испред цркве за време опела, сетих се Христовог позива: „Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света.“ (Мт. 25, 34)
Пред сликама смрти и призорима умирања деце данас чујемо бесмртни Христов позив: „Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.“ (Мк. 10, 14) Ако за децу Палестине и децу Газе нема места у овом окрутном и угњетавачком свету, онда им је место у наручју Божијем. Њихово је царство. Суочени са бомбардовањем, расељавањем и смрћу, Христос их позива: „Ходите к мени, благословени Оца мога. Пустите децу нека долазе мени, јер је њихово царство.“ Ово је наша вера. Ово нам је утеха у нашем болу. Амин.
Превод: Смиљана Ћурчић Беро
[1] Накба, арапски катастрофа, су догађаји започети 1948. године када је из историјске Палестине протерано преко 750.000 Палестинаца, уништено преко 400 палестинских села и градова ради оснивања државе Израел – прим. прев.
[2] Др Митри Рахеб је пастор у Евангелистичко-лутеранској Божићној цркви у Витлејему, оснивач и председник Дар ал Калима Универзитета у Витлејему и највише објављивани палестински теолог чија дела су преведена на 11 језика – прим. прев.
