Гордост као грех Луцифера

Када бих морао да одржим само једну проповед, била би то проповед против гордости. Што дуже живим и посматрам живот око себе, а поготово понашање савремених људи у посебним околностима, све више сам убеђен у основаност старог верског учења да је васколико зло отпочело посезањем за извесним првенством, када се и само небо распукло попут огледала, од једног јединог високомерног подсмеха.

Најчудније у погледу овог учења јесте то, да се оно најчешће одбацује у теорији док је у пракси најшире прихваћено. Савременим људима се чини да је појам гордости бескрајно удаљен од њих, и ако имамо у виду његову богословску формулацију, то зацело и јесте тако. Међутим, суштински гледано, гордост им је бескрајно блиска, и можда баш због тога не могу да је примете. Гордост је у потпуности прожела њихов ум, морал и инстинкте, поставши неотуђиви део њихове личности; они се понашају у складу са њом и пре него што је се сете. Нема на свету идеје која би им теоријски била толико туђа, а суштински толико сродна.

Да бисмо се у то уверили, подвргнимо ову тезу једном не сувише тешком експерименту. Претпоставимо да читалац, или (боље) писац, оде у кафану или неко друго место окупљања разног света; у обзир долази и подземна железница, мада у возу није увек могуће водити дуге философске разговоре. У сваком случају, нека то буде место где се окупља шарена гомила простих, углавном сиромашних људи, јер већина и јесте таква, док се они релативно имућни, које наши снобови називају просечнима, ређе срећу. Претпоставимо, дакле, да експериментатор учтиво прилази групи обичног народа и лежерно започиње разговор речима: „Теолози сматрају да је космичка хармонија била нарушена а радост и потпуност постојања замућена онда када је један од виших анђела престао да се клања Господу и када је пожелео да и сам постане предмет свеопштег обожавања.“

Експериментатор би после тога кружио наоколо погледом и очекивао да неко потврди изречено, а уз то би поручио и неку закуску која ритуално одговара месту и времену, или би пак целом друштву понудио цигарете или цигаре, како би их подстакао на мисаони напор. У сваком случају, такво друштво тешко да ће прихватити догму у наведеном облику. Мишљење ових људи вероватно ће бити неповезано и равнодушно, било да га износе уз колоквијално вајкање „Господе помилуј“ или тек мало ведрије „Сачувај ме Боже“ или просто „Носи се“, израз који не стоји ни у каквој вези са неком доктрином или верским учењем из нашег обавезног образовања.

Укратко, онај ко покуша да изнесе наведену теорију просечној гомили, ускоро ће утврдити да јој се обраћа непознатим језиком. Чак и ако је изнесе у поједностављеном облику и изричито каже да је гордост најгори од седам смртних грехова (гордост, грамзивост, похота, гнев, прождрљивост, завист, лењост), произвешће само нејасан и прилично непопуларан утисак да им чита буквицу. А, уствари, рекао им је оно што и сами осећају или бар желе да осећају други.

Нека се наш експериментатор не заустави на томе. Претпоставимо да ће он или рецимо, ја, саслушати а можда и записати у бележницу оно о чему разговарају ти обични људи. Ако се ради о научном истраживачу са бележницом, врло је вероватно да никада раније није ни срео те обичне људе. Буде ли пажљиво слушао, приметиће један одређени тон који се користи и према пријатељима, и према непријатељима, и према површним познаницима; тон који је у целини простосрдачан и обзиран, мада није лишен ни извесних симпатија и антипатија. Чуће безброј, понекад збуњујућих, алузија на добро познате слабости извесног Џорџа, коме ће се, без имало оклевања, одати и заслужено признање; стари Џорџ је, наиме, велики господин када је пијан и уме славно да се носи са полицајцима. Нека друга ноторна будала, која се увек клади на погрешног коња, биће дочекана сасвим нешкодљивом поругом; увек ће бити правог хришћанског патоса према онима који су доспели „у шкрипац“ због својих лоших навика, посебно међу најсиромашнијима. И пошто су сви ти чудаци призвани, као духови, могућношћу доконог трачарења, експериментатор ће постепено стећи утисак да постоји само један тип људи, по свој прилици само један тип, а можда чак само један човек, који заиста не ужива ничију наклоност.

Када се помене његово име, сви гласови попримају реске тонове; у ваздуху лебди јаче и слабије негодовање и нека чудна хладноћа. Све ће изгледати још чудније јер, на основу актуелних друштвених и антидруштвених теорија, нипошто неће бити лако закључити зашто је тај човек омражен и зашто га други сматрају чудовиштем. Тек након извесних наговештаја, биће могуће закључити да одиозни господин погрешно верује да му припада читава улица, а понекад, богме, и читав свет. А затим ће неки од присутних критичара локалних друштвених збивања рећи: „Уобразио је да је Господ Бог.“

Сад експериментатор може комотно да затвори своју бележницу и да се повуче са сцене; наравно, тек пошто плати пиће попијено у научне сврхе. Постигао је оно што је желео. Доспео је до оправдања своје интелигибилне тезе. Припити кафански докоњак прецизно је поновио, реч по реч, теолошку дефиницију Сатане.

Гордост је толико јак отров да трује не само врлине него и пороке. Управо то осећа сиротиња у кафани док правда пијаницу, цинкароша, па чак и лопова, и куди онога који, рекло би се, тако наликује свемогућем Господу. Сви ми, уствари, знамо да темељни порок – гордост – разорно сенчи и истиче све друге врлине и мане. Човек може бити лакомислен, раскалашан, развратан; може уништавати своју душу свакаквим ниским страстима, а да у мушком кругу важи за доброг, па и верног пријатеља.

Али, ако такав човек почне да сматра своју слабост снагом, све се мења. Тада имате пред собом вулгарног женскароша и заводника, најодвратнијег од свих смртника, кога мушкарци са здравим инстинктима мрзе и презиру.

Човек може бити по својој природи лењ и прилично неодговоран, може због нехаја да запусти своје дужности, али ће и такав наилазити на разумевање својих пријатеља све док је у питању ненамерна небрижљивост. Сасвим је друкчије ако се ради о промишљеном нехају. Ружно је ако се неко, из принципа и прорачунатости, влада као боем, док самосвесно пљачка друштво у име своје генијалности (или зато што верује да је генијалан), паразитски оптерећујући и кињећи боље од себе, под изговором да је песничка душа.

Неће бити метафора ако кажемо да је то ђавоља работа. Стара, изворна религиозна формула непогрешиво нас доводи до нечастивог. Могли бисмо навести сијасет примера који илуструју ту духовну истину. Лако је показати да је чак и тврдица, који се скоро стиди своје мане, хуманији и душевнији од милионера који се хвалише и размеће својом похлепом, називајући је разборитошћу, једноставношћу и напорним животом. Чак је и кукавичлук, као пуки слом живаца, бољи од кукавичлука као идеала и теорије интелекта; свака иоле нормална особа имаће више саосећајности према људима који се, баш као и говеда, предају паници, неголи према чистунцу који заговара нешто што сам назива прибраношћу. Људи мрзе чистунство јер је оно најсувопарнији вид гордости.

Ипак, како сам већ рекао, у свему томе крије се парадокс. Учење о гордости, а поготово гордости духа, као о манифестацији зла, данас се сматра мистичким умовањем, које нема много везе са савременом и практичном етиком. А заправо се ради о учењу које за ту етику има огроман значај. Колико ја знам, основни принцип етичности је – свакога учинити срећним. А гордост је управо оно што смета туђој срећи. Практични приговор против гордости – да она унесрећује и раздваја људе – кудикамо је очигледнији од оног мистичног.

И мада се са практичном осудом гордости, као извора друштвене нелагоде и раздора, срећемо на сваком кораку, скоро ништа не можемо чути ни прочитати о томе. И заиста, безмало све књиге и теорије као да нарочито охрабрују духовну гордост.

Стотине писаца и мудраца неуморно пишу о важности самопотврђивања; о томе како свако дете треба да развија своју индивидуалност (па ма каква да је); о томе како сваки послован човек мора тежити успеху, а сваки успешан – развоју своје магнетичне и неодољиве личности; о томе како сваки човек може постати супермен (једноставном пријавом на Наш Дописни курс) и како супер-супермен (сада већ као јунак софистициране уметничке књижевности) да гледа с висине на масу обичних супермена који су се намножили широм наше планете.

Речју, данас се егоизам теоријски прилично подстиче. Али због тога не треба да се узбуђујемо. Савремена пракса, у суштини иста као она најдревнија, још увек га ревносно обесхрабрује. Човек снажног, магнетски привлачног карактера, ипак је човек кога сви остали желе на пристојан начин да удаље из клуба. Човек који је у акутној фази самореализације није ништа више пожељан у клубу неголи у кафани. Супермен може бити „прочитан“ чак и у најпросвећенијем научном серклу, и сматран обичном будалом. Стварност је та која демантује философију гордости; то се види тестирањем моралних инстинктâ и тамо где се окупе тек двојица или тројица људи, у своје, а не у Божје име; људи сами траже лека за ову модерну јерес.

Постоји и друга врста практичног искуства, коју сви познајемо, још опорија и живописнија од непопуларних напасника и агресивних будала. Сви знамо да постоји нешто што се назива егоизмом и што је много дубље од еготизма. Од свих духовних болести ова је најмање опипљива и најискључивија. Доводи се у везу са хистеријом; понекад се чини да је повезана са дијаболичном суманутошћу. Жртва ове обузетости чини хиљаду разних ствари, руководећи се сатирућом таштином као сталним мотивом; и према томе дури се и смеши, клевеће или хвали, кује завере и интриге или још увек не чини ништа, и све то са будном опрезношћу према друштвеном учинку своје сопствене персоне.

Запањен сам да у савременом свету, који непрестано брбља о психологији и социологији, о ужасима дечије деликвенције, о алкохолизму и лечењу психопата, о стотину ствари које су свуда наоколо али никада на свом месту – невероватно је да та савременост има заиста тако мало да каже о узроку и третирању ове моралне бољке, која трује скоро сваку породицу и сваки круг пријатеља. Тешко да постоји психолог практичар који би могао ишта да дода овешталој црквеној максими: гордост долази из пакла. Јер постоји нешто ужасно у вези са овом бесомучношћу у њеном најгорем виду, што чини умесним помињање управо тих страшних речи. А затим, рекао бих, учени људи лако одлутају у дискусије о пићу или дувану, о порочности винских чаша или о штетности кафане…

Најпорочнији учинак на свету не симболизује винска чаша, већ лупа; и он се не остварује у кафанама, него у најтајнијој од свих кућа, кући огледала.

Вероватно ћу бити погрешно схваћен; своју проповед бих, наиме, започео позивом својим слушаоцима да се окану самообожавања. Посаветовао бих им да уживају у плесу и позоришту, у вожњи аутом, у шампањцу и остригама; да воле џез, и коктеле, и ноћне клубове, ако већ не умеју да уживају ни у чему бољем; нека уживају у бигамији, и провалним крађама, и у свим могућим злочинима према сопственом избору; само нека никада не одаберу ташто самољубље. Људска бића су срећна све док су пријемчива за нешто изван себе, док им је очувана способност да реагују на спољне подстицаје. Све док располажу том моћи, имају, као што су велики умови одувек тврдили, оно што су имали и у детињству, а што још увек може да сачува и оснажи одраслог човека.

Тренутак када се човек осети надмоћно у односу на било коју обдареност, или на било који смели подухват у којем би могао учествовати, упоредив је са неком врстом самоуништавајуће засићености и разочарања, са незаситим и очајничким Танталовим мукама.

Наравно, лако се могу јавити тешкоће у самој употреби речи „гордост“, која понекад има сасвим супротно значење. На пример, када кажемо за неког да се „горди нечим“, као када се човек горди својим ближњима или као што се неки народ горди својим херојима, подразумевамо нешто што је у потпуној супротности са гордошћу као охолошћу. Јер то подразумева да човек сматра да му је потребно нешто изван њега да би стекао славу, а таква слава је заиста драгоцен дар, на који се с правом може бити поносан.

На исти начин реч може да заведе када кажем да ми се у мноштву појава у садашњости и блиској будућности, најгором и најопаснијом чини – дрскост. Јер постоји и врста дрскости коју сматрамо забавном или окрепљујућом, као што је, рецимо, дрскост мангупа. И поново су околности те које спасавају ствар од могућег зла. Особина коју обично називамо „образ“ није потврда супериорности, већ пре врли покушај да се уравнотежи инфериорност. Када приђете неком богатом и моћном племићу и обесно му оборите шешир на очи (јер вам је ћеф), тиме сугеришете да нисте изнад свих људских лудорија, већ да их можете чинити, као и да племић треба у том погледу да има шире и богатије искуство.

Или, када додирнете прслук краљевског војводе, на ваш несташни начин, показујете да себе не схватате сувише озбиљно, али такође ни војводу онако како је то уобичајено. Ова врста дрскости може се критиковати, пошто је скопчана са извесним опасностима. Постоји, међутим, и један сој смеле интелектуалне дрскости који се држи као неподложан узвраћању или процени, а има оних међу новим генерацијама и друштвеним покретима који испољавају управо ту фундаменталну слабост. Јер то јесте слабост, пошто се за несумњиво усваја веровање у које чак и они ташти и будаласти верују само понекад, премда би сви људи желели да верују и често су толико слаби да и поверују – да они сами представљају врхунски стандард бивства.

Охола личност све мери према себи, а не према истини. Нисте охоли ако желите да чините добро, или да изгледате добро, према општеприхваћеним мерилима. Охол човек сматра за лоше све оно што не одговара његовом укусу.

У општем замагљивању јасних и општеприхваћених стандарда, данас код младих људи (а чак и код младих жена) постоји права пошаст прибегавања личној процени; и све као последица недостатка веродостојног и непристрасног процењивања. Пошто нема стандарда који би био довољно поуздан да се човек уклопи у њега, сви стандарди се моделују тако да нама одговарају.

Међутим, људско биће по себи је сушта маленкост, нешто попут чисте случајности. Отуда потиче нова тескоба која је приметна управо код оних који се хвалишу ширином својих избора. Скептик се осећа сувише великим да би живот мерио крупним стварима, па завршава тиме што га мери најситнијима. Ту такође долази до неке врсте подсвесне тираније, која спутава ум не само у односу према традицијама из прошлости, него и према изазовима будућности. Nil admirari („ништа не обожавати“) постаје мото свих нихилиста, који се у правом смислу и завршава у ничему.

Када бих, дакле, морао да одржим само једну проповед, сигурно је не бих могао часно завршити а да не наговестим своје виђење могућег спасења од уоченог зла. Као и у хиљаду других ствари, и у овом погледу је, уверен сам, Црква у праву. Убеђен сам да би, без њеног сведочења, људи сасвим заборавили на Тајну, која нас плени истовремено и умношћу и тананошћу. Знам само да ја лично никада нисам чуо за позитивну скромност све док нисам доспео под окриље Цркве; чак и оно што највише волим, а то је слобода и царство енглеске поезије, у овој ствари изгубило је компас и нашло се у магли самообмане.

Не постоји бољи пример за дефиницију гордости од дефиниције родољубља. Оно је најплеменитије од свих природних осећања све дотле док се да овако исказати: „Само да будем достојан Енглеске!“ А када се родољуб задовољава да каже: „Ја сам Енглез“ – то је почетак гнусног фарисејства. Не могу сматрати случајношћу што патриота необично поштује заставу своје земље управо у државама са католичком традицијом као што су Француска, Пољска и Ирска, док се у многим другим земљама патриота усхићује својом расом, племеном, крвљу, типом и самим собом као њиховим представником, па било то у Берлину или Белфасту.

Укратко, када бих морао да одржим само једну проповед, била би то она којом бих дубоко узнемирио цењени скуп, скрећући му пажњу на трајне изазове Цркве. Кад бих морао да одржим само једну проповед, сигуран сам да не бих био замољен да одржим још једну.

Извор: Гилберт Кит Честертон, Све из мога џепа – изабрани есеји, изабрао, приредио и превео Милан Рамадански, Београд: Отачник; Стари Бановци: Бернар, 2013.