Ajsi i Sot, Ljudski odraz u okeanu
Međunarodni susreti, posvećeni Svetoj Gori Atonskoj, uspešno se nastavljaju evo već treću godinu. Projekat se razvija: širi se krug tema koje se razmatraju, produbljuje nivo razmatranja i, praveći planove za ovaj susret u Beogradu, odlučili smo da postavimo kao jednu od centralnih tema savremenu ekološku problematiku u njenoj povezanosti s principima pravoslavne duhovnosti i askeze, a takođe i neposredno s atonskom tradicijom. Danas aktuelnost i zaoštrenost ekološke teme ne treba posebno dokazivati. Ravnoteža i harmonija u odnosima čoveka sa svetom prirode izgubljene su, kako to mnogi smatraju, bespovratno. Ekološke krize i konflikti, pretnje i rizici ekološke situacije već su odavno prešli iz reda lokalnih i pojedinačnih događaja u krug permanentnih globalnih faktora koji određuju razvoj i sudbinu planetarne civilizacije. Zbog toga se traženje i razmatranje puteva ozdravljenja situacije, prekidanja pogubnih procesa, sprovodi intenzivno i na svim nivoima, od globalnog do posve lokalnog, i u svim formama, od naučnih projekata do članaka u popularnim medijima. Razmatraju se najrazličitije strategije koje u centar pažnje postavljaju razne dimenzije i aspekte problema – ekonomske, naučno-tehnološke, socijalno-političke, itd. Ali, pri svemu tome, lako je uočiti da je religioznoj i duhovnoj strani ekološke problematike do sada poklanjano izuzetno malo pažnje.
Međutim, u svakoj od svetskih religija od iskona su polagani određeni principi i norme odnosa čoveka prema prirodi, prema životnoj sredini – polagano je, drugim rečima, sopstveno poimanje ekologije i sopstveni pristup rešavanju njenih problema. U hrišćanstvu se takvo poimanje izražavalo u mnogim oblicima – u bogoslovlju, liturgici, omilitici, praktično se otelovljavalo u životu Crkve. U pravoslavnom svetu jezgrom i stožerom duhovnog života smatra se isihastička askeza – i ovde, na njenom tlu, hrišćanske postavke o odnosu prema prirodi i čovekovom okruženju su nalazile, možda, svoje najneposrednije i najizrazitije ovaploćenje. Zato u današnjoj situaciji oštre ekološke krize teme „askeza i ekologija“, ili pak „isihazam i ekologija“ zadobijaju veliki značaj i aktuelnost.
Treba razotkriti kakvi su se odnosi čoveka sa svetom prirode negovali u pravoslavnom podvižništvu – i vrlo je moguće da ćemo u tim odnosima, kada ih pojmimo, moći da nađemo novi dragoceni resurs za izlaz iz nastale krize. Vidan dokaz te dragocenosti je opit Atona: ovde imamo jedinstven primer ljudske zajednice koja je znala i umela da postigne harmoničnu ravnotežu sa svojom prirodnom sredinom i da tokom milenijuma opstaje na jednoj istoj nevelikoj teritoriji bez ikakve ekspanzije i bez ikakvih simptoma ekološke krize.
U ranijim vremenima, monaška i asketska tradicija često su optuživane za svojevrsni egoizam – zamerano im je na isključivoj usredsređenosti na unutrašnji svet čoveka i lično čovekovo spasenje, uz potpunu ravnodušnost za društveno okruženje i, utoliko pre, za prirodno okruženje. Ali, takve optužbe su se zasnivale na predrasudama i neznanju. U stvari, u asketskoj duhovnosti iskonski su prisutni upravo suprotni motivi i postavke o odnosima sa svetom prirode i posebno sa svom živom tvari, svim oblicima života. Njih u jarkim bojama izražava jedan tekst rane isihastske literature, koji je bio u Rusiji neobično široko poznat, neobično jako uticajan i omiljen.
Slovo 48. Prep. Isaka Sirina tesno vezuje ekološku temu s glavnim elementima sve isihastske prakse. Ono se naziva „O savršenstvu svega poprišta“, tj. svega hrišćanskoga puta, i tvrdi da se ovo savršenstvo sastoji „u tri stvari: u pokajanju, u čistoti i u usavršavanju sebe“. I evo kako se raskriva centralna od tih stvari, čistota: „Šta je to čistota? Kratko rečeno, srce, milostivo prema svoj tvarnoj prirodi (…) A šta je to srce milostivo? (…) To je srce čoveka sa toplinom za sve stvoreno, za ljude, za ptice, za životinje, za demone i za svaku tvar. Kad ih se čovek seti i kad ih uzre, oči mu izlivaju suze, od velikog i silnog sažaljenja, koje ispunjava srce. I od velikog sastradanja umilošćuje se srce njegovo, i on ne može ni da podnese, ni da sluša, ni da gleda kakvu god štetu ili makar mali bol, koji tvar trpi. I zato i za beslovesne (…) svakog trena sa suzama prinosi molitvu (…) a takođe i za rod gmizavaca moli se sa velikom žalošću“.[1] Ne može se ne priznati da ovaj zadivljujući i tako emotivni tekst zaista sadrži u sebi jednu čitavu ustanovu i određenje odnosa čoveka sa svojom životnom sredinom i sa čitavom prirodom, a to je odnos bezmerne brige i ljubavi, bezgranične samilosti, koja molitvom obuhvata čitav krug svega stvorenog, sve do demona i gmizavaca. „Srce milostivo“, opisano kao „toplina srca u čoveka za sve stvoreno“, istupa ovde kao posebno važan pojam i mi vidimo da se na tome pojmu dalje može izgraditi ekološka etika. Posebna molitva za gmizavce takođe je momenat od važnosti, nipošto čisto retorički: za Vizantiju i Bliski istok gmizavci, zmije – analogon su naših vukova, najštetnijh životinja, i molitva za njih – to je odnos koji odgovara ne antropocentrizmu, koji podrazumeva prodor u okruženje i njegovo potčinjavanje, nego baš ekologizmu, sa usrdnom brigom za njegovo očuvanje.
Po svome sadržaju i tonu ovaj tekst uopšte nije izolovan, nego je baš tipičan za isihastičku literaturu. U drevnim patericima, pričama iz opita otaca pustinjaka, naći ćemo te iste ekološke motive, naći ćemo istorije o avama što su oplakivali smrt ptica i živeli u svetu u bliskosti sa divljim zverima. Obilje je takvih istorija i u ruskoj monaškoj, žitijskoj literaturi. Može se sa uverenošću tvrditi da nam one prenose ne toliko neke stilizovane drevne legende, koliko živu realnost isihazma, kakva mu je svojstvena od iskona i uvek. Izvešća o ruskom podvižništvu XV veka uključuju ne samo „istoriju“ nego celoviti Uklad Dositeja, zbornik životnih pravila za Talabce, žitelje Talabskog ostrva na Pskovskom jezeru. U tom zborniku, koji je sastavio, po predanju, Prep. Dositej Verhneostrovski (+ 8. 10. 1482. godine) i koga su se ne jedan vek pridržavali Talabci, postoje stroga, podrobna pravila očuvanja prirodne sredine, i Prep. Dositej s pravom je bio nazvan u nedavnoj publikaciji o njemu „ekologom XV veka“.
Sasvim nedavnom vremenu i svetovnoj, a ne crkvenoj literaturi pripada priča o koloritnom običaju koji je nastao među ruskim podvižnicima Pečenješke obitelji Svetog Trifuna na krajnjem severu, u Murmanskom zapolarju. Posle duge polarne noći, na dan prvoga izlaska sunca, u dvorištu obitelji na doček svetila skupljali su se ne samo monasi iz manastira, nego i čitav čopor od osam medveda koji su živeli u blizini. Ovako opisuje taj događaj nastojatelj otac Jonafan: „Medvedi (…) šumske zveri, slobodne (…) kao od brega odvaljeni! A zalaze i ovamo kod nas (…) Ta velika klupa, vidite tamo, kod zida (…) Sedimo mi na klupi svi skupa (…) čeka bratija da posle zime i noći sunašce jarko blagodatno prvi put zaigra na nebu (…) A oni, medvedi, isto tu sede pored nas i na nebo gledaju (…) Samo što sunce izviri iza brda mi molitvu pojemo (…) A medvedi isto počnu da mumlaju: i mi se eto, suncu radujemo. Iako su i zveri, ali razumeju“.[2]
Sve u svemu, isihastički princip čistote puti, čistote srca, u jednom od svojih važnih aspekata postaje ekološkim principom; a u drevnom asketskom tekstu neočekivano nalazimo istinski manifest pravoslavnoga ekologizma, koji je objavljen gotovo hiljadu i po godina pre ekološkog pokreta u sekularizovanome svetu.
Sudbina manifesta tesno je povezana i sa Atonom i sa Rusijom. Godine 1389. u epohi isihastičkog preporoda, u Velikoj Lavri na Atonu inok Gavrilo, a on je budući mitropolit Grigorije Camblak, duhovni pisac, pobornik isihazma na Balkanu, sačinio je srpski rukopis Slova Isaka Sirina. Tamo je taj rukopis i prebivao, dok ga u 19. veku nije doneo u Rusiju, u Optinsku pustinju, arhimandrit Leonid (Kavelin). Ovde, u Optini, na njegovom osnovu ubrzo je usledilo rusko izdanje Slova – i tema „srca milostivog“, tema pravoslavnog ekologizma, postaje poznata i počinje svoj život u ruskoj kulturi, gde je ona osobito bliska Dostojevskom i njegovoj Braći Karamazovima, koji su potpuno prožeti optinskim i isihastičkim duhom. Na Atonu se pak taj život nikada nije ni prekidao. Izraženi u Prep. Isaka odnos prema okolini, prema svoj tvari na Atonu je od iskona bio poznat i običan, i na Svetoj Gori znaju i dosad inoka koji miluju zmije i nikada nisu lišili života ni jednu. Nove grane, novi i duboki razvoj dobija pravoslavni ekologizam u našega savremenika svetog starca Siluana Atonskog. Osobito u poznim godinama života starca, njegov podvig, njegovo molitveno služenje revnosno je usredsređeno na sudbinu sve tvari, svega sveta. U tom periodu u starca nastaju osobite forme molitve za čitav svet. U takvoj molitvi, kako piše njegov učenik iguman Sofronije (Saharov), „srce živi sastradanjem sa svetom (…) duša u Duhu Svetom ‘vidi’ vaskolik svet i obuhvata ga svojom ljubavlju“.[3] Čovek se ovde uzdiže do stanja, koje je sam starac nazvao jednom „srdačnom bolećivošću za svu vasionu“. Odnos prema prirodi i svetu, koji odgovara sličnoj duhovnoj stihiji, van svake sumnje, sadrži u sebi i ekološke postavke o pažljivom čuvanju okoline – ali je jasno da on prevazilazi te postavke, stavljajući ekološke zadatke u daleko širi kontekst, kosmički i duhovni: kontekst spasenja i preobraženja svega tvarnoga bića Hristovom ljubavlju.
Tako vidimo da u pravoslavno-asketskoj duhovnosti ne samo da postoji izvestan odnos prema problemima životne sredine, nego i znatno više od toga: postoji sopstveno celovito shvatanje tih problema, samostalna postavka čitave ekološke teme koja je povezuje sa ciljevima hrišćanskog života, sa ushođenjem ka oboženju. Da se shvati ta postavka, treba obratiti, pre svega, pažnju na unutrašnju srodnost samih koncepata „askeza“ i „ekologija“, njihovu bliskost po smisaonom sadržaju. Zaista, ekologija ne izučava prosto odnose organizama i njihovih grupacija sa sredinom koja ih okružuje, ona postavlja ciljeve i predlaže strategije dostizanja harmonije u tim odnosima, dostizanja poretka i sklada, uklanjanje štetnih i opasnih pojava. Što se pak askeze tiče, i ona se obraća unutrašnjem svetu čoveka i takođe želi da dostigne određeni poredak i sklad, harmonizovano ustrojstvo, i radi toga teži da iskoreni štetne pojave, strasti. Na taj način, dve pojave pokazuju se kao srodne i slične. Askeza se može, recimo, razmatrati kao ekologija duše, ekologija unutrašnjeg sveta, dok se ekologija, sa svoje strane, može razmatrati kao askeza u odnosu prema prirodi, prema spoljašnjem svetu. Princip ekološke ravnoteže u svetu prirode može se dovesti u vezu sa principom usredsređenog tihovanja, isihije u unutrašnjem svetu; i ekologija, takođe, teži da sprovede u odnosu čoveka i prirode još jedan asketski princip – uzdržanje.
Smisao i značenje te duboke bliskosti moguće je, ipak, u potpunosti shvatiti samo ako se uzme u obzir različitost dveju pojava. Ona nije ništa manje duboka. Zadaci ekologije u potpunosti se odnose na empirijski, materijalni svet, na njegovo očuvanje i podršku njegovog blagodatnog postojanja, dok askeza postavlja ciljeve duhovnog ushođenja – ushođenja ka oboženju, na čijim se višim stupnjevima već pojavljuju začeci „prevazilaženja prirodnog“, izmena samoga načina bića čoveka. Tim samim, one su različite po samoj svojoj prirodi i suštini. Askeza – nije prosto „unutrašnja ekologija“, nego je ona, što je važnije, „ontološka“ ili „transcendentna“ ekologija i njeni zadaci nisu prosto spokojno-harmonično ustrajanje unutrašnjeg sveta i svega čovekovog bića, no i njihovo uzvođenje ka inome, božanskom načinu bića. I zato, kako je i rečeno, istinski odnos askeze i ekologije – to nije njihov prosti paralelizam u kome one, razvijajući se u raznim prostorima, raznim svetovima, samo predstavljaju uzajamne analogone. Oboženje kao bogoslovski i filosofski princip je princip globalni, ono govori ne samo o sudbini i naznačenju individualnoga čoveka, nego i o sudbini tvarnog bića u celini, makrokosmosa. I to znači da, mada se isihastička askeza u njenim istorijskim formama ostvaruje kao antropološka praksa, ipak ushod ka oboženju, usled ontološke i globalne prirode ovog poslednjeg, uključuje u sebe i aspekte koji se odnose na svet, uključuje neku kosmičku dimenziju.
Sadržaj te dimenzije je očigledan: preobraženje čovekove suštine, koje se dostiže u askezi kao antropološkoj praksi, treba da dobije i produženje i svoj završetak u preobraženju sveta i tvarnog bića u celini. Međutim, preobraženje čoveka ostvaruje se po blagodati, ostvaruje se božanskim energijama, pa se i preobraženje sveta može ostvariti samo tim istim energijama. Ali da ih stiče dato je samo čoveku, i zbog toga se preobraženje sveta ostvaruje isključivo preko čoveka: on treba da stiče božanske energije i, delujući u svetu, da ih svetu predaje. Mi vidimo da takav poredak preobraženja sveta nije ništa drugo nego liturgijski poredak: kao što u Liturgiji jerej po datoj mu blagodati obavlja sveštenenodejstva u kojima se sabranju vernih predaju darovi blagodati, tako za preobražaj sveta dejstva čoveka u svetu treba da budu sveštenodejstva, kojima se u svet predaju božanske energije koje ga preobražavaju.
Takva dejstva, u kojima čovek istupa kao jerej u odnosu na tvarno biće, i treba da čine kosmičku dimenziju askeze. U njima askeza dobija kosmički produžetak i završetak, što može biti osmišljeno kao kosmička liturgija. Sav taj hod misli, koji dovodi do ideje kosmičke liturgije, jasno je predstavljen već kod Prep. Maksima Ispovednika u čijoj se bogoslovskoj sintezi, kako je to tačno zapazio Urs fon Baltazar, „postojanje osmišljava kao liturgijsko dejstvo“.[4]
Kosmička liturgija u sebe uključuje i određeni poredak odnosa sa životnom sredinom, određenu ekologiju. Njena je glavna odlika neraskidiva veza obične, empirijske ekologije s ekologijom duhovnom, s asketskom praksom i principima. Ovde se sve pozicije čoveka prema životnoj sredini određuju u perspektivi askeze, u matici isihastičke duhovnosti. I tu, u toj matici, otvaraju se nove ekološke strategije i nove mogućnosti prevazilaženja ekološke krize. Situacija naših dana sve nas više uverava da su izvori i koreni krize upravo u antropološkim i duhovnim dimenzijama. „To, što mi nazivamo krizom životne sredine, u stvari je kriza u čovekovom srcu“, piše mitropolit Kalistos (Ver). Te reči savremenog pravoslavnog bogoslova ukazuju da put izlaska iz krize životne sredine ne može biti nađen na nivou tehnoloških, ekonomskih ili političkih mera, on vodi jedino preko savladavanja i prevazilaženja „krize u srcu“ kroz povezivanje ekologije i askeze.
Na našoj prošloj konferenciji o Atonu mi smo već započeli razgovor o jednoj od najdubljih i najvažnijih strana isihastičke i atonske tradicije: o njihovom isceljujućem potencijalu. Setili smo se reči atonskog podvižnika igumana Sofronija (Saharova): „Aton – to je veliko lečilište“, i uverili smo se u to da su i u naše dane te reči potpuno tačne i u pogledu na savremenog čoveka i na savremeno društvo. Razjasnili smo da je atonska askeza jedinstvena škola ličnosti i strategija socijalizacije. Sad se pak uveravamo da se isceljujući potencijal Atona može usmeriti i na druge goruće probleme savremenoga sveta. Isihastička duhovnost nosi u sebi načela sopstvenog osobitog odnosa prema prirodi, pravoslavnog ekologizma, i oslanjajući se na ta načela, savremeni čovek može da ostvari ispravke, ozdravljenja svojih odnosa sa životnom sredinom, može da se uči kako da izbegava krize i katastrofe u tim odnosima. Bogati konkretni opit Atona, u kome je isihastički način života, ho bios hesychastos, realno obezbeđivao ekološku harmoniju i ravnotežu tokom mnogih vekova, može nam ovde biti istinskim orijentirom. I kada danas govorimo o izlasku asketske tradicije u svet, možemo s pravom smatrati da taj izlazak sadrži u sebi i ekološku misiju: pomoć sekularizovanom svetu koji je upao u ćorsokak u svojim odnosima sa svojim okruženjem.
Izvor: Predavanje na međunarodnoj konferenciji „Aton – jedinstveno duhovno i kulturno nasleđe čovečanstva“, 23–26. jun 2013, Beograd.
Prevod: Milena D. Davidović i Dragomir M. Davidović
[1] Avva Isaak Sirin, Slova podvižničeskie, Moskva, 1993, 205–206.
[2] Konstantin Korovin vspominaet…, sost. I. S. Zilьberšteйn, V. A. Samkov, Moskva, 1990, 289–290.
[3] Ierom. Sofroniй, Starec Siluan: Žiznь i poučeniя. Moskva, 1991, 47, 93.
[4] H. U. von Balthasar, Liturgie cosmique, Paris, 1947, 16.
