Na početku priče srećemo profil čoveka koji se naziva bogatašem ili gospodarem. Bogataš je pod sobom imao upravitelja. Imena, stalež, poreklo – sve je nepoznato. Upravitelj je optužen za rasipanje imanja kojim je upravljao kod onoga kod koga je bio zaposlen (ovde bogataša). Bogataš traži polaganje računa da proveri da li su mahinacije zaista bile prisutne. Upravniku preti otkaz.
Polazište mnogih analiza se bazira na sledećem mestu: upravnik sprema plan ne kako da se opravda pred bogatašem i da zadrži posao, nego, nemajući opravdanje pred njim, nalazi dužnike svog nadređenog. Jer cilja na to da kada dobije otkaz da može kod njih da se zaposli (Lk 16, 4). Ono što sledi jeste rasterećivanje dugova onih koji su se bili zadužili kod bogataša (Lk 16, 5-7). Drugim rečima, upravnik kao da ovde nastavlja sa mahinacijama, jer niti sebi nalazi opravdanje, niti je pravi račun ispostavljen budući da prepolovljava tuđe dugove. Dakle, nastavlja da vara bogataša ne vraćajući kroz tuđe dugove pravi račun već polovičan. I to čini da bi odobrovoljio one koji su bili zaduženi ne da bi poštovali bogataša, nego da bi mogao na njih da računa kada ostane bez posla.
Sve bi ovo donekle bilo razumljivo, čak i kao nemoralno, da ne dolazimo do iskaza bogataša koji je očigledno imao uvid šta mu upravitelj čini iza leđa. Gospodar (bogataš) pohvaljuje nepravednog upravitelja (Lk 16, 8). Tu počinje skandal. I skandal se dovršava još čudnijim mestom: „Načinite sebi prijatelje bogatstvom nepravednim da bi vas kada osiromašite primili u večna obitališta” (Lk 16, 9). Ovde ćemo se malo zadržati.
Ovo mesto se tumačilo na razne načine. Neki aludiraju na sarkazam, drugi na bogougodno korišćenje novca u korist siromašnih, itd. Ako krenemo od početka, sigurno je da je gospodar aluzija za Boga. Upravitelj figurativno može biti svako od nas koji živi u Božijem svetu. Dužnici prema Bogu mogu biti ljudi sa kojima svakodnevno živimo ili se susrećemo. Traženje računa može biti ispitivanje našeg srca kakvo je u odnosu prema drugima. „Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim…” – ovde može imati blagu povezanost. Ako mi oprostimo dužnicima, od njih stvaramo saradnike koji će nam obezbediti bolju dušu i stanište na nebu. Ovo mi se čini kao jedno od rešenja teksta najprivlačnijim.
Šta je onda bogatstvo nepravedno? Ne verujem da je u pitanju prefrigano sticanje kojim se kao neki danas bore za svoje mesto u svetu, a nažalost i u Crkvi. Na primer, neko je ktitor pa traži sebi počasno mesto ili čak svoju fresku na zidu hrama. Neko donira za izgradnju hrama ili učini kakvo humanitarno delo, ali novcem koji je natopljen krvlju ili drugom nemoralnom radnjom sa nekih trećih mafijaških strana. Zanimljivo je da ni fariseji nisu hteli da uzmu natrag novac od Jude kada je zažalio što je izdao Hrista, jer su taj novac smatrali nečistim (upitno je kakva je praksa danas u Crkvi ako Crkva svesno uzima novac koji je nepravedno stečen).
„Bogatstvo nepravedno” kojim se stiču prijatelji za Carstvo, mene je šaljivo uvek podsećalo na priču o Robin Hudu koji je krao od bogatih i davao siromašnima. Ima nečeg simpatičnog u takvom buntu koji ne prezire siromašne i slabe. Ali, ne verujem da je na to Hristos mislio, jer je pisano: Ne kradi! Gospodar (Bog) pohvaljuje domišljatost upravnika (svakog čoveka), a ne njegovo delo koje mu kao vlasniku čini štetu.
Priča je nelogična. Zašto bi neko od nas pohvaljivao nekoga ko krade od nas? A ovde Hristos to čini. Možda mi negde živeći u Božijem svetu krademo od Boga sve što stignemo smatrajući da nam pripada ono što i ne znamo da je Božije. Na primer, nismo sami sebe stvorili a smatramo sebe automatski besmrtnim; nismo vlasnici kiseonika i svih dobara koje koristimo a smatramo da nam ceo svet pripada itd. Ovde mi pada na um krvotočiva žena koja je u tajnosti, tiskajući se među narodom, krišom htela da „ukrade” isceljenje od Hrista a da niko ne zna o tome. Ima neke podudarnosti. A opet, Hristos pohvaljuje takvu njenu „krađu” jer je osetio potkradanje kada je sila (blagodat) istekla iz njega darujući joj isceljenje. Za krvotočivu ženu to je sigurno bilo bogatstvo nepravedno. Obogatila se Duhom Svetim a prekršila je Zakon, jer je po Zakonu bila nečista a nečisto nije smelo da se dotakne svetinje. Ona kao nečista dodiruje svetog Hrista. I Hristos je zbog toga ne osuđuje. Eto utehe za sve nas koji se kolebamo da li da se zbog svoje nečistote pričešćujemo!
Mislim da je kulminacija ove zamršene priče u završnici kada se govori o tome da se dva gospodara ne mogu služiti (Lk 16, 13). Neki misle da je akcenat na novcu, a ulog može biti bilo šta što bi moglo poremetiti odnos sa Bogom. Ne može se služiti Bogu i drugim stvarima i strastima od kojih smo napravili idole. Ovde kao da se prvobitna pohvala pomera u drugom smeru. Možda Hristos ovde pohvaljuje ono što na drugom mestu pominje da „budemo mudri kao zmije a bezazleni kao golubovi”. Bog ne želi da smo naivni za zlo. Niti da se ponašamo očajno kada nas život stisne. Nije li apostol, kao i sam Hristos, najviše boravio među grešnicima, ne bi li svakog zadobio za spasenje? Možda je ovde to u prećutanom fokusu. Jer se gospodar ne sveti i ne sudi sa upravnikom. Ne traži obeštećenje. Prašta. Ne zavidi što upravnik ne želi da ostane kod njega na poslu i što pravi novu strategiju za dalji život. Možda je gospodaru (Bogu) zapravo drago u izobilju milosti svoje što je njegov upravnik smanjio tuđa dugovanja (grehove) time što je umanjivao (opraštao) njihovu objektivnu težinu. Nemamo izvor kakva je reakcija upravitelja nakon pohvale gospodara. Možda bi manje nagađali smisao priče. Možda bi se upravitelj pokajao i ostao doživotno kod gospodara da mu vrati sve dugove. Ne znamo. Nepravedan upravitelj možda posle po promeni posla više nije bio nepravedan. Možda Hristos pohvaljuje situaciju koja će ga po otkazu dovesti do stida i pokajanja. Možda je otkaz samo privremen dok se upravnik ne popravi. Ne znamo.
Palo mi je na um da je upravitelj asocijacija za neki sveštenički položaj u današnje vreme, u smislu kako neko trguje sa Božijim darovima, kao i to da je možda reč o tome da se Hristos obraća ljudima koji su do tada živeli jednim načinom života držeći se jedne vere za čiju novinu su se pokazali podobniji neznabošci, zbog čega i kaže: „Sinovi ovoga veka su veštiji od sinova svetlosti u svome naraštaju” (Lk 16, 8). Kao da želi da kaže da će silaskom Duha Svetoga drugima biti darovano ono što oni dalje od starozavetne tradicije nisu mogli prihvatiti. Ne znam. Previše teorija i spekulativne teologije. Ali, u tome i jeste možda lepota ove priče, da se u njenoj zagonetki iznova preispitujemo.
