„Друштво ипак постоји“ прокламовао је у недељу у својој видео поруци (из самоизолације) британској јавности (корона позитивни) Борис Џонсон. Ова афирмација друштвеног бића, је као што је познато, у ствари, специфична негација негације друштвеног бића формулисане у ноторној изјави Маргарет Тачер „Не постоји друштво, постоје само појединци… и постоје породице“ (интервју у Women’s Own, 1987).
Тачеркина изјава која се показала инаугуралном формулом неолибералног дискурса какав је пратио социјално деструктивну неолибералну (политичко економску) праксу разградње државе благостања, сада је, по Џонсону, доказано погрешна. Експеримент током ког је ово доказано јесте текућа криза изазвана вирусом короне. „Ствар коју мислим да је криза поводом корона вируса већ доказала јесте да нешто што се зове друштво, заиста постоји“, закључио је Борис Џонсон након што се, између осталог, захвалио свима који се враћају у британско јавно здравство:
„Хвала свима који се сада у тако великом броју враћају у NHS (The National Health Service)… могу вам рећи да се само вечерас 20,000 NHS особља вратило мантилима. То је најневероватнија ствар. Уз то имамо и 750,000 из јавног сектора који волонтирају како би нам помогли да прођемо кроз ову кризу“.
Оваква афирмација друштвене димензије нашег битисања и негација Тачеркине негације исте, наравно није никаква најава неког торијевског ауфхебунга у социјализам. Али јесте знак слабости компетитивног индивидуализма пред стихијама које капитализам често сам изазива а чијој деструктивности увек, и без изузетка, доприноси.
У последње време, капитализам се можда реструктуира. Политичке и економске главешине су још са последњег Давоса послале поруку да од сада треба ићи са „друштвено одговорним капитализмом“. Ићи где? Наравно (радници, незапослени, „нерадници,“ когнетаријат, прекаријат, и лумпен прекаријат – од којих сам први ја, и остала јата субалтерних требали би тога бити свесни) у даљи класни рат.
Након короне, када се капитал реконфигурише кроз ново укрупњавање, могуће је очекивати извесно ублажавање строгоће тржишне диктатуре у земљама центра.
Паника око вируса уз (не знамо у ком степену) „нужне“ ауторитарне мере, истовремено су добро покриће за стратегију извесног економског попуштања неолибералног каиша, уз политичку социјализацију друштва одозго – изван тржишне искључивости, али и изван демократске контроле (кад криза са короном покаже да је то ефективно могуће). Након епидемије, трагичне последице болесних друштвених односа, још дуго ће се приказивати као каприц природе тј вируса.
Пошто вирус не бира жртве, борба против њега захтева, макар пасивни, ангажман свих становника заједно. А мобилизација свих доказује да друштво постоји. Ово је Џонсонов онтолошки доказ. Али из буржујског фантазма о класном миру у неподељеном друштву где једнаку рањивост грађана демонстрира непробирљиви вирус, не може се закључити да такво друштво заиста постоји.
Штрајкови радника Амазона или Instacart доставе хране у Њујорку, затворске побуне у вирусом погођеном Ирану, Колумбији и широм света, или пак небројени милитантни штрајкови усред епидемије на девастираном северу Италије, ужасне побуне грађана против полиције у самом Вухану након отварања града, показују да они против којих се, под окриљем свепрожимајућег вируса короне, води класни рат, тако што их се незаштићене гура у опасност, док их се назива херојима, попут лекара, или достављача хране, или производних радника. Или тако што их се пушта да умру јер су бескорисни попут бескућника (становника неусловних боравишта, искључених, итд), осећају лаж друштвеног јединства и пружају отпор. Борбени одговор на класни јаз, током битке с вирусом короне, је одлучно оповргавање ове лажи.
Сви смо у овој невољи заједно, али не на исти начин. У друштвима под контролом капитала чак и уколико смо предмет бриге јавних институција које нису приватизоване, можемо завршити као осуђеник на смрт ког лече како би здрав дочекао извршење казне.
У београдским новинама пре недељу дана осванула је фотографија жене од 70 година која увијена у ћебе лежи на улици. Где ју је истоварила хитна помоћ пошто је отпуштена из болнице а није имала пребивалиште. Ово је слика како ће се они којима је наводно стало до сваког нашег појединачног живота и који ради његовог очувања уводе све драконске мере полицијске државе, побринути за нас. Постараће се да наш „голи живот“ остане го.
Јер: „Го бејах и не оденусте ме“ (Мт 25, 43) то је капиталистички modus operandi.
Па како онда да се обучемо у новог човека? Како да створимо услове за трајну солидарност? Како да изградимо (макар субјективне предуслове за) инфраструктуру која би подржала заједницу љубави и заједништво добара? То су питања за размишљање у карантину. А време за промишљену, одлучујућу акцију је близу: „Овај нараштај неће проћи…“ (Мт 24, 34; Мк 13, 30; Лк 21, 32).
