Kondenzovana sintagma – „Ne mogu da dišem“ – sažima trostruki oblik krize naše egzistencije u trenutnoj konjukturi kapitalizma.
1. Ekocid, nad živim svetom čitave planete. Prodani Amazon, izdane šume koje se krče za šaku petrodolara, pluća planete što usred požara ne mogu da dišu… Jer u skladu sa logikom kapitala, ništa od toga ne treba sačuvati za buduće generacije, već sve treba oteti i prodati, kako je odavno najavljivao mali tropski Tramp, Bolsonaro: „Ne postoji domorodačka teritorija na kojoj nema minerala. Zlato, kalaj i magnezijum nalaze se u ovim zemljama, posebno u Amazonu, najbogatijem području na svetu. Neću se upuštati u gluposti čuvanja zemlje za Indijance“ (Campo Grande News, April 22, 2015). On je nekada žalio zbog toga što „Brazilska konjica nije bila tako uspešna kao Amerikanci koji su sasvim istrebili Indijance“ (Correio Braziliense newspaper, 12 april, 1998). Ali je sada kao predsednik svih Brazilaca (u duhu afričkih robovlasnika koji su svoje kućne robove smatrali bićima na višem stupnju evolucije od onih na plantaži, pa su ih zvali „evole“) ipak zaključio da „Indijanci evoluiraju, i sve više su ljudi poput nas“ (UOL Notícias, 23 januar 2020).
2. Virusi i nove bolesti. Otkud? Otuda što se samoubilački poriv kapitala za maksimizacijom profita po svaku cenu, pri današnjem nesrećnom sticaju okolnosti da su nacionalne države i internacionalne koordinacione institucije zadužene da neutrališu ove suicidalne tendencije oslabile, manifestuje kroz napad na zdravlje čitavog čovečanstva uključujući i one sa najvišim stepenom čoveštva, kapitaliste.
Širom kapitalističkog sveta, ugrožene vrste na izdisaju sve se više povlače pred naletom kapitala koji zadire u njihova staništa potčinjavajući formalno i tzv. „netaknutu divljinu“ sebi. Takav bliski kontakt civilizovanog kapitalističkog predatora, homo ekonomikusa, i ekstrahumanih bića „divljine“, rezultira u metaboličkoj razmeni ovog kapitalističkog vampira sa njemu srodnim vampirskim aspektom prirode, ni živim ni mrtvim virusom, koja se, potpomognuta gustom naseljenošću gradova i brzim protokom robe na globalnom tržištu, završava na respiratoru.
3. Rasizam. Ipak hobsovska jednakost makar u smrti sa početaka kapitalizma, danas je sve više nejednakost i pred smrću, jer, procenat bogatsva u rukama nekolicine obrnuto je proporcionalan stopi smrtnosti siromašne, rasno i polno razvrstane većine…
Dok jedni „rade na sebi“ u karantinu, drugi rade za njih, štaviše, za njih umiru (otud štrajkovi dostavljača hrane čiji su životi ugroženi, radom bez adekvatne zaštite u rizičnim uslovima, itd). Za kapitalističku maštu (korporativne oligarhije i političkih izvršitelja njihove vlasti), raspaljenu logikom suspendovane tržišne diktature tokom globalne krize zbog korona virusa, najbolje bi bilo da je nekako bilo moguće zavesti policijski čas a da tržište nesmetano funkcioniše, što praktično znači da bi esencijalne radnike, i radničku klasu uopšte, kada bi to bilo moguće, trebalo zatvoriti u radne logore (lajt varijanta ovoga je „rad od kuće“), dok bi vladajuća klasa iz udobnosti svojih karantinskih vila s parkovima za rekreaciju, kao u super-panoptikumu nadzirala proces. Ovo se danas zaista i događa, možda ne na tako živopisan način, ali stvarno i nedvosmisleno.
Još od inauguracione pljačke, od Marksa eufemistički nazvane stručnim terminom „prvobitna akumulacija kapitala“ kakva je stanovništvo podelila na uvažene pljačkaše i prezrene opljačkane, nadalje osiromašene, pauperizovane, stanovnike (koji su u konstantnom procesu dalje, apsolutne ili relativne, imizerizacije) kapital odnos neprestano mobiliše sve moguće razlike, radi super eksploatacije: Nekada neplaćenog robovskog rada, danas nadničnog ropstva, nezaštićenog rada migranata, ženskog rada potplaćenog u proizvodnji i neplaćenog u reprodukciji (a društvena reprodukcija u kapitalizmu, uvek je reprodukcija radne snage i istovetnih proizvodnih odnosa), dečijeg rada gde se to može (na tek načetoj kapitalom periferiji u radno neregulisanim oazama Azije i Afrike gde deca rade u rudnicima koltana, litjuma itd, kao i na poluperiferiji među decom nižih klasa predodređenom za „dualno obrazovanje“ u kom se potplaćeni dečiji rad računa u učenje).
Tako kapital sve razlike postavlja u asimetrični odnos jačeg i slabijeg, a zna se da jači tlači. Međutim slabost, može da nadjača grubost tlačitelja, jer „sila“ potlačenih („nasilje“ ali sasvim drukčije prirode) izvršuje se u „nemoći“, tj. bez oslonca u vladajućoj logici sveprisutnog sistemskog nasilja.
Znaci vremena su jasni. Planeta pod točkovima kapitala, čovečanstvo na respiratoru, podljudi pod kolenom represivnog aparata, vrište, stenju i preklinju: Ne mogu da dišem! Reči čežnje za dahom slobode izgovorene u zagušljivom epicentru centru kolektivnog imperijalizma (koji sačinjavaju SAD, Japan i EU) metonimijski su sažetak viševekovne muke čitave biosfere u kapital odnosu (koji se često pogrešno naziva antropocen). „Sva tvorevina zajedno uzdiše i tuguje“ (Rim 8, 22), „i mi sami u sebi uzdišemo“ (Rim 8, 23), a to se u stvari „Duh moli za nas nemuštim jecanjem“ (Rim 8, 26).
Kapitalistički način proizvodnje je zasnovan na tome što je na tržištu rada „radna snaga“ roba koja kapitalistima neprestano donosi više vrednosti nego što sama košta, tako da je svaki radnik, kolika god da mu je plata, sistemski zakinut pa je osuda bogataša iz poslanice Jakovljeve („Hodite sad bogataši plačite i ridajte zbog nevolja svojih koje dolaze“) u današnjim okolnostima konstantni sud nad kapital odnosom: „Gle vapije plata radnika… koju ste im zakinuli; i vapaji… dođoše do ušiju Gospoda Savaota“ (Jak 5, 4).
Vapaj potlačenih je jecaj Duha, a njihov otpor je Njegova sila.
Duh diše gde hoće a njegova reč danas u „zemlji slobodnih i domu hrabrih“ jeste: „Ne mogu da dišem“! (i Duh može da se guši – 1Sol 5, 19)
Kakav odgovor je na to dao Tramp, čovek koji je trenutno na čelu novog Vavilona?
Pred zahtevima za pravdom iniciranim ubistvom Džordža Flojda, još jedne u predugom nizu crnih žrtava rasističkog represivnog aparata kapitalističke države, on je najpre poručio okupljenima pred Belom kućom da će ih ukoliko se previše približe ogradi: „dočekati najgrozniji psi i najzlokobnije oružje koje sam ikada video“! Zatim je veče proveo sa porodicom u bunkeru. Da bi se posle svega, uz policiju i angažman nacionalne garde prošetao do Crkve. Kiša gumenih metaka i pljusak suzavca raščistili su put za Trampov litijski hod do obližnje istorijske Crkve Svetog Jovana u pratnji najbližih saradnika i ćerke Ivanke koja je, ponela Bibliju u, kako su novinari ubrzo otkrili, velikoj beloj Max Mara torbi od 1,540 $, da bi Tramp sa njom pred crkvom izveo svoj pozerski performans (Ministar odbrane, koji je tokom ove šetnje bio u Trampovoj pratnji, kada je shvatio da je vojska angažovana protiv sopstvenog naroda samo zato da bi predsednik pozirao sa Biblijom ogorčeno je osudio Trampa i ponudio ostavku).
Još od proklamacije parole: „Ovim (Krstom) pobeđuj“ kojom je za vreme Kontantina velikog zapečaćena simfonija Crkve i carstva ovoga sveta (a koja je umesto kao poziv na mirotvoračku kenozu, najčešće tumačena kao ratni poklič: Udri neprijatelje krstom!) reperesija vlasti često se legitimisala deklarativnim pozivanjem na Bibliju i hrišćansku veru. Najživopisniji američki primer je legendarni razgovor Džordža Buša Mlađeg i tadašnjeg francuskog predsednika Žaka Širaka (2003) povodom predstojećeg napada na Irak. Citirijaći biblijska apokaliptička mesta Buš je pokušao da ubedi svog sagovornika da se pridruži invaziji: „Na Bliskom istoku sada je vreme Goga i Magoga… moramo biti odlučni, ne smemo se osvrtati kao Lotova žena“ – između ostalog rekao je tada Buš. Širak, poput većine Francuza laički vaspitan, navodno je odgovorio, „ja engleski znam ali ništa ne razumem“. Očigledno, navedena biblijska mesta francuskom predsedniku bila su „španska sela“.
Tramp Bibliju, verovatno, poznaje koliko i Širak, pa se umesto prigodnih citata u svom performansu pred Crkvom odlučio za pantomimu. Bibliju je u svojim rukama okretao i obrtao u raznim pravcima, prislanjao uz različite delove tela, mrdajući se u raznim pozama. Tokom ovog bizarnog plesa pred kamerama i fotoaparatima Tramp nije odgovarao ni na kakva pitanja, novinare je posmatrao sa prstom na ustima žonglirajući u tišini. Samo je na pitanje jednog reportera „jeli to vaša Biblija“? kratko odgovorio: „To je Biblija“, distancirajući se od svake lične veze sa rekvizitom svoje cirkuske tačke.
Sve ovo se dešavalo, dok su klirici i vernici dotične crkve pomagali povređenim demonstrantima. Nadležni episkop dijaceze ove episkopalne crkve, Mariann Edgar Budde je izjavila kako je zgrožena „porukom suprotnom učenju Isusa“. Po njenim rečima „predsednik se ispred Crkve nije niti pomolio niti je pokazao svest o agoniji zemlje.“ Performans je takođe osudio i prvi crni katolički arhiepiskop Vašingtona Wilton D. Gregory, koji je na kraju rekao da se raduje što u protestima podjednako učestvuju i belci i dodao „molim se da to bude nešto više nego samo prolazni trenutak.“
Kako se uopšte milijarderska zvezda rijalitija NBC televizije, iz Game Show-a „The Apprentice“ preselila u Belu kuću, pretvorivši ceo svoj predsednički mandat u riajliti šou?
Razmatrajući odnose koji su na vlast doveli Napoleona III čija je jedina vrlina bilo to što je bio rođak velikog Bonaparte, Marks je izneo tezu da klase koje suštinski nisu reprezentovane u političkom sistemu za svoje predstavnike biraju pompezne mediokritete okružene atmosferom moći.
Tako je izabran i Tramp, matori bonvivan koji ne predstavlja nikog. On kao čista inercija u inostranoj politici prosto nastavlja ratove svojih prethodnika i vojno podržava ubilačke poduhvate Američkih petrodolarskih saveznika (ne treba trošiti reči na Jemen, Iran, Venecuelu, Boliviju, podršku belim suprematistima u Ukrajini, povlačenje iz nuklearnih sporazuma, igranje sa Kinom, itd), a u domaćoj politici, najkraće rečeno nastavlja klasni rat koji korporacije vode sa američkim narodom.
Prema Marksovim rečima, „klasna borba… stvorila je okolnosti i odnose koji su omogućili grotesknoj osrednjosti da igra herojsku ulogu.“
Trampova groteskna osrednjost, zaista igra herojsku ulogu, ali tek u fantastičnom svetu QAnon-a. Tu on pobeđuje duboku državu, sataniste, pedofile, kanibale, pa će kako reče doskorašnji poslanik Nogo čak uhapsiti i Vučića kao saradnika Antife!
Na dan kad je Tramp ispred Crkve nemo vrteo Bibliju kao da u rukama drži nemirnu mačku, prema prazničnom krugu Episkopalne Crkve koja je još bila u poprazništvu pedesetnice, slavio se „Praznik posete blagoslovene Djeve Marije Jelisaveti“. Prema lekcionaru ove Crkve biblijsko čitanje za taj dan je Marijina pesma, takozvani „magnifikat“ (veličanje): „Veliča duša moja Gospoda… Pokaza silu mišicom svojom, razasu gorde u mislima srca njihova. Zbaci moćnike sa prestola i podiže ponižene. Gladne ispuni dobrima, i bogataše otpusti prazne“ (Lk 1, 46–53). Ovi stihovi koji proglašavaju preokret društvene moći u korist ugnjetenih i potlačenih, tokom istorije su bili zabranjivani kao himna raznih pokreta otpora u Indiji, Argentini, Gvatemali El Salvadoru, itd.
Tako, ostajući nem sa Biblijom u rukama, Tramp je pred kamerama, u stvari mahao presudom samom sebi. Osudom samog sebe, ne kao čoveka, nego kao moćnika, i osudom imperijalne moći kao takve. Svojim plesom objavio je da je konačna pobeda na strani potlačenih i siromašnih, ubijanih i zatvaranih, a ne onih već sitih koji uzvišeno sede na svojim predsedničkim, generalskim i CEO foteljama.
Nedavno je na sednici senata, senator Berni Sanders rekao kako „istoričari kažu da je dok je goreo Rim Neron svirao svoju harfu, i tako je makar radio nešto, zabavljajući dvorjane. Američka vlast (usred opšteg požara), međutim, ne radi ništa.“
Burn Babylon Burn!
