Primećujem da nama ljudima nedostaje elementarna komunikacija. Ne samo usled nekog uštogljeno-lažnog ustručavanja, ili, nedostatka ontološke komunikacije sa Bogom, nego i kao nesporazumni dijalog usled lične sujete. O čemu govorimo? O tome da se malo razumemo i kada govorimo o nekim stvarima privatnog ili opšteg karaktera. Na primer, tamo gde postoji dijalog o nekom problemu koji ne dotiče ličnost obe komunikativne strane, usled nečije sujete dijalog se pretvara namerno u lični problem iako sam sadržaj dijaloga ne ukazuje nikakvom krivicom ni na koga. Zato uvek jedna strana bezrazložno eksplodira, jer pogrešno doživljava ili interpretira sam dijalog, odnosno, adresu na koju je određeni tematski sadržaj upućen. Drugim rečima, ne ume ili ne želi da komunicira. Ne zna da se kreće u rečima ka cilju dijaloga, nego se sapliće na svaku reč patološkom egzegezom kao da je svaka reč uvek nužno na njegov/njen nedostatak usmeren.
Dakle, dijalog iako nikoga ne optužuje, on sam postaje optužba kroz onoga ko se sam oseća ugroženim. Takav i prekida dijalog. Takav odnos nije prisutan samo u odnosu sa ljudima već i od strane ljudi sa Bogom u onom odricajućem vidu koji postaje anti-dijalog. Mumlanje sa distance. Neretko, roptanje. Zato dijalog postaje tegoban a klima nakon njega neprijatna čak i za onoga ko nije hteo takvu vrstu progovora. Sasvim nepotrebno. Brana koja zaustavlja smisao sadržaja koji se između dvoje razmenjuje. Jer razmene više nema. Račun je blokiran nedostupnim transferom drugog.
Znači, iako sam dijalog nije kriv, postaje devijantan zbog naklonosti jedne ili više strana da sam dijalog pretvore ili preinače u nešto što sama namera dijaloga nije htela biti. Uvlače sadržaj dijaloga u sebe i daju mu drugu formu i smer – po nekom inertnom pravilu negativni. Tako stoji i u odnosu čoveka sa drugim stvarima, jer ništa nije zlo samo po sebi, nego od upotrebe čoveka dobija svoje dobro ili zlo kretanje. Ti, primera radi, možeš govoriti sa dobrim namerama i blagorazumno o nekome ili nečemu (premda nečija dobropitomost nije kriterijum autentične argumentacije), ali ako se druga strana pokazuje zlonamerna i nerazumno, neće obratiti pažnju ne samo na smisao dijaloga, nego ni na tebe uopšte – jednostavno ne vidi dalje od sebe. To je neka zla ravnodušnost, ili, sujetna hiper-senzibilnost. Neki bolestan strah od mogućnosti da možeš biti povređen u dijalogu. Ali, baš taj strah pokazuje svoju defektnost, jer samim svojim prisustvom tera svog domaćina (famoznog glasnogovornika) na neprirodno ponašanje koje gasi svaki pozitivan dijalog. Uostalom, nije svaki konflikt automatski negacija drugog, može biti izazov za dalje napredovanje.
Na teološkom polju, stvar se komplikuje. Neka banalna jednačina bi se mogla postaviti na sledeći način: dok se ne useli ljubav Božija koja izgoni svaki strah van, takav strah neće nikada napustiti identitet u kome se nalazi. Njemu ili njoj će takva nepotrebna vrsta bojazni biti uvek opterećenje i izveštačenost u odnosu prema svima. Da, I prema Bogu. Mnogi pričaju, ali malo opšte. Nije svaka zajednica ujedno i zajedničarenje. Mislim da se svako normalan do sada napio dovoljno alergičnosti na ove „zajedničareće“ konstrukte. Prvo, jer nema svuda ljubavi, a drugo, jer nema svuda Crkve, odnosno, ima je, ali nema svuda dobre volje za pričasnost Crkvi u smislu predanosti njenoj svetoj ljubavi koju ona nesebično emanira. Crkva uvek podrazumeva dijalogičnost kao mere obožene ljubavi u Hristu, pa time i BogoTrojične ljubavi. Međuljudska komunikacija (uglavnom) niti pretenduje na ljubav, niti može dati oboženje. Zato dijalogičnost ne mora temeljiti sebe na rečima već na odnosima. Ako neko puno i kvalitetno govori a nema ljubavi, njegova ćutnja bi više značila. A ako neko ćuti a puno i kvalitetno voli, to je kao da opšti i sa drugim govori. Uostalom, komunikacija Same Trojice između Sebe nije u rečima, nego u odnosu koji prevazilazi reči tako kao da one nisu ni potrebne, jer Drugi već zna šta oseća Prvi i Treći. Potrebno je i jedno i drugo, jer za sve postoji vreme i mesto – i kada se govori, i kada se ćuti. Naučiti tu razliku, čini mi se da je najteži zadatak za sve filosofske, teološke i psihološke škole.
Nažalost, danas smo stavili akcente na krasnorečivost, pompeznu akademsku isključivost sa jedne strane, a zanemarili smo unutrašnju elokventost Duha Koji bi, sa druge strane, da odnosom tihovanja prebiva u nama, te kroz naše prisustvo da progovori nemim jezikom ljubavi i drugima u svetu. Svakako, potreban je i jezik, i ljubav, i znanje, ali čovek kao da uvek bira nešto treće, pa niti ima ljubavi, niti ima jezika, niti znanja za druge onako kako bi ljubav govorila. Zato je današnje potenciranje u teološkim krugovima na čoveku kao „biću dijaloga“ postala pomalo izveštačena doktrina koja je realno samim svojim forsiranjem izgubila svoju spontanost da drugog bez improvizacije (ništa manje bez koristoljubivosti) sretne. Otuda, dijalogični imperativ igrom ironije mahom vrhuni u automonologu. Drugi se i dalje ne vidi od bujice vlastitih reči koje se stavljaju u prvi kadar dok onaj drugi i dalje ne biva viđen, niti sretnut upravo jer postaje marginalizovan od mnogorečitosti prvog. Ne može se pred licem drugog uvek govoriti o dijalogu, nego se posredstvom drugoga manifestuje dijalog. O vulgarnoj isključivosti neki drugi put.
Vratimo se na postavljenu temu. Problem reči jeste problem ličnosti. Svi mi komuniciramo. Problem reči jeste u tome što se njihov sadržaj može dvosmisleno (da groteska bude veća čak i trosmisleno) interpretirati. Nešto je do čoveka, nešto do njegovih neretko pogrešnih asocijacija koje stoje u raskoraku i nesinhronizaciji sa iskustvom čoveka spram sebe. Nebitno ko je prvi inicijator dijaloga. Nekada čovek to radi namerno a nekada bezazleno. Međutim, koja god tematika bila posredi, čovek se može prefrigano sakriti iza svojih reči držeći njihovu vrednost za bespogovornu istinu. U ovom 21. veku vidim da je to najveći problem u svim uzrastima, jer se čovek izrazito teško odriče svojih stavova. Štaviše, zbog svog egocentrizma ili neznanja, njegove reči kao odjeci životnih stavova postaju pseudo-dogme. Čovek svakoj svojoj reči daje sveti smisao. Zato i ne želi da ih promeni, čak i ako to podrazumeva žrtvovanje mnogih nedužnih. Sve to stvara jednu krutu odnosnost. O poziciniranju ličnih i neizmenljivih stavova kroz prizmu neke vlasti, moći, položaja – bolje da ne govorimo.
Ima ljudi koji jesu u obmani, pa ne primaju reč koja jeste dogma, a ima i takvih ljudi koji stojeći dobro u dogmi ostaju kruti po pitanju drugih stavova. Ima ljudi koji stoje u dogmi i traže svoja regularna prava u nekim tehničkim stvarima a da opet budu izignorisani od strane onih koji nemaju dijalog a zauzimaju čelne pozicije. Kao i mnogi drugi u drugim društvenim sferama. Ali, to jeste problem. Reči mogu i fleksibilno i požrtvovano da nose istinu i Istinitog. Problem je u čoveku – nosiocu reči. Čak i elokventan čovek može da bude zatvoren za drugog – ali šta će mu onda reči kada nema kome da ih daruje? Ili da mu ih daruje a da za njega kao njega uopšte ne mari? Ne kaže li Gospod provokativno: „Ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala?“
Danas, na nekom jeftinom generalizovanom nivou, ne postoji razumevanje za drugog. Nema dijaloga. Nema sluha. Čak i u prisustvu drugoga, prijatelja, familije, poslodavca ili više instance – sve postaje monolog na uštrb bližnjega, tipa: „Uzmi ili ostavi!“. Uslovljavanje je unapred postavljena sabotaža dijaloga. A čovek koji se duboko usadi u svoje stavove, teško da može kasnije da ih se olako odrekne. Tako je u odnosu prema ljudima, tako je u odnosu prema Bogu. Negde, ipak, treba stati, jer se ne može svaka reč dovesti u pitanje. Postoji zdrav razum koji jasno pokazuje gde su granice i šta jeste suviše očigledno. To je ta jednostavnost vere. A eto, i ona delimično (ne uvek i potpuno) izmiče crkvenoj jerarhiji, kao i jerarhičnosti bilo kog političkog, poslovnog i već kakvog sektora, od najmanjeg do najvećeg člana, koja voli da jednostrano drži svoja subjektivna rasuđivanja za kanonski, bezgrešno, objektivna – da ironija bude veća – koja god tematika bila u pitanju.
Da zaključimo: dijalog u pravoslavnom hrišćanstvu ne znači usiljeno brbljanje. Za nekog je veći dijalog topli pogled i nemi osmeh od mnogih reči. Naša dijalogičnost se zasniva na Bogu kao način postojanja koji odašiljemo drugima na razne načine. Ne mora to da bude ni teološki dijalog (bogoslovska komunikacija) da bi bio dijalog. Neko može da dijalogiše svojim bićem za drugog ne koristeći bilo kakve bogoslovski prepoznatljive i intonirane reči – to je ono što Oci nazivaju molitvenim posredovanjem za drugog. Dijalog nema nikada samo jednostran smer. Vidimo da Božanska komunikacija sa nama ne biva (samo) putem jezika (reči, Pisma), nego i mističnim sjedinjenjem sa nama kroz nemu pričasnost Svetim Duhom (Čija tajna je poznata samo ljubiteljima bogoslužbene realnosti). Ima izuzetaka kod Otaca kada vrhunac molitve nazivaju molitvom i onda kada se ona više ne savršava – i to se naziva dijalog. Opet, neko može i da prekomerno bogoslovstvuje sa drugima a da ni jednog trena ne otvori svoje dijaloško biće za drugoga. Ljubavna harizma se doživljava u osećanju razumevanja i dijalogičnosti sa drugim. To je nešto što nazivamo prepoznavanjem drugog, ili, njegovo usličnjavanje sa modusom našeg iskustva. Ostrašćeni ljudi, međutim, to ne mogu – ne jer im neko uskraćuje to pravo nego, jer ne mogu od svojih slabosti i ostrašćenosti da podignu svoje lice ka licu drugog čoveka. Osećati svoje reči prema drugome znači predati se gluvonemo mestu drugog. To je mnogo uzvišenija postavka stvari od pseudosakramentalnosti o neizmenivosti svojih „tako važnih“ stavova. I evo Otkrovenja: Hristos je večni eklisiološki dijalog između dva čoveka! Upravo Bog kroz Sebe izaziva susret zbližavanja između dva ili više lica, i omogućava da razumevanje i dijalogičnost bude pretežnije od bilo koje slabosti koja se može i „ne može“ prevazići. Tamo gde tog prepoznavanja unutar Crkve nema – velika je dilema za same pričasnike blagodai u kojoj Stvarnosti su uopšte učestvovali…
