Аутографи

Да свијем гнездо у овој забити (роман „Две озбиљне даме“ Џејн Боулс)

Џејн Боулс (1917–1973)

Брачни пар Џејн и Пол Боулс представљају најизразитији пример и можда централна имена „тaнгерске парадигме“ у америчкој књижевности (по северноафричком граду Тангеру = Танџеру, Танџиру), коју у основи обележава потрага за просторима слободе, не обавезно изван заједнице, него креирењем заједнице која би почивала на битно различитим моделима људских односа од оних који у нашем добу обично називамо „грађанским“. Тангер је, поред Париза, био можда најважније изванамеричко место које је, постављено као центар моћне и магнетичне симболике и митологије, утицало на америчку литературу, а без познавања живота, дела и културног значаја овог изузетног пара немогуће је разумети роман „Голи ручак“ [Naked Lunch] Вилијама Бароуза, нити његову ингениозну филмску трансформацију у режији Дејвида Кроненберга: баш у њиховим литерарним двојницима крије се, ако не кључ а оно улазница у тајанствени свет Интерзоне, као истовремено алтернативну реалност, измењено стање свести и образац  манипулације и насиља као таквог, који стоји у корену оног што обично и помирљиво називамо „светом овим“.

Како напомиње Татјана Росић у поговору првог српског превода романа „Две озбиљне даме“ [Two Serious Ladies] Џејн Боулс (док је од Пола Боулса преведен само, највише због Бертолучијеве екранизације, чувени „Чај у Сахари“ [The Sheltering Sky]), Боулсови су представници оне вресте „креативних“ супружничких и партнерских односа, који већ сами по себи представљају покушај протеста против грађанског модела брака, па тиме и људских односа уопште.

Као централна и одређујућа тачка овог односа, у  роману „Две избиљне даме“ (Београд: Штрик, 2016; превод Марија Обрадовић)  јасно је уочен материјални интерес, онај култ „Златног телета“ који, јаче од било ког тоталитаризма, нагриза и најаутентичније потраге за људском еманципацијом и другачијим моделима људских односа. После свих потрага и побуна, нуђења различитих алтернатива, над свим ликовима као да се после свега ори подругљиви смех оца једног од њих, а који једину разлику између човека и животиње види у томе што човек „жели да заради новац“.

Ипак, у овом роману има доста простора за Бога, чак необично пуно; он представља једну од доминантни младалачких, а и каснијих „креативних“ фантазија главне јунакиње, односно једне од главних јунакиња. „Унутрашња борба“ Кристине Геринг је још у детињству, била „религиозне природе“, а њене дечије игре су „по правилу биле веома моралне и често укључивале Бога“. Неке од њих су се заснивале на готово садистичком предавању партнера у игри ритуалима греха и искупљења-очишћења, а у посебно интересантном моменту на „плесу обожавања Сунца“, после ког је Кристина намерила да другарици покаже „како је боље да постоји Бог а да не постоји Сунце, него да постоји Сунце а да не постоји Бог“.

Ипак, права основа односа према Богу и са Богом (или ономе што јунаци романа подразумевају под Богом) није у насиљу, фантазији и социјално-психолошкој подвојености, него, пре свега, у трагању за новим моделима људских односа, што најбоље демонстрирају „медитације“ друге јунакиње, госпође Коперфилд, о томе да „кад су људи веровали у Бога, носили су га са собом с једног места на друго. Носили су га кроз џунгле и преко арктичког круга. Бог је бдео над свима и сви људи су били браћа. Сад нема ничег што бисмо могли понети на пут, а што се мене тиче, ови људи могли би бити и кенгури. А опет, мора да овде постоји неко ко ће ме подсетити на нешто познато… Морам покушати да свијем гнездо у овој забити.“

Врхунце „тангерске парадигме“ америчке књижевности представља ова врста у основи религиозне потребе за путовањем и даљинама као потраге за домом, и она ће преко битника, рокенрола или, на пример, сајберпанка трајати све до данас. Колико је избор њених репрезентативних носилаца био производ жеље за бекством од света, а колико снажење у сврху његовог обогаћивања стваралаштвом, то је већ посебно, и неминовно полемичко, питање.

Најплеменитији феминизам, у чијој изградњи и овај роман делимично учествује, јесте потрага за слободом жене као људског бића, која не би смела да буде ограничена култом „Златног телета“. А управо је то, у овом свету палости, најтежа борба коју је уопште могуће водити, борба на борбама, у којој су нам непријатељи не толико стреле непријатеља, колико наше сопствене илузије, лажи и (само)обмане.