Džejn Bouls (1917–1973)
Bračni par Džejn i Pol Bouls predstavljaju najizrazitiji primer i možda centralna imena „tangerske paradigme“ u američkoj književnosti (po severnoafričkom gradu Tangeru = Tandžeru, Tandžiru), koju u osnovi obeležava potraga za prostorima slobode, ne obavezno izvan zajednice, nego kreirenjem zajednice koja bi počivala na bitno različitim modelima ljudskih odnosa od onih koji u našem dobu obično nazivamo „građanskim“. Tanger je, pored Pariza, bio možda najvažnije izvanameričko mesto koje je, postavljeno kao centar moćne i magnetične simbolike i mitologije, uticalo na američku literaturu, a bez poznavanja života, dela i kulturnog značaja ovog izuzetnog para nemoguće je razumeti roman „Goli ručak“ [Naked Lunch] Vilijama Barouza, niti njegovu ingenioznu filmsku transformaciju u režiji Dejvida Kronenberga: baš u njihovim literarnim dvojnicima krije se, ako ne ključ a ono ulaznica u tajanstveni svet Interzone, kao istovremeno alternativnu realnost, izmenjeno stanje svesti i obrazac manipulacije i nasilja kao takvog, koji stoji u korenu onog što obično i pomirljivo nazivamo „svetom ovim“.
Kako napominje Tatjana Rosić u pogovoru prvog srpskog prevoda romana „Dve ozbiljne dame“ [Two Serious Ladies] Džejn Bouls (dok je od Pola Boulsa preveden samo, najviše zbog Bertolučijeve ekranizacije, čuveni „Čaj u Sahari“ [The Sheltering Sky]), Boulsovi su predstavnici one vreste „kreativnih“ supružničkih i partnerskih odnosa, koji već sami po sebi predstavljaju pokušaj protesta protiv građanskog modela braka, pa time i ljudskih odnosa uopšte.
Kao centralna i određujuća tačka ovog odnosa, u romanu „Dve izbiljne dame“ (Beograd: Štrik, 2016; prevod Marija Obradović) jasno je uočen materijalni interes, onaj kult „Zlatnog teleta“ koji, jače od bilo kog totalitarizma, nagriza i najautentičnije potrage za ljudskom emancipacijom i drugačijim modelima ljudskih odnosa. Posle svih potraga i pobuna, nuđenja različitih alternativa, nad svim likovima kao da se posle svega ori podrugljivi smeh oca jednog od njih, a koji jedinu razliku između čoveka i životinje vidi u tome što čovek „želi da zaradi novac“.
Ipak, u ovom romanu ima dosta prostora za Boga, čak neobično puno; on predstavlja jednu od dominantni mladalačkih, a i kasnijih „kreativnih“ fantazija glavne junakinje, odnosno jedne od glavnih junakinja. „Unutrašnja borba“ Kristine Gering je još u detinjstvu, bila „religiozne prirode“, a njene dečije igre su „po pravilu bile veoma moralne i često uključivale Boga“. Neke od njih su se zasnivale na gotovo sadističkom predavanju partnera u igri ritualima greha i iskupljenja-očišćenja, a u posebno interesantnom momentu na „plesu obožavanja Sunca“, posle kog je Kristina namerila da drugarici pokaže „kako je bolje da postoji Bog a da ne postoji Sunce, nego da postoji Sunce a da ne postoji Bog“.
Ipak, prava osnova odnosa prema Bogu i sa Bogom (ili onome što junaci romana podrazumevaju pod Bogom) nije u nasilju, fantaziji i socijalno-psihološkoj podvojenosti, nego, pre svega, u traganju za novim modelima ljudskih odnosa, što najbolje demonstriraju „meditacije“ druge junakinje, gospođe Koperfild, o tome da „kad su ljudi verovali u Boga, nosili su ga sa sobom s jednog mesta na drugo. Nosili su ga kroz džungle i preko arktičkog kruga. Bog je bdeo nad svima i svi ljudi su bili braća. Sad nema ničeg što bismo mogli poneti na put, a što se mene tiče, ovi ljudi mogli bi biti i kenguri. A opet, mora da ovde postoji neko ko će me podsetiti na nešto poznato… Moram pokušati da svijem gnezdo u ovoj zabiti.“
Vrhunce „tangerske paradigme“ američke književnosti predstavlja ova vrsta u osnovi religiozne potrebe za putovanjem i daljinama kao potrage za domom, i ona će preko bitnika, rokenrola ili, na primer, sajberpanka trajati sve do danas. Koliko je izbor njenih reprezentativnih nosilaca bio proizvod želje za bekstvom od sveta, a koliko snaženje u svrhu njegovog obogaćivanja stvaralaštvom, to je već posebno, i neminovno polemičko, pitanje.
Najplemenitiji feminizam, u čijoj izgradnji i ovaj roman delimično učestvuje, jeste potraga za slobodom žene kao ljudskog bića, koja ne bi smela da bude ograničena kultom „Zlatnog teleta“. A upravo je to, u ovom svetu palosti, najteža borba koju je uopšte moguće voditi, borba na borbama, u kojoj su nam neprijatelji ne toliko strele neprijatelja, koliko naše sopstvene iluzije, laži i (samo)obmane.
