Аутографи

Целив мира: форма или суштина (Изазови православне еклисиологије)

„У суштини” је фраза која се у свакодневном говору, можда најчешће чује код наших људи. Док пијемо кафу, кад се с неким расправљамо, кад нешто доказујемо, чим се позовемо на суштину, долазимо до решења. Тежња ка познању суштине долази нам вероватно из богате духовне традиције наше Цркве. Суштина је омиљени термин православних теолога свих векова.

Иако уму недостижна, како нас учи апофатичка теологија, она заувек остаје смисао, циљ, решење. У православној теологији било која онтолошка категорија да се помене (нпр. личност, енергија), има директну везу са суштином. Све што се појави у свакодневном животу, има везе са суштином и све има своју суштину.

С друге стране, насупрот суштини стоји форма. Форма је нешто површно, док је суштина нешто дубинско. Опет, оно што нас наше православно предање учи јесте да нема суштине без форме и обрнуто. Ипак, суштина је изнад форме. Тако нас макар поучава лично Господ Исус Христос на много места у јеванђељу. Чиста форма и формализам је нешто што припада фарисејском свету док је суштина, тачније практиковање суштине, оно што припада хришћанском свету.

Све што ће се појавити кроз историју у етосу Цркве Христове јесте богословствовање и практиковање суштине и суштинских ствари. Апостоли, апологети, свети оци, мученици, подвижници, јуродиви, сви они представљају јединствени корпус етоса суштине. Нико од њих није богословствовао или чак живот дао искључиво за Царске двери, мирисни тамјан или неку стихиру из Октоиха, него за живога Бога – Оца, Сина и Светога Духа, као и за своје ближње. Тамјан, двери, стихире итд. само су символи божанске љубави којим Црква говори у неком одређеном простору и времену.

Ако је нешто суштина нашег хришћанског живота то је љубав. Не треба да наводимо апостолске, светоотачке и уопште теолошке цитате на ком и каквом месту се налази љубав у животу Хришћана. Хришћанска љубав као агапе, како пише Андерс Нигрен, љубав је која воли да дá док пагански ерос је љубав која воли да узме као „високо префињена форма самоинтереса и себи тражења” (Agape and Eros, стр. 163). Ерос је сав у емоцијама док је љубав у осећањима. Емоција је трома и не може да се покрене. Док „осећај је увек у односу”, зато се каже: „да неко има осећај за то и то или тог и ту , а никад да има емоцију за то и то” (Бјунг Чул Хан).

Међутим, нешто се евидентно десило с нама православним хришћанима у међувремену, па нам је форма постала можда битнија од суштине. Емоција битнија од осећаја. Ерос је пољуљао агапе. Тешко је измерити колико нам форма значи данас, али евидентно је да се њој много дивимо. А то је, заправо, моменат када долази до урушавања нашег јеванђељског етоса. То је враћање на некакву паганску аретологију.

Зато, ми се данас дивимо неком ко не једе и не пије данима у недоглед. Одушевљени смо онима који не држе до основне хигијене због „вере”. Одушевљени смо кад неко отпева Херувику по неком заборављеном напеву или у својим проповедима патетично проповеда себе, свога тату и своју маму. А човека хришћанске љубави ни не примећујемо нити смо у стању да га препознамо, нити нас такав интересује.

Ових дана слушали смо често о јасеновачким мученицима. Поред косовских мученика, они представљају суштинску карику нашег идентитета. За сваку је похвалу што васкрсава њихова слава и што се формирају суштински теолошки изрази везани за ово неописиво страдање који воде ка једној „теологији љубави”.

Међутим, на Божанственој Литургији 13. 9. 2021, у Јасеновцу, којом је началствовао Свјатјејши Патријарх Порфирије окружен браћом архијерејима, иако је већини присутних то промакло, камера је ипак забележила један готово саблазан догађај. У моменту изражавања међусобне љубави служавшчих архијереја „целивом мира” (љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали) један епископ је одбио да целива свога брата епископа када му је овај пришао у загрљај.

Подсећања ради, смисао тог целива, како примећује Шмеман, објашњава прозба која нас позива да једнодушно исповедимо биће Оца, Сина и Светога Духа које се не може боље представити на људском језику него ли символом међусобног целива. Питамо се што је разлог да један епископ одбије другог епископа који му пружа руке, а с другима се целива? Лично емотивно нерасположење?

Што год да је био разлог, усред евхаристије као догађаја којим се објављује врхунска божанска љубав овом свету, чак и према непријатељима Божијим и нашим, баш на овом страшном месту страдања, епископ Цркве Христове не верује у суштину, не практикује љубав и сматра је можда за некакву форму без које се мање-више може.

Каква је то еклисиолошка, теолошка, јеванђељска порука коју шаљемо са тог страшног места? Ниси у стању да опростиш свом брату (шта год то било!) који је ту поред тебе око „трпезе Господње” па како ћеш опростити „јасеновачким кољачима”?

Ми смо у своје време „вадили очи” једни другима због отворених или затворених двери, што је било потпуно питање форме. Ако ово сматрамо и не тако битним догађајем око којег се не треба узбуђивати, онда смо дубоко забраздили у бесмисао формализма.

error: Content is protected !!