Џими Хендрикс
Јавна теологија је нешто што припада наслеђу западног хришћанства. Заправо, појам јавне теологије, који се данас често среће у западном дискурсу, подразумева сваку врсту теоријског и практичног ангажмана у свим сферама јавног живота. Оваква теолошка активност потиче још из времена калвинистичких и лутеранских почетака. Њихова практична страна има за последицу то што су Калвинови црквени судови укинули приватност (Вил Дјурант).
У то време, све кад би неко и пожелео тајност, жеља му се не би испунила јер ње малтене није било. Ако сте некад пролазили кроз холандске градове и села, приметили сте да тамо нема завеса на прозорима. Пролазиш поред нечије куће и видиш као на длану шта и како људи једу, где спавају, где држе ципеле, коју кафу пију итд. Јавност је овде оно у чему нема ничег приватног, интимног и тајног, тамо где је, дакле, све очигледно. На овакав начин људи су куповали свој мир да не буду осуђени код црквених судова за неко неморално понашање.
Овде се десио један апсурд: да се не би осрамотили пред својом заједницом, појединци и целе породице изгубили су стид. Постоје историјски документи о Калвиновом пастирском раду где је скретао верницима своје заједнице пажњу какве ципеле треба да носе, на који начин да се шишају, како да избегавају плесове, како да не изговарају непримерене речи, једном речју да пазе како да се појављују у јавности. Код нас православних , теологија начина делања и изгледања у јавности, настала је највероватније у ове наше дане.
У суштини, за нашу источно-православну традицију, тајност има вредносну предност над званичним и јавним, јер је тајност атмосфера аутентичног бића. Откривање у јавности нечијих или својих приватних делова живота, па макар то биле и врлине, у најмању руку страно је нашем предањском етосу и у исто време требало би да изазива стид код слушаоца и говорника. Доласком нове ере православне јавне теологије, теологије као видео снимка, ствар поприма радикално дручачије димензије.
Већ неко извесно време када ми неко пошаље линк видео предавања неког од монаха, свештеника или уопште неког од духовника, то по однедавно стеченој навици ни не отворим. Прво сам отварао и имао способност да испратим сваког од њих максимално два минута и ту је био крај. Разлог је једноставан, на видео снимке православних духовника реагујем стидом. Вероватно је ово непријатно осећање повезано са свешћу да тамо неки поп сâм упали камеру, намонтира свој духовни лик и изведе неки свој унапред смишљени перформанс.
Теме су разне: историја, смртни грехови, квалитет воде, ваздуха, те како да спавам, где да купујем, куд да идем, чега да се плашим, шта је на небу а шта под земљом итд, као некада код Калвина. И што је на прву руку одмах уочљиво, јавни-мистик и приватни теолог, све зна. Није се десило још да он каже: „е, то стварно не знам”. Сходно томе и њихови следбеници, такође, све знају.
Извор знања није више књига и искуство. Извор је Јутјуб и опскурне информације са некаквих егзотичних и „светих сајтова”. Библија, оци, савремена теологија или философија, Литургија као лични труд и доживљај су излишни, јер довољно је да се огласи „јавни теолог” све постаје јасно и очигледно, јер он све зна. Он је све прочитао, проверио, протумачио и нема потребе да то неко накнадно провери, износећи притом у јавност ствари које припадају често пута телесној и духовној интими, без икаквог стида.
И опет, шта се то деси у глави једног духовника да упали камеру, стане потпуно сâм испред ње и одржи неко предавање? Шта он очекује? Није ли Литургија на којој учествује, која и сâма означава опште, јавно дело, била довољна? Није ли сусрет у четири ока био довољан? Или је васељена мала да прегледа његов снимак?
У ове дана када празнујемо догађај када је „анонимни Бог” (Св. Григорије Палама) тајанствено и тајно, далеко од очију јавности, дошао у наш свет без икаквог перформанса, глуматања и просипања памети, већ се крио од очију јавности толико да су га после назвали Deus absconditus, размишљамо о тајном и јавном. Питам се како, дакле, да повежем Њега који је изашао из витлејемске пећине и није се задржао у њој и чија је свака реч потом оваплоћена у конкретно дело, са њима? Како дакле Њега који је исцеливао људе и притом тражио да се о томе не прича, да повежем са Јутјуб духовницима и теолозима, који су од својих соба направили васиону и центар света?
Постоји онај легендарни снимак када Питер Нил покушава да сними документарац о Џими Хендриксу и наговори га да засвира акустичну гитару ради бољег снимка. Схватајући сву испразност тога, јер нема живу публику око себе и да снимање тек некаквог перформанса на којем је присутан само он (Џими), легендарни гитариста тражи да се то прекине јер му је неугодно и јер га је страх и стид од тога. Ето, зато волим Хендрикса.
