„U suštini” je fraza koja se u svakodnevnom govoru, možda najčešće čuje kod naših ljudi. Dok pijemo kafu, kad se s nekim raspravljamo, kad nešto dokazujemo, čim se pozovemo na suštinu, dolazimo do rešenja. Težnja ka poznanju suštine dolazi nam verovatno iz bogate duhovne tradicije naše Crkve. Suština je omiljeni termin pravoslavnih teologa svih vekova.
Iako umu nedostižna, kako nas uči apofatička teologija, ona zauvek ostaje smisao, cilj, rešenje. U pravoslavnoj teologiji bilo koja ontološka kategorija da se pomene (npr. ličnost, energija), ima direktnu vezu sa suštinom. Sve što se pojavi u svakodnevnom životu, ima veze sa suštinom i sve ima svoju suštinu.
S druge strane, nasuprot suštini stoji forma. Forma je nešto površno, dok je suština nešto dubinsko. Opet, ono što nas naše pravoslavno predanje uči jeste da nema suštine bez forme i obrnuto. Ipak, suština je iznad forme. Tako nas makar poučava lično Gospod Isus Hristos na mnogo mesta u jevanđelju. Čista forma i formalizam je nešto što pripada farisejskom svetu dok je suština, tačnije praktikovanje suštine, ono što pripada hrišćanskom svetu.
Sve što će se pojaviti kroz istoriju u etosu Crkve Hristove jeste bogoslovstvovanje i praktikovanje suštine i suštinskih stvari. Apostoli, apologeti, sveti oci, mučenici, podvižnici, jurodivi, svi oni predstavljaju jedinstveni korpus etosa suštine. Niko od njih nije bogoslovstvovao ili čak život dao isključivo za Carske dveri, mirisni tamjan ili neku stihiru iz Oktoiha, nego za živoga Boga – Oca, Sina i Svetoga Duha, kao i za svoje bližnje. Tamjan, dveri, stihire itd. samo su simvoli božanske ljubavi kojim Crkva govori u nekom određenom prostoru i vremenu.
Ako je nešto suština našeg hrišćanskog života to je ljubav. Ne treba da navodimo apostolske, svetootačke i uopšte teološke citate na kom i kakvom mestu se nalazi ljubav u životu Hrišćana. Hrišćanska ljubav kao agape, kako piše Anders Nigren, ljubav je koja voli da dá dok paganski eros je ljubav koja voli da uzme kao „visoko prefinjena forma samointeresa i sebi traženja” (Agape and Eros, str. 163). Eros je sav u emocijama dok je ljubav u osećanjima. Emocija je troma i ne može da se pokrene. Dok „osećaj je uvek u odnosu”, zato se kaže: „da neko ima osećaj za to i to ili tog i tu , a nikad da ima emociju za to i to” (Bjung Čul Han).
Međutim, nešto se evidentno desilo s nama pravoslavnim hrišćanima u međuvremenu, pa nam je forma postala možda bitnija od suštine. Emocija bitnija od osećaja. Eros je poljuljao agape. Teško je izmeriti koliko nam forma znači danas, ali evidentno je da se njoj mnogo divimo. A to je, zapravo, momenat kada dolazi do urušavanja našeg jevanđeljskog etosa. To je vraćanje na nekakvu pagansku aretologiju.
Zato, mi se danas divimo nekom ko ne jede i ne pije danima u nedogled. Oduševljeni smo onima koji ne drže do osnovne higijene zbog „vere”. Oduševljeni smo kad neko otpeva Heruviku po nekom zaboravljenom napevu ili u svojim propovedima patetično propoveda sebe, svoga tatu i svoju mamu. A čoveka hrišćanske ljubavi ni ne primećujemo niti smo u stanju da ga prepoznamo, niti nas takav interesuje.
Ovih dana slušali smo često o jasenovačkim mučenicima. Pored kosovskih mučenika, oni predstavljaju suštinsku kariku našeg identiteta. Za svaku je pohvalu što vaskrsava njihova slava i što se formiraju suštinski teološki izrazi vezani za ovo neopisivo stradanje koji vode ka jednoj „teologiji ljubavi”.
Međutim, na Božanstvenoj Liturgiji 13. 9. 2021, u Jasenovcu, kojom je načalstvovao Svjatjejši Patrijarh Porfirije okružen braćom arhijerejima, iako je većini prisutnih to promaklo, kamera je ipak zabeležila jedan gotovo sablazan događaj. U momentu izražavanja međusobne ljubavi služavščih arhijereja „celivom mira” (ljubimo jedni druge da bismo jednodušno ispovedali) jedan episkop je odbio da celiva svoga brata episkopa kada mu je ovaj prišao u zagrljaj.
Podsećanja radi, smisao tog celiva, kako primećuje Šmeman, objašnjava prozba koja nas poziva da jednodušno ispovedimo biće Oca, Sina i Svetoga Duha koje se ne može bolje predstaviti na ljudskom jeziku nego li simvolom međusobnog celiva. Pitamo se što je razlog da jedan episkop odbije drugog episkopa koji mu pruža ruke, a s drugima se celiva? Lično emotivno neraspoloženje?
Što god da je bio razlog, usred evharistije kao događaja kojim se objavljuje vrhunska božanska ljubav ovom svetu, čak i prema neprijateljima Božijim i našim, baš na ovom strašnom mestu stradanja, episkop Crkve Hristove ne veruje u suštinu, ne praktikuje ljubav i smatra je možda za nekakvu formu bez koje se manje-više može.
Kakva je to eklisiološka, teološka, jevanđeljska poruka koju šaljemo sa tog strašnog mesta? Nisi u stanju da oprostiš svom bratu (šta god to bilo!) koji je tu pored tebe oko „trpeze Gospodnje” pa kako ćeš oprostiti „jasenovačkim koljačima”?
Mi smo u svoje vreme „vadili oči” jedni drugima zbog otvorenih ili zatvorenih dveri, što je bilo potpuno pitanje forme. Ako ovo smatramo i ne tako bitnim događajem oko kojeg se ne treba uzbuđivati, onda smo duboko zabrazdili u besmisao formalizma.
