Ova propoved i lament Muntera Isaka, vapaj protiv rata u Gazi, izrečena je 22. oktobra u Palestini, u Evangelističko-luteranskoj crkvi u Beit Sahuru i u Evangelističko-luteranskoj Božićnoj crkvi u Vitlejemu. Dr Munter Isak je pastor, dekan Vitlejemskog Biblijskog koledža i direktor konferencije „Hristos na kontrolnom punktu“ (Christ at the Checkpoint).
Beseda je usledila nakon udara izraelskih odbrambenih snaga na najstariju aktivnu crkvu u Gazi, grčku pravoslavnu Crkvu Sv. Porfirija 19. oktobra. U bombardovanju je poginulo 18 ljudi (osmoro dece), desetine je povređeno, a nekoliko stotina hrišćana i muslimana koji su se sklonili u kompleks crkve su raseljeni.
Crkva Sv. Porfirija nalazi se u delu grada Gaze koji se zove Al Zajtun i smatra se trećom najstarijom crkvom na svetu. Originalna bogomolja na ovom mestu potiče iz 425. godine, a današnja crkva sagrađena je u 12. veku. Obnovljena je 1856. i pod upravom je Jerusalimske Patrijaršije. Crkva je posvećena Sv. Porfiriju koji je bio episkop Gaze od 395. do 420. On je bio poznat po hrabrom suprotstavljanju paganima koji su vladali u Gazi i širem Levantu. Njegov grob nalazi se u severoistočnom delu crkve.
Crkva i okolne prostorije su i 2014, za vreme bombardovanja Gaze koje je trajalo mesec i po dana, bile sklonište za skoro 2000 Palestinaca, hrišćana i muslimana, i tada su neke od prostorija oštećene. Gaza je dom za oko 1000 Palestinaca hrišćana, od koji je većina pravoslavna.
Crkva Sv. Porfirija
Opkolili su našu palestinsku porodicu u Gazi, opisali ih kao čudovišta i okrivili ih. Izraelske odbrambene snage bombardovale su njihove domove, sravnile njihova naselja sa zemljom, raselile ih i okrivile njih. Naše porodice – braća i sestre, tetke i stričevi, bratanci i sestričine – potražile su sklonište u školama gde su bombardovane, u bolnicama u kojima su bombardovane, a onda su okrivljene. Slomljeni smo. Ljudi u Gazi stradaju. Izgubili su sve osim dostojanstva. Mnogi su zadobili slavu, dostigli su mučeništvo, čak i ako to nisu tražili. Sada, ponovo u našoj istoriji, oni se nalaze pred istim izborom: smrt ili raseljavanje. Naša Nakba[1] se nastavlja!
Kuda da idu? Za njih nema mesta na ovom svetu!
Narodi sveta, uključujući Ameriku, protiv njih su. Oni koriste novac, oružje, diplomatiju i teologiju protiv naroda Palestine, naroda Gaze. Pričaju među sobom gde ćemo posle našeg etničkog čišćenja da završimo, kao da smo mi ekstra kutije kojima nema mesta u kući.
Nema milosti. Humanost je nestala. Nema ko da oplakuje našu smrt. Nema ko da zaustavi ovu ratnu mašinu jer nismo iz određenog naroda, određene vere ili rase. Nismo među „izabranima“. Političke sile sveta nas vide kao prepreku, a ne kao saveznika. Slomljeni smo i iznova smo slomljeni svakim danom slikama smrti, posebno kada je ona blizu nas – naše porodice, naše sestre, naši rođaci i voljeni sa kojima smo svakodnevno razgovarali. Svi smo slomljeni. Slušamo zastrašujuće priče o paklu na zemlji. Pakao je danas realnost u Gazi. Naša palestinska braća i sestre su sada u njemu.
Ono što se dešava u Gazi nije rat ili sukob, već uništenje, kontinuirani genocid i etničko čišćenje kroz smrt i prisilno raseljavanje. Svetske političke sile žrtvuju narod Palestine da bi obezbedile svoje interese na Bliskom istoku; kažu da je naše uništenje potrebno da bi narod Izraela bio bezbedan. Oni nas prinose kao žrtvu na oltar iskupljenja, dok mi svojim životima plaćamo cenu za njihove grehe.
Gde je pravda? Pričaju o međunarodnom pravu. Drže nam predavanja o ljudskim pravima i gledaju na nas sa visine kao da su u pogledu vrednosi i morala superiorniji u odnosu na sve ostale. Kažem im: „Odlazite sa svojim zakonima i svojom pričama o ljudskim pravima!“ Vi Evropljani i Amerikanci ste danas nagi pred čitavim svetom. Vaš rasizam i licemerje su razobličeni. Zaista, zar nema stida?! Ja lično ne želim da čujem za mir i pomirenje.
Ljudi u Gazi danas žele život. Žele noć bez bombardovanja. Žele lekove i hirurške operacije uz anesteziju. Oni žele najjednostavnije životne potrepštine: hranu, čistu vodu i struju. Oni žele slobodu i dostojanstven život. Oni koji su pod bombardovanjem, premlaćivanjem i progonom ne žele da čuju za pomirenje i mir. Oni žele kraj agresije!
Tražili su od nas da se molimo. Ljudi u Gazi i dalje traže od nas da se molimo, i oni se još uvek mole. Odakle im ova vera! Molili smo se. Pomolili smo se za njihovu zaštitu… a Bog nam nije odgovorio, čak ni u „Božijoj kući“ crkvene zgrade nisu mogle da ih zaštite. Naša deca umiru pred tišinom sveta, i pred ćutanjem Božijim. Kako je teško ćutanje Božije! Danas plačemo sa psalmopojcem:
Bože moj, Bože moj, zašto si ostavio Gazu? Dokle ćeš, Gospode, zaboravljati je do kraja? Dokle ćeš odvraćati lice svoje od nje? Vičem u danu i ne čuješ, i u noći, i nema odgovora na agoniju moju. Nemoj odstupiti od naroda Gaze, jer je nevolja blizu, a nema pomoćnika. Gospode Bože spasenja našega, danju i noću vikasmo pred tobom. Neka izađe preda te molitva naša, prikloni uho tvoje moljenju našem. Naše duše i životi se spustiše do ada… oči naše iznemogoše od siromaštva. Vikasmo k tebi, Gospode, sav dan. Pružasmo k tebi ruke naše. Zašto Gospode odbacuješ duše naše? Zašto odvraćaš lice tvoje od nas?
Tražimo Boga u ovoj zemlji. Bogoslovski, filosofski pitamo se: Gde je Bog kada stradamo? Kako da objasnimo njegovo ćutanje? Ali, daleko od filosofije i egzistencijalnih pitanja. U ovoj zemlji, čak je i Bog žrtva ugnjetavanja, smrti, ratne mašinerije i kolonijalizma. Vidimo Sina Božijeg u ovoj zemlji kako na krstu vapi isto pitanje: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio? Zašto dopuštaš da me muče? Da me razapinju? Bog strada sa narodom ove zemlje, deleći istu sudbinu sa nama. Kao što je dr Mitri Raheb napisao u svom članku „Teologija u palestinskom kontekstu“, koji se pojavljuje u knjizi koju sam uredio:
„A Bog ove zemlje, On nije kao svi bogovi… Njegova zemlja je preorana gvožđem… Njegovi hramovi su uništeni vatrom… Njegov narod je pogažen, a On ne mrda ni prstom. Bog ove zemlje je skriven od pogleda. Tražiš Njegove tragove, ali ih ne vidiš. Čezneš da On razdvoji nebesa i siđe da vidi. Da te sasluša, da bude saosećajan, da te spase. Bog ove zemlje ne suzbija brutalne vojske, već deli jednu sudbinu sa svojim narodom. Njegova kuća je srušena. Njegov sin je raspet. Ali njegova tajna ne iščezava. Već se On diže iz pepela, i sa izbeglicama ga vidite. Hoda, i u tami noći podiže izvore nade. Bez ovog Boga, Palestina ostaje spaljena zemlja… ostaje samo polje uništenja. Ali, ako Bog pogazi njene temelje, samo će je učiniti svetom zemljom, zemljom u čijim gorama odjekuje jevanđelje o miru.“[2]
Ljubljeni, u ovim teškim vremenima utešimo se Božjim prisustvom usred bola, pa čak i usred smrti, jer Hristu nisu nepoznati bol, hapšenje, mučenje i smrt. On hoda sa nama u našem bolu.
Bog je pod ruševinama u Gazi. On je sa uplašenim i sa izbeglim. On je u operacionoj sali. To nam je uteha. Hoda sa nama dolinom senke smrti. Ako se molimo, moja molitva je da oni koji stradaju osete ovo isceljujuće i utešno prisustvo. Imamo još jednu utehu, a to je vaskrsenje. U našoj slomljenosti, bolu i smrti ponavljajmo jevanđelje vaskrsenja: Hristos vaskrse! On je postao prvenac onih koji su usnuli. Kada sam video slike tela ovih svetih u belim kesama ispred crkve za vreme opela, setih se Hristovog poziva: „Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta.“ (Mt. 25, 34)
Pred slikama smrti i prizorima umiranja dece danas čujemo besmrtni Hristov poziv: „Pustite decu neka dolaze meni, i ne branite im; jer je takvih Carstvo Božije.“ (Mk. 10, 14) Ako za decu Palestine i decu Gaze nema mesta u ovom okrutnom i ugnjetavačkom svetu, onda im je mesto u naručju Božijem. Njihovo je carstvo. Suočeni sa bombardovanjem, raseljavanjem i smrću, Hristos ih poziva: „Hodite k meni, blagosloveni Oca moga. Pustite decu neka dolaze meni, jer je njihovo carstvo.“ Ovo je naša vera. Ovo nam je uteha u našem bolu. Amin.
Prevod: Smiljana Ćurčić Bero
[1] Nakba, arapski katastrofa, su događaji započeti 1948. godine kada je iz istorijske Palestine proterano preko 750.000 Palestinaca, uništeno preko 400 palestinskih sela i gradova radi osnivanja države Izrael – prim. prev.
[2] Dr Mitri Raheb je pastor u Evangelističko-luteranskoj Božićnoj crkvi u Vitlejemu, osnivač i predsednik Dar al Kalima Univerziteta u Vitlejemu i najviše objavljivani palestinski teolog čija dela su prevedena na 11 jezika – prim. prev.
