Prevodi i prepisi

Tajna žrtvene ljubavi (Beseda na Veliki četvrtak)

Vasilij Kandinski, Tajna večera, 1909–1910.

Pred sam početak svojih stradanja Gospod okuplja učenike na Tajnoj večeri. Iako je Gospod naš imao pravo da kaže: „Ništa nisam govorio tajno“ (kao što je rekao neprijateljima svojim); iako je hrišćanstvu strano raspoloženje zavere i konspiracije, a tim pre prazna igra s tobožnjim tajnama, u tajanstvenošću, sa skrivenim, kao što je svojstveno okultistima, u srcu hrišćanstva je – tajna. Večera Hristova je – tajna. Pre svega zato što se učenici okupljaju oko Učitelja koga svet mrzi, koga mrzi Knez ovoga sveta što prebiva u obruču zlobe i smrtne opasnosti, koja otkriva velikodušnost Hristovu i zahteva vernost od učenika. Taj zahtev, prekršen strašnom izdajom od strane Jude i nesavršeno ispunjen od strane drugih učenika koji padaju u dremež usled malodušnosti, usled malodušnih slutnji, onda kad treba da budu budni s Hristom za vreme molitve o čaši (Mt 26, 39). Petar se u velikom strahu i s kletvama odrekao svog Učitelja. Svi učenici su se razbežali. Ali granica između vernosti, makar i nesavršene, i potpunosti izdaje – ostaje. To je strašna granica: nepomirljiv sudar između Njegove velikodušnosti i svetosti, između Carstva Božijeg, koje on objavljuje i donosi ljudima, i carstva Kneza ovoga sveta. To je toliko nepomirljivo da se, približavajući se tajni Hrista, nalazimo pred poslednjim izborom. Jer, približavamo se Hristu toliko blizu, da vernici drugih religija to ne mogu ni da zamisle.

Oni ne mogu da zamisle da je moguće toliko se približiti Bogu, koliko se približavamo mi, kada kušamo telo Hristovo i pijemo krv Njegovu. To je teško i zamisliti, a kamoli izgovoriti! Kako li je bilo apostolima da prvi put čuju reči kojima je Gospod uspostavljao istinu Evharistije! I teško nama ako ne osećamo makar delić onog trepeta koji je tada, mora biti, obuzeo apostole.

Tajna večera predstavlja tajnu i zbog toga što je trebalo da bude skrivena od neprijateljskog sveta, i zato što je u njenoj suštini – nedokučiva tajna poslednjeg silaska Bogočoveka među ljude. Car carstvujućih i Gospod gospodstvujućih svojim rukama pere učenicima noge i na taj način pokazuje svoju smernost svima nama. Čime se to može prevazići? Samo jednim: predati sebe smrti. I Gospod to čini.

Mi smo – slabi ljudi. I kada naša srca postaju mrtva mi želimo blagostanje. Ali dok nam je srce živo, grešno ali živo – za čim žudi živo srce? Za tim da postoji predmet ljubavi, beskrajno dostojan ljubavi, da bude moguće da se takav predmet ljubavi nađe i da se njemu služi, ne žaleći sebe. Svi snovi ljudski su – nerazumni, zato što su snovi. Ali ljudi su živi dok živo srce stremi ne blagostanju, već žrtvenoj ljubavi, tome da budemo obradovani neizrecivom velikodušnošću prema nama i da nam nekakav deo velikodušnosti odgovori na to i verno služi Caru carstvujućih i Gospodu gospodstvujućih, koji je toliko velikodušan prema svojim slugama. Gospod naš u licu apostola nazvao nas je svojim prijateljima. O tome je još strašnije pomisliti nego o tome da smo robovi Božiji. Rob može klanjajući se da sakrije pogled; prijatelj ne može da izbegne susret s pogledom svog prijatelja – prekoran, opraštajući, koji vidi srce. Tajna hrišćanstva, za razliku od tobožnjih tajni kojima lažna učenja sablažnjavaju ljude – jeste kao pogledu nedokučiva dubina najprozirnije vode koja je, ipak, toliko velika da joj dna ne vidimo; a ona ga i nema – to dno.

Šta se može reći ove večeri? Samo jedno: da su Sveti Darovi, koji će nam biti izneti i dati – upravo isti oni, telo i krv Hristova, koje su s neverovatnim potresom srca kušali apostoli. I ovaj naš skup – to je ista ona Tajna večera koja traje. Molićemo se da ne odamo Božiju tajnu – tajnu koja nas spaja s Hristom, da doživimo tu toplotu tajne, da je ne izdamo, da odgovorimo na nju makar i najnesavršenijom vernošću.

Blaženi Avgustin je o Evharistiji govorio za naše malodušno srce prilično teške reči. On je tumačio Evharistiju, recimo, kao poziv na mučenički podvig: za telo i krv koje je Hristos dao za nas, mi treba da budemo spremni da damo naše telo i našu krv. Na podvig mučeništva u punom smislu pozvani su malobrojni i mi nećemo govoriti o stvarima koje su za nas suviše visoke. Ali, ako nam Gospod naš predaje, opravši noge naše, telo svoje i krv svoju, kako onda da ne podnesemo velikodušno makar one male nezgode koje moramo podneti?!

Pomolimo se da nikada ne zaboravimo tajnu u koju smo primljeni velikom tajnom – Tajnom večerom, da je nikada ne odamo neprijateljima vidljivim i nevidljivim, da nikada ne doživimo kamenu neosetljivost prema njoj. I da naše srce hrli da služi Caru carstvujućih koji je toliko milosrdan, toliko blizak – do krajnje bliskosti, do bliskosti Jela koje kušamo.

I još jedna misao trebalo bi da dođe svakome ko sluša ovo čitanje Jevanđelja. Vidimo da se Gospod naš u svom zemaljskom životu držao starozavetnog zakona. I u grad Jerusalim On je došao zbog ciklusa praznika koji je postojao kod Judejaca – između judejske Pashe i judejske Pedesetnice. Došao je ne da ruši, već da ispuni, i Njegov život je počeo time što se On po zakonu podvrgao obrezivanju. Zašto je, pak, u jednome Gospod naš tako dosledno bacio izazov zakoništvu – u pitanju potpunog nerada, koji su judejski zakoničari zahtevali od čoveka subotom? Svakako, to nas uči tome da je dobrota važnija od obreda, važnija od obredne pravilnosti, to nas spasava od obredne vere. Pa ipak, izgleda da se ne radi samo o tome. Šta je judejskom verniku značilo naročito strogo poštovanje subote? – Značilo je da je stvaralačka delatnost Boga završena do sedmog dana: sedmog dana Bog je otpočinuo od napora svojih, i ta završenost Božijeg dela praznuje se svake subote. I nerad vernika je – potvrda njegove vere u to da se svet neće promeniti. (Iako je kod Judejaca u Hristovo doba postojalo učenje, ne sasvim jasno, o budućem veku i o vaskrsenju, u koje su verovali fariseji; sadukeji su ga, uzgred, negirali, tako da to još nije bila opšta vera. ) Ako se praznuje odmor Boga, koji se shvata kao potpuni nerad, kao prekid Njegovog stvaranja, svet je, dakle, stabilan. To je opisano s tužnom lepotom u knjizi Propovednikovoj: šta je bilo, to će i biti.

Tome Gospod naš suprotstavlja drugačije učenje, koje ne ruši smisao Starog Zaveta, ali ga dopunjuje: odmor Boga – nije prestanak Njegovog stvaranja (iako je svet Božiji dovršen i savršen u onom meri u kojoj nije pokvaren delovanjem palih duhova i palih ljudi). I sada, videći svako delo Božije – napupele grane u proleće, i svaku drugu tvorevinu – mi čujemo reči Tvorca o tome da je to dobro veoma. Pa ipak zamisao Boga još nije ostvarena – zamisao o preobražaju sveta. Bog nas je stvorio ljudima, a mi smo sami sebe učinili palim ljudima. Ali Bog želi da nas uzdigne do takve vrline, za koju Apostol Jovan u svojoj poslanici ne nalazi reči, govoreći: mi smo sada deca Božija, ali ne znamo šta ćemo biti. I reči Gospoda: Otac nastavlja da dela, nastavlja da stvara, i ja nastavljam. Znamenje toga je – isceljenje u subotu.

Milost Božija je bezgranična, izdašna, ona preduhitrava čoveka, njegove zahteve i molbe, a da i ne govorimo o njegovom ispravljanju. Ali milost Božija je zahtevna. Mi znamo kako se ponašamo s tuđom malom decom, a kako sa svojom decom. Tuđu malu decu, za koju ne snosimo odgovornost, rado ćemo pomaziti, ako nismo baš sasvim zli ljudi, daćemo im nešto slatko, radovaćemo im se i ništa od njih nećemo tražiti. Mi za njih ne odgovaramo. To je za njih i za nas radost trenutka, koja nema nastavka ni budućeg smisla. Ali Bog je prema nama dobar ne kao tuđi čika koji nam poklanja bombonu i odlazi svojim putem ništa od nas ne tražeći. Hristos dočekuje čoveka koga je iscelio i podseća ga na to da je velika milost koju je dobio – u isto vreme i zahtev: ne greši. Što nam Bog više daje, to više od nas traži.

Još bolje će biti ako shvatimo da je Njegova zahtevnost prema nama – najbolje što nam On pruža. Reči „ne greši“ kazane su čoveku izlečenom od veoma teške, veoma duge bolesti, oslobođenom najčemernije nevolje. Ali niko od nas, čak ni oni koji žive u blagostanju i navodno bezbednim životom, ne zna iznad kakvih bezdana nas vodi, nas slepe, koji te bezdane ne vidimo, ruka Božija. I te reči su upućene svakome od nas: ne greši, da ti se ne desi nešto još gore. Jer čak i oni među nama (a mnogo li je takvih među nama?), koji nemaju sećanja na tek minulu, čudom izbegnutu tešku nevolju ili nesreću koja ih je zadesila i zatim uzmakla, imaju sve razloge da znaju da im u svakom trenutku može biti mnogo gore. Mi smo sebe i Božiji svet doveli u takvo stanje kada nevolje moraju da nam se dogode. I bilo bi razumno – da ne govorimo o tome da je to dug zahvalnosti – da ne grešimo, zato što Gospod ne postupa s nama prema gresima našim.

Pomolimo se za to da Bog uzvisi naše iznemogle duše, iznemogla srca, i izvrši delo preporoda naše otadžbine. Danas smo još dužni da se molimo za duše onih koji su svojom krvlju platili pobedu naše otadžbine. Dužni smo takođe da se setimo ljudi koji su u ruskoj dijaspori dali svoj život za spas onih kojima je pretila nečovečnost hitlerovskog režima. Dužni smo da se setimo ljudi kao što je mati Marija. Pomolimo se da naša otadžbina, kao iznemogao, kao neko ko je izgubio zemaljsku nadu, stekne zdravlje ne prema gresima našim. Amin.

15. april 1993.

Izvor: S. S. Averincev, Hrišćanstvo u HH veku, prir. B. Pantelić, Beograd: Otačnik, 2017, 109–113.
Prevod: Mirjana Grbić