Аутографи

О размерама идеолошке пошасти

© Саша Ристић Кригер [kriegerman.artstation.com]

Отац Дарко Р. Ђого је у последњем тексту „Апологије једне идеологије“ изнео критику аргумената (про)цариградских теолога у контексту трагичних црквених дешавања у Украјини. Његовој анализи цариградских апологета не бих имао шта додати, изузев да укажем на то да је потпуно изостала анализа друге стране, односно савремене идеологије РПЦ. Тако да се стиче утисак да су потези Цариграда дошли ниоткуда. 

Ђого је према РПЦ изузетно благ, док СПЦ потпуно изузима из проблематике, стављајући њене теологе у повлашћен положај у односу на Москву и Цариград: „Да смо раније сугерисали Москви да груби козметички империјализам није једини начин, Цариграду да идеологија у служби другог империјализма није теологија – можда данас не бисмо били у овој мучној ситуацији.“ Зашто до ових сугестија није дошло? Можда зато што би дијалог текао отприлике овако: – А шта је са вашом светосавско-косовском заветном идеологијом? – Није то никаква идеологија, него живо православно предање! – Онда је ово наше исто то. Одговорили би Руси и Грци, и ту би се братски међуправославни дијалог вероватно и завршио.

У тексту се појам идеологије користи у негативном значењу и то је сасвим оправдано (у литератури, истини за вољу, имамо и неутралну употребу овог појма као скупа политичких идеја). Искривљену или погрешну идеолошку свест обично много лакше препознајемо код друштвених група или нација којима лично не припадамо. Идеологија по правилу не служи томе да нешто рационално објасни, већ да пружи смисао постојања нацијама, социјалим слојевима или појединцима, прикривајући стварне односе моћи. Ђого је у тексту исправно приметио да проблем у Украјини није искључиво црквено-канонски, већ политички, па и геополитички, а да у свему томе игра велику улогу и специфична идеологија, као начин да стране у сукобу оправдају своје поступке. Нажалост, о неким основним појмовима идеологије РПЦ, као што су руски духовни простор, Света Русија и православна цивилизација, нема ни реченице. 

Међутим, свакоме ко је пратио изјаве руских црквених званичника и десну (псеудо)православну публицистику (постоји ли уопште нека друга?) могло је бити јасно да политичка ситуација у Украјини неће изаћи на добро. Пре четири и кусур зиме, децембра 2014. године, на основу претходне анализе закључио сам ово: „Претерано је за сада рећи да у Украјини присуствујемо првим корацима православног руског империјализма у покушају, или почетним фазама ратне кампање за стварање Свете Русије, односно православне цивилизације. Али ако би дошло до неповратне ескалације сукоба између Русије и Запада због Украјине, идеологија Свете Русије има више него довољно потенцијала да на руској страни таквом рату да смисао. Тренутна функција идеологије Свете Русије је да негира посебност Украјине, пружајући потпуно оправдање за рат на истоку те земље и припајање Крима Русији.“ Кога занима како сам до овог става дошао, може прочитати и цео текст „Света Русија“.

Закључак је био формалан, али сам изнео и један суштински: „Идеологија Свете Русије захтева политичку, тј. спољашњу власт над људима и због тога испуњава основни критеријум на основу којег би могли да је препознамо као безуспешно Сатанино кушање Христа у пустињи.“ Христос је одолео искушењу да људима завлада служећи се државном силом, православље, бар за сада, очигледно није. Волео бих да се испоставило да је аргумент био претеран и прејак, али после неколико година сукоба у Украјини, видимо то много боље, ситуација је сасвим измакла контроли и постала неупоредиво гора по јединство целокупне Православне Цркве – с обзиром да је стигла и дефинитивна неканонска реакција од стране удружених украјинских расколника и Цариграда. 

Не чуди ме што су Ђогови неистомишљеници практично невидљиви у нашем јавном простору, износећи своје ставове у корист Цариграда „углавном у усменом разговору и тек у понеком писаном тексту“. Сматрам да су опрезни и суздржани да отворено изнесу своје мишљење, па макар било и погрешно, из разлога што делови СПЦ у великој мери рачунају са Русијом у контексту Косова. Протеклих година, на пример, учињени су озбиљни кораци на промоцији поштовања Светог цара Николаја II Романова код нас: изложба о династији Романов у Храму Светог Саве, споменик руском цару у Београду и Бања Луци, његове иконе које са руским организацијама походе наше парохијске цркве итд. И све то само зато што је цар Николај наводно ушао у Први светски рат искључиво због Србије, а не, разуме се, због империјалних интереса тадашње Русије, тако да ће ваљда Руси на исти начин и сада бринути о нама. (Цара Николаја треба поштовати због тога што је хришћански одустао од своје империјалне власти и након тога страдао, а не зато што је ту власт користио, шаљући људе у рат и погибију.)

Путинова ауторитарна политичка моћ и руска војна снага изазивају код нас нескривено идолопоклоничко обожавање. Ако не рачунамо србијанске режимске таблоиде који нас свакодневно засипају проруском пропагандом, један владика је недавно изјавио и ово: „Срећа је по савремену цивилизацију што данашња Русија, по Промислу Божијем, заснива свој развој на духовно-моралним основама, конкретно на вредностима и традицијама Православља. Стога она није више минорни ’играч’ који само прати моћне трансформације и динамични развој Запада него је поново светска сила и моћан покретач таквих промена“ (Печат бр. 551, 28. децембар 2018). Православље у функцији светске моћи и све то надгледано Божијим промислом? И где се прво показала на делу та империјална руска земаљска свемоћ, праћена Божијим благословом? Није ли управо у агресији на православне земље Грузију и Украјину!  

Мистичну везу савреме руске империје и Косова објаснио је други српски владика: „Ако се присетимо да је управо у време бомбардовања и због бомбардовања дошло до промене на врху Руске Федерације и да је то означило радикалну промену односа у свету, схватамо да никаквог решења питања Косова и Метохије не може бити а да се њим не бави политички врх света. Тај врх, са своје стране, никакав мир неће донети нити било какав проблем решити ако није свестан дубоке духовне природе Косова и Метохије“ (Курир, 6-7. јануар 2019). Путин ће одбранити Косово и Метохију за Србију, пошто је једини он од светских силника свестан духовне природе Косова, али ако у томе не успе мирним путем: мира неће ни бити. Примећује се исти модел размишљања као и када су у питању разлози за поштовање Светог цара Николаја. 

Видимо да у СПЦ појединци нису гадљиви на империјализам, али само ако је руски и у прилог Срба. Поставка је следећа: Божији промисао – руска империја – одбрана Косова. Па ви сада, поштовани српски православци, реците нешто, ако смете, у корист Цариграда, или бар објективно сагледавајте ситуацију у Украјини. 

Поздрављам писање оца Дарка Р. Ђога и сматрам да је отворио важно питање употребе и улоге идеологије у Цркви. Али мислим да греши – а то сам, надам се, и показао – када не увиђа да се та проблематика не може ограничити само на понашање Цариградске Патријаршије. Погрешна свест је ухватила дубоке корене готово свуда. 

error: Content is protected !!