Vinsent van Gog, Zvezdana noć, 1889.
Svaka civilizacija ima tri sprata. Prizemni sprat je – njena tehnika. Viši sprat je – njena kultura, a najviši – to su vrhovne vrednosti – njen kult.
Svako uprošćenje izgleda nasilno, pa prema tome i netačno. Ali, ako se neko vine do visine kulta, on vidi da u tom prepletu naizgled nerazmrsivih pojava postoji tročlani hijerarhijski red.
Kriterij za vrednovanje dva niža sprata zavisi od kulta. Samo pravoslavni kult rađa pravoslavnu kulturu.
Na primer, kada hrišćani veruju da u jednom Bogu ima Tri Ličnosti, Tri Različita Ja, u nerazdvojivom odnosu Ja-Ti-On, onda se ta trojičnost odražava i u čovečanstvu. To je vrhovni razlog da imamo u svim jezicima sveta međuljudski odnos ja-ti-on (dok je mi-vi-oni samo izvedeno). Međutim, ako bi Bog bio jedan sterilni Samac, onda bi i u čovečanstvu postojao samo solilokvij Ja-pa-Ja.
Svaki kult ima svoju dogmatiku, a od dogmatike zavisi etika. Zato ako imamo uzvišenu i prikladnu ikonu (predstavu) o Bogu, imaćemo i uzvišenu ikonu o čoveku.
Kultura izvire iz kulta, kao i književnost iz najsvetije Knjige.
Surogati za Boga ne mogu nikad utoliti glad za Hlebom Života večnog, a to je lično Hristos.
Ako neko živi samo na najnižem spratu života, bez duhovnog uzleta do trećega sprata kulta, može on da ima i tri doktorata iz tehničkih nauka, ipak taj čovek ostaje samo poluobrazovani zanatlija. A neškolovani seljak na krilima svoje pravoslavne vere uzleće i „do trećeg neba“, pa je kroz to od Boga naučeni gospodin, jer liči na Gospoda.
Čovek koji isključivo živi na drugom spratu kulture, makar bio i veliki umetnik, on je rob duševne sentimentalnosti, pa pošto nema duhovna krila da se vine kao „luča mikrokozma“ u lepote Božanstva – on ostaje samo „čovek Opere“. No, ma koliko Opera bila blešteća i ganutiva sinteza kulture i umetnosti, ona je ipak simbol osrednjosti dvorjana.
Najlepši čovek trećega sprata je pravoslavni svetitelj. On je sam sebi predmet najvećih umetnosti! Bavi se najtežom mogućom tehnikom: savladava svoje telo. To je njegov najniži sprat. Iznedrava molitvom rukotvorine kulture… A na trećem spratu on gleda na tvorevinu Božiju očima preobraženim. I divi se do neizrecivosti Tvorcu.
Da bi neko mogao da uživa u lepoti Van Gogovih slika mora oplemeniti svoj ukus do visine samog Van Goga. Tako isto, da bi neko zatreptao pred lepotom ruže ili zvezde, mora da se približi savršenstvu ukusa Najvećeg Umetnika, a to je Bog koji je stvorio ružu i zvezdu…
Tu, na „Trećem spratu“, nema kraja divljenju i stvaralaštvu.
Međutim, svaka teologija (kao teorija) proverava se kroz primenu u praksi. Pravi kult, prava vera prepoznaje se po tome da nema ni inkviziciju, ni krvavi „džihad“.
A ima Boga kao Brata – u Evharistiji.
Izvor: Teološki pogledi, br. 1-4 (1991), str. 17-18.