Преводи и преписи

Да ли хришћани имају политичку одговорност?

У овој години политичких криза и у нашој земљи и у иностранству – као и председничких избора, сви хришћани морају увидети своју одговорност у уобличавању догађаја, у најмању руку, гласањем. Мишљење по коме је могуће уздржавање од политике, имуност у односу на процес који је неизбежно проблематичан и често прљав, једна је од најучесталијих грешака која се јавља код многих људи. У ствари, уздржавање је пасивно, несвено и неодговорно подржавање било кога ко има или ће добити власт. Често се дешава да услед индиферентности већег дела људи, погрешни људи дођу на власт у погрешно време.

Црква је у прошлости често пружала неусловљену и некритичку подршку императорима, царевима и осталим властодршцима, једноставно због тога што се сматрало да су они од самога Бога одабрани и постављени да владају. Заиста, и сам свети апостол Павле нас учи да је власт „од Бога установљена“ и храбри да „чинимо добро“ (Рим. 13, 1–3). Овде се нећемо бавити расправљањем о томе у којој су мери у прошлости „хришћанске државе“ и теократије биле одане или не њиховом хришћанском призвању, него ћемо се задовољити констатацијом да оне више не постоје и да су у нашим савременим секуларизованим друштвима сами људи – а не Бог – одговорни за начин на који се води политика владе. Стога ми, као православни хришћани, увиђамо своју одговорност пред Богом, не само за себе и своје спасење, него исто тако и за сав свет.

Једна од најкрупнијих грешака која се човеку може десити, без обзира на то да ли учествује у политичком процесу или се уздржава од њега, почива у веровању да су политички избори бирање између апсолутног добра и апсолутног зла. У ствари, такво апсолутно изабирање постоји само на нивоу духовних реалности – где се зло назива грехом, а сам Бог идентификује се апсолутном добротом. Политика се ретко бави таквим радикалним дихотомијама.

Када гласамо за неког кандидата, ми тада не гласамо ни за, ни против Бога, него за особу која ће, по нашем мишљењу, чинити боље (или не тако лоше) као друга. Када подржавамо неки програм, ми га тада не изједначавамо са апсолутном правдом, јер не верујемо,  попут марксиста, да је апсолутна правда човеку достижни и оствариви идеал. Него пре, као одговорни хришћани, морамо мислити о томе шта је „боље“ или „горе“ за народ, друштво и земљу.

Уколико се, у најмању руку, не потрудимо да барем стекнемо мишљење, грешимо неодговорно се усредсредивши само на себе. Наравно, могућности које су нам предочене су често веома двосмислене и неодрећене, али се увек морамо потрудити да изаберемо, ако не то што је одистински „добро“, онда бар, оно што нам се чини мањим злом.

Као хришћани ми, исто тако, можемо имати различита мишљења о многим стварима, а да истовремено останемо сједињени у вери и једној Цркви. Али немамо право да будемо себични и индиферентни.

Мај, 1980.

 

Извор: John Meyendorff, „Do Christians Have a Political Responsibility?“, in: Witness to the world, New York: SVSP, 1987, 101–102 = Беседа, бр 2 (1992),  171–172.
Превод: Владимир Вукашиновић