Da li ovakav naslov treba da pokaže život svakog čoveka na zemlji, u svim vremenima, ili život savremenog čoveka zapadnoevropske civilizacije (ili samo balkanske?) – ovde i sada?
Teturajući se u dužem ili kraćem životnom hodu između prirodnog i duhovnog čoveka u sebi, ne snalazeći se dobro između „realnog” i „imaginarnog”, između želje i Želje, imanentnog i transcendentnog, čovek se gotovo uvek nalazi na nekoj – ivici.
Ivica označava i neki mogući kraj, graničnu liniju ili „granično stanje” (o kome je tačno pisao Karl Jaspers). Ovakve granice ili ivice, kada se do nje dođe, neki su ljudi svesni, neki nisu. Oni koji jesu svesni granice koja deli, na dobrom su putu (individuacije) da od individue postaju (ne moraju postati) ličnosti. Što se budu više približavali L/l/ičnosti, (ha-satan, hebrejski, „onaj koji stavlja prepreke”, u Starom zavetu) postaće sve aktivniji, ne bi li podsticao čoveka-na-putu,
da ne zaspi na bilo kom „jastuku” (izraz je i opomena blaženog Avgustina), religioznom, filosofskom, naučnom ili i svakodnevnom „jastuku” – zadovoljstva (i samozadovoljstva) koje onda postaje opasno „kućište” (izraz je Jaspersov).
Čovek koji nije svestan da je na granici koja deli dva sveta, prirodni i duhovni, slabo ili nikako individuira u svome životu; individuirati znači neprestano se razvijati, emotivno, („emotivna inteligencija”) intelektualno i duhovno. Ovakav čovek koji nije mogao, hteo, znao da treba svoj lični život stalno unapređivati, bogatiti, ne shvatajući ili potiskujući naslućivanje da je na ivici, još neko vreme ostaje na granici, zahvaljujući urođenoj vitalnosti, a onda se stropoštava u ambis, nekada, ili – prvi put se u životu prene, probudi se iz sna „zaborava”, doživi ponekad i preobražaj.
Vratimo se sa ovog našeg, pomalo, apstraktnog, eteričnog putovanja, u vek u kome sada živimo. Spustimo se na tvrdo tlo materijalnog života, previše brze, usplahirene, nervozne svakidašnjice. Da li je ona, takva kakva je, istovremeno i bolesna svakodnevica? Da li danas razlikujemo, bilo kojoj struci da pripadamo, šta je bolesno, a šta zdravo? Da li su to ljudi i u ranijim vekovima umeli da razlikuju? Ne uvek i nikad pouzdano. Najčešće zato što su ljudi u prošlosti (najpre onoj dalekoj) slabije umeli da razlikuju stvarnost od fantazije, vidljivo od nevidljivog, duhove u sebi i duhove u nevidljivom svetu; ovo je i za današnje ljude, i one školovane, mučan, a neophodan doživotni zadatak.
Što je medicina kroz duge vekove ljudske istorije više napredovala, sve se pouzdanije moglo razlikovati telesno bolesno stanje od zdravog stanja. (Godine 1302. osnovan je univerzitet u Rimu, a tih godina počelo je i prvo anatomsko seciranje leševa na starijem univerzitetu u Bolonji.)
Daleko je složenije bilo i ostalo razlikovanje duševno bolesnog stanja od zdravog – već smo saznali – iz dovoljno razumljivih razloga. U kakvom su duševnom stanju bili šamani, vrači, čarobnjaci u tzv. primitivnim plemenima, a u kakvom su vizionarskom stanju bili jevrejski proroci? Tek u XX veku pojavile su se ozbiljne studije poznatih svetskih antropologa (kod nas su bili zapaženi članci objavljeni u časopisu Kulture Istoka, zatim i naših psihijatara: dr Časlava Hadži-Nikolića i drugih) koji su, zahvaljujući dostignućima tzv. dubinske psihologije, etnopsihologije, psihijatrije, tek počeli da ulaze u čudan svest vizija, halucinacija, ekstaza (sa ili bez upotrebe droga), većeg broja duševnih bolesti (psihoza i „graničnih stanja”).
Malo ko od ljudi u zapadnoevropskoj civilizaciji (da li još uvek i kulturi?) ne sluti da smo već davno ušli u neki gusti, tamni oblak („dima i prašine”) koji nam ometa viđenje S/s/vetlosti, one spoljašnje, još i više, unutrašnje. Zašto se takvo stanje duhova u zapadnom svetu ne bi moglo nazvati bolesnim stanjem? Zar nije bolesno današnje vreme u kome se ogroman novac troši na naoružanje zemalja sveta (i ono atomsko naoružanje), u kome je čovek već toliko oštetio prirodu u kojoj je rođen da opasnost sopstvenog uništenja zbilja preti čoveku, ne samo sa neba (tobož, kao „kazn Božija”), već i iz zemlje koju je zagadio zajedno sa vazduhom i vodom. Kako jesti, sve škodljiviju hranu?
O moralnom i etičkom zagađivanju čovekovog duševnog života, suvišno je ponavljati: gubitak religioznosti u čoveku-pojedincu, znatno smanjen uticaj hrišćanskih crkava, naročito na mlade ljude na Zapadu, ubrzan nestanak hiljadugodišnjeg trajanja patrijarhalnog načina življenja, pretnje ili i ostvarivanje ratova u svetu, dalji porast narkomanije itd, itd.
Ako se složimo da je u čoveku i oko njega danas mnogo šta zbilja bolesno, šta suprotstaviti bolesti? Lako je reći: zdravlje, a ja bih najpre stavio Svetost, i to kao „mysterium fascinans et tremendum”. Znali su još stari grčki filosofi za božanski zakon suvrotnosti i njihovo pomirenje (coincidentio oppositorum), ne samo u čovekovom biću, već i mnogo pre čoveka, u kosmosu i u prirodi.
Kako je danas moguće da se teško poremećena prirodna ravnoteža Dobra i Zla, materije i energije, Boga i đavola u svetu ljudi – popravi? Da li stojimo pred apokaliptičkim krajem sveta, života na Zemlji (kao što su religiozni mislioci u svima religijama sveta, naročito u hrišćanstvu, davno nagoveštavali), ili je, uz Božiju pomoć, moguće nadati se stvarnom oporavljanju čoveka, prirode i svega živog? Većina današnjih svetskih antropologa – među njima uglednih psihologa, sociologa, filosofa, istoričara – smatra da je velika svetska Obnova moguća, pod uslovom: odricanja (od „zapadne arogancije” i islamskog fundamentalizma, smatra Samjuel Hantington), proširenja dosadašnje čovekove svesti, koja će ga onda, sigurno, odvesti prepoznavanju Duha u njemu samom, u čitavoj prirodi i u kosmosu. Kako do takvog preokreta doći – u mislima, osećanjima, htenjima?
Živeti na ivici bolesnog i svetog znači osvestiti sebe čoveka-na-putu, čoveka koji je „čardak ni na nebu ni na zemlji”, osvestiti se za svoju smrtnost, ali i besmrtnost, za neophodnost „skoka u egzistenciju” (Karl Jaspers), što znači skoka u veru (umesto u ništa), jednom reči, probuđenje svesti o potrebi „skoka” sa Ivice ili Granice, do koje je čovek danas voljno i nevoljno dospeo.
