Предраг Терзић, градоначелник Краљева, не само да је на свом званичном профилу показивао средњи прст својим суграђанима, него је и студенте називао усташама. Због свега тога, ситуација у том граду ових дана је била напета.
Ако је у Краљеву, градоначелник прошао са јајима, како треба да прође човек који пак у Крушевцу говори истим језиком као и дотични Терзић? Др Давид Перовић, српски епископ у Крушевцу, придружио се хајци на народ који протестује месецима због евидентне неправде, која ваљда само у удобности владичанских дворова није видљива (познат по томе што је вероучитељима дао благослов „да се праве мртви“).
Већ на почетку своје нове пашквиле, он одлучује да сатанизује и дехуманизује људе који протестују, инсинуирајући „обојену револуцију“:
Када су нереди, буне и револуције разних боја у току, на њиховом крају ипак преовлада она црвена, или боја крви, и тада сви учесници параде постају одговорни за далекосежне историјске последице, и то знају како бескрупулозни мајстори заплета, тако и наивни пијуни. То учини ситуацију таквом да вулгарни тип политике, умешен у некој од домаћих и страних кухиња, изнесе свима на кусање дилитириона или отрова.
Аутор даље наставља: Таква политика нема расуђивање за претходницу, нити је у споју са мирним, истрајним изношењем ставова, те и са решењима која се у једном тренутку изнађу?!
Постаје некако очигледно да др Давид Перовић изгледа не живи у Србији, него у неком паралелном универзуму – владичанском двору ни на небу, ни на земљи. О каквим то различитим ставовима који се могу мирно износити говори овај епископ? Не знам да ли је неко обавестио дотичног станара, дотичног владичанског двора да ми живимо у једноумљу, о којем нам најбоље сведочи званични сајт СПЦ, где одавно не постоји могућност изношења другачијег мишљења!
Чланкописац наставља даље, оперисан од стида:
Ухваћени чином, они оплакују своје копије зато што ниједна није оригинал; и познато је да оне никада неће достићи оригиналност. Зато су ту огледалца… не за душе него за бакаруше. Они дрежде по улицама, сабирају консензусе, чак имају своје ајванли-паше који их обучавају како да постану „српске усташе“ и нови злодуси Лубјанке.
Браво владико! Маске су пале! Српски епископ назива младе студенте „српским усташама“! Маестрално!
Живећи у владичанском двору, ни на небу, ни на земљи – трошећи новац којим га овај народ храни и облачи – епископ каже да су људи који протестују ајванли-паше, српске усташе и нови злодуси комунистичких злочинаца (Лубјанке).
На крају можемо да захвалимо чланкописцу на томе што је пред крај овог бунцања, у исповедном тону признао своју сопствену прелест:
Прелест је најстарије умно и душевно занесењаштво, најдубљи телесни поремећај, парализа етоса, живот у брзом одумирању, ишчекивање блаженства и среће који се никада неће остварити нити претрајати; она је извориште срамоте и показатељ крајњег неваспитања пред Богом и људима.
