У Украјини већина становништва исповеда православну веру, мада је Православна црква тамо већ деценијама подељена. Од пре четири године постоје две цркве: Украјинска Православна Црква (УПЦ) и Православна Црква Украјине (ПЦУ). Оне су међусобно конкурентне и једна другој одричу легитимитет. Бивши председник Порошенко подстицао је оснивање ПЦУ и након тога овој цркви пружао знатну подршку. Његов наследник Зеленски досад се понашао прилично неутрално. Међуцрквени рат у Украјини вођен је пре свега од стране самих сукобљених цркава.
То се променило. Већ летос је замењен шеф украјинске тајне службе. Претходни руководилац службе није се ангажовао по црквеном питању. Његов наследник важи за противника УПЦ. Недавно је бивши посланик украјинског парламента Виктор Јеленски постао саветник Председника за верска питања и шеф „Државне службе за етничку политику и слободу савести“, институције надлежне за верске прилике. Он се већ одавно залагао за забрану УПЦ.
Пре неколико недеља, службеници тајне службе извршили су претрес манастира и црквених установа УПЦ. Недавно је УПЦ од стране надлежних институција обавештена о томе да уговор о закупу две цркве у оквиру чувене Кијево-печерске лавре, која је главно седиште ове цркве, неће бити продужен. Више епископа УПЦ санкционисано је од стране државе. 27. децембра Уставни суд је коначно објавио да је закон који је 2019. Јеленски предложио парламенту у складу са уставом. По том закону, црква у Украјини која је подређена некој цркви у земљи која је агресор, мора у свом називу носити пуно одређење ове цркве. УПЦ би се тако морала преименовати у „Руску Православну Цркву у Украјини”. Нарочито проблематично овде је следеће: Као доказ припадности требало би да буде довољно то да црквено руководство у Москви види УПЦ као свој део и може да доноси одлуке које су за њу обавезујуће.
УПЦ је заиста до маја 2022. била део Руске Православне Цркве (РПЦ), мада са широком аутономијом. На сабору 27. маја, с обзиром на подршку Патријарха Кирила руској инвазији Украјине, донета је одлука о одвајању од РПЦ. Са великом већином усвојен је нови статут који УПЦ проглашава „самосталном и независном“. Додуше, не употребљава се појам „аутокефална“, али практично се ова црква понаша као аутокефална: Оснива парохије у дијаспори, сама вари и освећује миро, а њен предстојатељ, Митрополит Онуфрије, отад служи литургију као предстојатељи аутокефалних цркава.
УПЦ пориче да има везе са РПЦ. Без сумње у њеним редовима постоје и симпатизери руске стране, нарочито у окупираним областима, и доказани су случајеви колаборације. Поједини епископи и свештеници пребегли су у Русију; од стране УПЦ они су пензионисани. Ова црква афирмише свој украјински идентитет. Митрополит Онуфрије је првог дана инвазије осудио рат и позвао председника Путина да повуче трупе. УПЦ је у више наврата наглашавала „територијални интегритет“ читаве Украјине и она подржава украјинску војску.
Најновији потези очигледно имају политички карактер. Тврди се да је УПЦ притајена руска организација која шири руску пропаганду. Ова црква заиста је могла да одлучније иступи против оних својих чланова чије понашање није било баш сасвим јасно. Међутим, све у свему, нити оно што је пронађено приликом претреса, нити изјаве њеног руководства не оправдавају њену забрану. Циљани поступци против доказаних случајева колаборације наравно су оправдани. Међутим, забрана једне верске заједнице и њено насилно преименовање ипак су изузетно проблематични кораци, а ситуација је у Украјини додатно отежана законом о религији, који религијске заједнице посматра из перспективе сваке појединачне јединице/парохије, па се не би морала преименовати УПЦ, него свака од њених преко 12.000 парохијских заједница.
Један тако паушалан поступак украјинске владе очигледно има за циљ и јачање ПЦУ, која након оснивања није доживела замах каквом су се надали бивши председник и Васељенски Патријарх. ПЦУ од 2019. захтева за себе назив „Украјинска Православна Црква“, који би након преименовања УПЦ био слободан. Такође је ПЦУ основала парохију „Кијево-печерска лавра“, која је до сада постојала само на папиру, чиме она такође претендује на то да манастир богате традиције и великог симболичког значаја преведе у свој посед. Очекује се да катедрални храм Успења Мајке Божије, који УПЦ од почетка године више нема право да користи, буде предат ПЦУ.[1]
Украјина је нападнута од стране Русије, те је нужна пуна солидарност са њом. Под солидарност међутим спада и скретање пажње на ствари које крену погрешним током. Тренутна верска политика украјинске владе требало би да буде хитно коригована, не само у интересу милиона верника који усред рата бивају стигматизовани као руски агенти, него пре свега у интересу даљег демократског развоја Украјине.
Извор: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 03.01.2022.
Превод: Марко Вилотић
[1] Од тренутка објављивања текста ово очекивање заиста се и обистинило. Предстојатељ ПЦУ, Епифаније, служио је божићну литургију у Успенском Сабору Кијево-печерске лавре – прим. прев.