Васкрсење, Псковски Спасо-Преображенски Мирошки манастир, 1130–1140.
Не догађа се ништа спектакуларно, нема громова, нема фанфара, нема тријумфалне поворке. Нико није видео сам чин Васкрсења. Камен је одваљен, плаштаница сложена, анђео тихо седи. Жене мироносице долазе да изврше последњи чин љубави, да помажу мртво тело. Али тела нема. Смрт нема шта да чува. Побеђена је, понижена, разоружана. И женама, тим највернијим, најхрабријим, најрањивијим, анђео каже реченицу коју људско срце од тада не престаје да памти: „Што тражите Живога међу мртвима?“ (Лк. 24, 5)
Христос није побегао од смрти. Сишао је у њу, до дна. Не само као страдалник, већ као Победник који улази у царство смрти не да би је прихватио, него да би је уништио. Он, Животодавни, продире у мрак ада да би у њега унео светлост и истином развејао лаж вечне раздвојености од Бога. Смрт, која је последица греха и отпадања од извора живота, Његовим добровољним силаском постаје место сусрета, место искупљења, место преокрета.
Васкрсење није повратак у пређашње стање, није просто оживљавање. То није исто што и повратак Лазара из гроба, који ће поново умрети. Христос васкрсава као Првенац новог живота, тела преображеног, обоженог, слободног од пропадљивости. Апостол Павле каже: „Као последњи непријатељ укинуће се смрт“ (1Кор. 15, 26) и Васкрсењем Христовим тај непријатељ је већ поражен. Смрт више нема последњу реч.
Зато Васкрсење није један дан, један празник, један тренутак у црквеном календару. Оно је темељ свега што јесмо и чему се надамо. Без Васкрсења, вера је празна, проповед узалудна, живот трагичан (1Кор. 15, 14). Са Васкрсењем, свака суза добија смисао, свака бол постаје пут, сваки гроб постаје пролаз. Не постоји ноћ која не може бити преобраћена у зору. Не постоји дубина у коју Његова светлост не може допрети.
Он нас позива да не живимо као они који наде немају. Јер Васкрсење је позив, животни избор. Позвани смо да васкрсавамо већ сада, у овом свету, у овом телу, кроз љубав, кроз опраштање, кроз крст који претходи слави. Као што се Христос јавља ученицима с ранама на рукама и ребру, ни наш живот у Васкрслом није без ожиљака, али ти ожиљци више не боле, они светле.
И као што је мрак Великог петка изгледао коначан, тако и мрак нашег доба понекад изгледа безнадежно. Али изнова и изнова анђео тихо пита: „Што тражите Живога међу мртвима?“ Христос није у прошлости, није у сенци, није у поразу. Он је пред нама, у Галилеји живота, у свакој љубави која не одустаје, у свакој жртви која не тражи своје, у сваком животу који се дарује.
И зато, Црква, та заједница сећања на оно што је тек пред нама, не прославља Васкрсење као успомену, него као стварност. Не као једном догађај из прошлости, него као свакодневну стварност живота у Телу Христовом. Сваке недеље, сваке Литургије, сваког Причешћа, ми се опет налазимо пред празним гробом, опет чујемо онај анђеоски глас, опет видимо Крв и Тело дате „за живот света“. Не памтимо Васкрсење, учествујемо у њему.
„Празник над празницима и славље над слављима“ – тако Црква назива Пасху Христову. Али овај празник није саздан од пуке свечаности, већ од трептаја оног првог, јутарњег светла које је прешло преко лица Марије Магдалине. То је празник који не почиње у пуноћи дана, него у тишини зоре. Љубав која тражи свог Господа и у смрти, бива награђена сусретом који преображава све. И та радост, та устрепталост, то препознавање у једном имену – „Маријо!“ – то је почетак Цркве. Васкрсли Господ не јавља се прво моћнима, него оној која је остала. У том је тајна празника, не у великом, него у дубоком. У оном што тихо расте, у оном што изнутра озарује, у оном што се догађа срцу које чека. Зато је Пасха за верујућег литургијски врхунац, лична зора. Онај тренутак када душа, уморна од таме и умора, почиње да верује да светлост није илузија.
Јер Христос није васкрсао као идеја, као нада, као мит. Он је васкрсао са именом, са гласом, са телом које се може дотаћи, са ранама које више не болe. Васкрсли Христос је жив, личан, конкретан и улази кроз затворена врата, у страх и забуну ученика, да би рекао: „Мир вам.“
Зато је Пасха и егзистенцијални позив. Не само на веру, него на живот. На оно „да“ које кажемо сваког јутра кад се усправимо против мрака. Васкрсење није бежање од смрти, него њено преображење. Није негација страдања, него његово испуњење. Као што хлеб и вино нису напуштени, него постају Тело и Крв, тако ни смрт није крај, него врата у пуноћу постојања.
И свако наше Васкрсење почиње као и Његово, у тами. У Великом петку душе. Када нас напусте снаге, кад се угаси нада, кад ћутимо јер више не знамо како да се молимо. Али баш ту, баш у дубини, у поразу, у безнађу, долази анђео и одваљује камен. Не зато што ми можемо, него зато што Он јесте.
„Овим празнујмо смртну убитачну смрт, ада разрушење, другог живота, вечнога почетак“, појемо у Васкршњем канону. Ово није поезија, ово је искуство Цркве. Смрт је укинута не апстрактно, него конкретно, јер Њен Победник носи моје лице, моју природу, моје слабости.
И ту је, најзад, и наш мир. Не у томе да ће нас живот поштедети страдања, него у томе да страдање више нема последњу реч. Не у томе да ћемо увек знати пут, него у томе да пут води ка Њему. Да је Истина Личност. Да је Живот Сам дошао по нас.
Христос васкрсе – да бисмо и ми устајали. Из очаја. Из страха. Из мржње. Из заборава. Из гробова телесних и духовних.
Христос васкрсе! Заиста васкрсе! У нама, са нама, ради нас. И ми с Њим. Амин.
