Umetnost i veličina

Emil Sioran u knjizi „Priznanja i anateme“, još jednoj u kojoj se razračunava sa svojim mestom ili mestom čoveka u svetu, piše: „Teško pesniku koji ne neguje svoju megalomaniju, koji mirno gleda kako ona slabi. Ubrzo će se uveriti da se normalnim ne postaje nekažnjeno.“

Pesnik je za njega, dakle, neko ko ne bi smeo da se prepusti normalnosti, odnosno nekoj vrsti životne inercije i upodobljavanja slici koji drugi imaju o nama ili društvenih uloga koje nam se pridodaju. U tom smislu, za njega je lek od takve kolotečine patnja, kao jednina „uz čiju pomoć prestajemo da budemo marioneta“, kao i neka vrsta prestupništva, iskušavanja svih granica, koje se u spoznajnom smislu najuspešnije prevazilaze „potpunom objektivnošću“, uzimanjem stvari kakve jesu, odsustvom iluzija, gde čak nema mesta ni za tajnu, jer sve je „podjednako nepojmljivo“.

Ipak, može se naći jedno opravdanje postojanja „svemira“ – jer mu je, kako Sioran smatra, potrebno opravdanje – a to su „suze divljenja“, dok Bog ipak postoji, ali samo u „ekstazi“, odnosno on „traje koliko i ekstaza“, kao što „muzika traje koliko i slušanje“. U tom smislu, „najuzvišenijoj umetnosti i najuzvišenijem biću zajedničko je što u potpunosti zavise pod nas“. Drugim rečima, uzvišeno postoji onoliko koliko postoji za nas, dok ga osećamo, živimo, doživljavamo, preživljavamo, dok smo u njemu i sa njim.

Ali, ipak, u citati s početka ovog teksta, Sioran misli da kao jedan od lekova za kolotečinu, makar i sasvim privremen, može biti još jedna umetnost pored one koju smatra najuzvišenijom (muzike) – poezija. Da bi pesnik bio veliki on mora izaći iz kolotečine i negovati svoju megalomaniju, dakle obuzetost i žudnju za veličinom. Tu nam prvo pada nalog pesniku da se prihvata velikih tema, da rizikuje i prelazi kulturnim i društvenim kontekstom zadate granice, da teži velikim ciljevima i ne zadovoljava se prosekom koji ga ukalupljuje u ovakve ili onakve, ali uvek privremene i od instanci moći određene okvire. Pada nam na pamet i ozloglašena gordost umetnika, koji sebe vole da vide kao veće i važnije od ostalih ljudi, onih bliže pravoj istini života i koji zbog toga zaslužuju privilegije i stalno se žale kada se osećaju uskraćenim.

Takođe, možemo se setiti i razlikovanja između megalomanije i megalopatije, gde je prva u osnovi gordost, samoljublje, veličanje sebe, žudnja za moći, a druga prosto strast, žudnja za velikim, kao žudnja za istinitim, večnim, zanosnim, želja za istinskim životom kao prevazilaženjem ove dosade prolaznosti, banalnosti, nasilja i niskih sujeta.

Sioranovo viđenje je svakako bliže ovom drugom, i on veličinu reklo bi se ne dovodi u vezu sa prividnom veličinom teme, nego snagom zanosa, sa ekstazom. Pretpostavimo dakle da se pesnik koji se ne odriče megalomanije zapravo ne odruče trenutaka „ekstaze“ i „suza divljenja“, ne guši ih u sebi radi dosezanja „normalnosti“, kao pune društvene prihvatljivosti i funkcionalnosti, svoje društvene uloge. Paradoks društvene funkcionalnosti je što ona ne može bez iluzija; po tim uzusima normalan čovek naprosto mora imati iluzije da bi živeo, da bi se uopšte održavao u životu i verovao da zna njegov smisao.

U osnovi, jedino onaj ko je u dodiru sa „veličinom“, uzvišenošću, odnosno sa trenucima „esktaze“ i „suza divljenja“, može sebe lišiti iluzija i dopustiti sebi „objektivan“ pogled na stvari „kakve jesu“. Trezven može, dakle, biti samo onaj ko je otvoren ka takvoj veličini, koja se „normalnosti“ čini nezdravom, iracionalnom, nefunkcionalnom, štetnom i nepotrebnom, dok su oni koji žive okovani uzusima ovog sveta, dakle „normalni“, istinski „slepci“ nesposobni za trezven i jasan uvid u stvari, pa time i u sebe same.

Glavna teškoća ovakvog doživljaja i razumevanja čoveka i njegovog položaja u svetu je šta činiti van trenutaka „ekstaze“, van neminovno kratkih trenutka učešća u „veličini“, kako nas ostatak života ne bi ponovo trajno vratio u kolotečinu, doveo do destrukcije zbog imperativa „objektivnosti“ po svaku cenu ili odveo u neki od mnogobrojnih poroka koji nam pomažu da ispunimo unutrašnju prazninu i prebrodimo mučne i dosadne dane do sledećeg trenutka „uzvišenosti“.

To je verovatno najveći problem svakog mistika i umetnika, pa i svakog ko je makar na trenutak osetio poriv da istinski živi, makar i ne znao šta bi to zapravo trebalo da znači. Za hrišćanina je za to odgovor Crkva, Evharistija, Duh Sveti kao Utešitelj i neminovno – smirenje i trpljenje, nada ne toliko za sledećim trenutkom učešća u „veličini“ koliko za prestankom svake žudnje za takvim trenucima, kada sve za nas bude jedna velika „ekstaza“, kada „veličina“ postane naša stvarnost, onakva kakvu sad jedva da možemo i da naslutimo. Do tada nam je ipak potrebna ta žudnja, da se ne zaboravimo i ne uspavamo, čuvajući svoja „unutrašnja čula“ za ukus, miris i sjaj kojima nam se javlja i ide u susret ono što dolazi, a od nas se čeka jedino da ostanemo – čisti i budni.