Umetnost i smisao

U jednoj svojoj priči iz tridesetih godne prošlog veka, ruski emigrantski pisac Georgij Ivanov (1894–1958), odnosno njegov glavni junak, kaže kako ne može da zamisli da se neko danas rasplače nad sudbinom Ane Karenjine, a ako i ima takvih, to su oni koji „još stoje na tlu koje nestaje zajedno sa njima“, odnosno robovi nostalgije. Opšte je mesto kako se nostalgija odlično slaže sa kičastom umetnošću, i da je sentimentalnost njen medijum: eskapizam i povlađivanje samom sebi umesto živog doživljaja sveta i često bolnog dijaloga sa sopstvenom dušom.

Naravno, Ivanovljev protagonista priznaje da je „Ana Karenjina“ i dalje možda značajno delo, ali isključivo kao „igra uma i talenta, zabavno štivo koje ne zahteva da mu se veruje, niti više uliva veru“. Pa da li je to uopšte onda umetnost, ili je zapravo baš to umetnost, jer šta bi mi više hteli od nje?

Ruski književnik ovo govori posle iskustva Prvog svetskog rata i Oktobarske revolucije, koje su se i te kako odrazila na umetnost i razumevanje njenog smisla. Istorija je donela „nove gvozdene zakone, što razvlače svet kao sirovu kožu i ne znaju za utehu umetnosti“. Ovo deluje surovo i nihilistički, ali umetnost je istorična pojava i njen smisao se menja u različitim epohama i društvima, različitim idejno-vrednosnim sistemima. Iz te perspektive i „kraj umetnosti“ je sasvim legitimna ideja, makar i kao prekid ili dovršenje jednog određenog, u jednoj epohi oktroisanog shvatanja umetnosti.

Ipak, Ivanov ovde promenu u doživljaju i razumevanju umetnosti ne sagledava sa filosofske i estetičke, nego sa egzistencijalne tačke gledišta: ne kao pitanje odnosa umetnosti i istorije, nego umetnosti za čoveka, svakog čoveka ponaosob, kao pitanje „šta znači umetnost za mene kao mene, kakvu ulogu ona igra u mom životu?“ Jer, primećuje dalje, postoji „neizbežna linija, granica iza koje ne postoji nikakva uteha fiktivnom lepotom, nijedna suza nad fiktivnom sudbinom“. Kada pređete jednu granicu iskustva, većina umetničkih dela za vas postaju puka igrarija, šarena laža u poređenju sa neposrednošću, brutalnošću, složenošću, graničnošću, pa i užasom života. Nešto poput pitanja o smislu, pa i samoj mogućnosti umetnosti „posla Aušvica“.

Naravno, može se opet odgovoriti kako smisao umetnosti i nije u tome da nam pruža utehu ni vraća veru: to je oblast religije, ideologije, psihologije, medicine ili nekih pojedinačnih i neponovljivih životnih iskustava koje je teško pa i nemoguće uopštavati. Bila ona fina iluzija ili još finija razgradnja svake iluzije, umetnost možda i nema šta da traži u graničnim situacijama. Možda dobro pamćenje i recitovanje u sebi poezije može da vam pomogne da, poput Frankla ili Štajnera, preživite logor smrti, ali to je opet samo vrsta mnemotehnike, koja u osnovi spada u oblast psihologije i neurologije, a ne estetike i poetike.

U osnovi nemamo odgovor na to, niti ćemo ga ikad imati. Ostaće samo vera nekih od onih koji pišu i nekih od onih čitaju da to što rade ipak ima nekog smisla i da može da promeni, pa sledstveno i spase nečiji život, makar i (samo) njihov sopstveni.

Ipak, ja ovde ne mogu da se ne setim reči Petera Handkea da treba pevati upravo „posle Aušvica“, da je upravo to vreme za pesmu, za umetnost. Jedno od odgovora zašto bi to moglo biti tako daje i Georgij Ivanov u istoj onoj priči („Raspad atoma“, kod nas prevedenoj u „Ruskom almanahu“ broj 24), kroz pitanje: „Pa odgovori, kaži, o čemu potajno maštaš tamo, na samom dnu svoje samoće?“

Umetnost može da dodirne našu samoću, da joj se obrati, kao onim delu nas o kom možda ne zna niko pa ni mi sami, omogućujući nam da zaronimo u sebe a drugima postanemo ogledalo, kako bi makar na tren shvatili da nisu sami na svetu. Jedina forma saznavanja koja ne pravi razliku između konkretnosti i apstrakcije, pojedinačnosti i uopštavanja je umetnost. Ona se uvek obraća samo jednom čoveku, ona uvek ima u vidu čovekovu neponovljivu (i tragičnu! – kako kaže Žarko Vidović) pojedinačnost, ali tako da se tiče potencijalno svih ljudi na svetu, gde granice ne postoje, već postoji samo „dodir duša“, kakav se teško postiže u ovom svetu, često i među najbližima, jer „svet je zatvor“, „stvarnost je zatvor“, koji smo sebi sagradili.

E sad, naravno, kad kažem „umetnost je to i to“, govorim o umetnosti kakva je ponekad i kakva bi mogla biti, ili kakva bih ja želeo da je, što svakako nije pravilo, jer većina toga u umetnosti samo ojačava rešetke pomenutog zatvora.

A kada je odnos prema svetu-zatvoru u pitanju, umetnost nam može pomoći u tri smisla: ukazujući da u zatvoru nismo sami; ocrtavajući nebo koje postoji uprkos rešetkama i ukazujući na postojenje rešetaka, kako bismo uopšte shvatili da smo u zatvoru, a na nama je da li ćemo da se pomirimo sa tim. Poput onog majmuna o kom piše Nabokov u predgovoru „Lolite“: dali su mu platno i boje, a on je pre svega drugog naslikao rešetke sopstvenog kaveza.

Pa ako je i toliko, malo li je?