Paul Kle, Crveni most, 1928.
Kada je Mihailo Pantić u jednom televizijskom intervjuu Jovana Hristića pitao zašto je prestao da piše poeziju, ovaj je slegnuo ramenima i mirno odgovorio: „Presušilo“. Hristić nije bio sklon mistifikacijama, i muku umetničkog stvaranja i njegove nepostojanosti sveo je na jednostavnu konstataciju, koja, između ostalog, kaže – „tako je, zbog toga neće propasti svet, a ne mora ni pesnik“.
Slično tome, kada sam profesoru Hristiću na jednom od časova dramaturgije, na kojima nam je nezaboravno tumačio Aristotela, sa vanrednim umećem da složene ideje objasni na jednostavan način, rekao kako pišem od devete godine života, on je samo prokomentarisao: „Gde će vam duša?“ Ova briga za moju dušu proizilazila je iz generalnog Hristićevog stava da umetnik mora pre svega da živi, i kada ne piše i kada umetnost iz ovog ili onog razloga „presuši“, pa da i u tom življenju, a ne samo u umetničkom stvaranju vidi smisao (svog) postojanja. Poreklo umetničkog stavaralaštva u antičkom pojmu „poiesis“, upravo zbog ove želje za demistifikacijom, voleo je pre da vezuje za reči „građenje“ ili „gotovljenje“, kako se nikada ne bi zaboravila njegova veza sa zanatom, pa i sa onim „najplotskijim“ – kuvarskom veštinom. Dok je jedan strukturalistički pristup poslednjim danima Majakovskog prokomentarisao u stilu „sve je to lepo, ali tu nigde nije mogla da se vidi ruka koja povlači obarač“. I najzad, još jedna Hristićeva opaska – „umetnik (kao umetnik) ne može ni za šta da bude kriv, osim ako napiše loše delo“.
U skladu sa Borhesovim rečima da je pisac u mladosti piše „tašto barokno“, dok kasnije, „ako su mu zvezde naklonjene“, doseže jednostavnost, ovakvo relaksiranije shvatanje umetnosti i pozicije umetnika u svetu može se dovesti u vezu sa izvesnom životnom zrelošću, koja podrazumeva veću svest o sopstvenim ograničenjima i mogućim dometima, o prolaznosti svih ljudskih činova i nadanja. Može se dovesti, naravno, i u vezu sa zamorom i hlađenjem „životnih sokova“ i pomirenjem sa učmalošću svakodnevnice, pa i sa pasivno agresivnim stavom koji nas tera da onima koji dolaze posle nas što pre razvejemo iluzije i otupimo oštrice, i nekada je zaista teško razlikovati sve moguće motivacije; ništa manje kod sebe samog nego kod drugih.
A u najsrećnijim trenucima, kod onih kojima su „zvezde najnaklonjenije“, ta relaksiranost je najpre ima veze sa proživljenom svešću o neponovljivosti svakog čoveka s kojim se susrećemo, sa nesvodivošću bilo koga ko je makar i okrznuo naše živote; da je ono što se posle svega pamti najpre ono malo, neprimetno i teško predstavljivo što se događa između ljudi, u njima, u tajnovitim povezanostima njihovih unutrašnjih svetova, života, puteva. Ono naizgled slučajno što se ne da nikako fiksirati, već samo naslutiti, doživeti, iskusiti.
Uvek ćemo žaliti za našim mladalačkim hormonima, i onda kada se budemo tešili da sada naše stvaranje i naše živote razgoreva neka druga vatra, a ne vatra mladosti i zabluda, ona vatra koju smo baš tom našom smirenošću pustili da prosija. I u tome, rekao bih, nema ničeg lošeg.
Ali kako god, umetnosti ne treba pripisivati ono što ona ne može da iznese, jer umetnost je tamo i toliko gde je i koliko čovek, a znamo koliko smo slabi. Neka umetnost ne bude još dodatni teret taštine na naša nejaka pleća.
Sledimo svoj unutrašnji glas, ali ne skrećimo pogleda sa očiju koje nas gledaju i hoće nešto od nas – baš to, sasvim malo, da ih vidimo.
