Umetnost i askeza

Često se kaže kako je nekada bolje da ne upoznamo ljude čije delo ili javni lik ili predstavu o njima cenimo. Izgleda kao da se to pre odnosi na umetnike ili mislioce, nego, na primer, na političare, o kojima smo inače izgubili svaku iluziju. Možda ćemo i dalje glasati za njega kada saznamo da, recimo, vara svoju ženu ili da je privatno sitničava i zavidljiva ličnost, ili nećemo, ali njegovo „lik i delo“ nas očito dodiruje na drugim nivoima nego delo umetnika. Ili sveštenika, na primer. Ali kod sveštenika je već druga stvar – njega pre lovimo u nedoslednostima, razlici između propovedanog i činjenog, reči i dela, normativnog i stvarnosnog. Naslađujemo se kad otkrijemo njegovo licemerje, možda već zato što ga pogrešno gledamo kao zakonodavca ili ideologa; nekada je greška više do njega, ponekad do nas.

Umetnika ipak posmatramo kao nekog ko nam je bliži, ko ne poseduje neku vrstu socijalnog autoriteta kao autoriteta društvene moći, vlasti. On je čovek kao i mi, ali ipak u ponečemu različit. U čemu je ta razlika, pitanje je koje muči i samog umetnika, koji ponekad odustaje od umetnosti težeći ka sticanju istinskog društvenog autoriteta kao autoriteta moći i vlasti, koji mu je, u šta više i ne sumnja, kao umetniku nedostupan. Bar pre veće zarade, sticanja političke moći ili delegiranja od strane političke moći određenih ideoloških, manje ili više propagandnih zadataka.

Ali to kao da je moguće tek napuštanjem istinske umetničke delatnosti i umetničkog postojanja kao takvog, gde se ta delatnost i to postojanje sada vidi tek kao stepenica ka nečem drugom, što bi trebalo da mu pruži konačni legitimitet. A zar umetničko i estetsko ne bi trebalo da budu bezinteresni, dakle da ne traže legitimitet pod ove ili one instance moći? To ne znači živeti od vazduha ili odricati se svakog komercijalnog uspeha ili društvenog priznanja, ali umetnička delatnost i postojanje svakako ne bi trebalo da budu određeni tim uspesima i priznanjima; unutrašnje određeni, da tako kažemo.

Tu dolazimo do stalnog pitanja o odnosu između ličnosti umetnika i njegovog dela, gde nikada nećemo doći do konačnog odgovora. Jasno je da umetnik ne mora da bude cvećka, izvesna strastvenost i grešnost ne samo da je neizbežna, jer i umetnik je samo čovek, nego čak može izgledati i poželjna, jer svedoči o životnom iskustvu, unutrašnjim borbama i razdorima – neuzburkano (mrtvo?) more uvek je sumnjivo kod umetnosti i umetnika, osim ako ne daje znakove da ispod mirne površine sve vri od života, sa svim onim što život podrazumeva, a što nisu samo leptirići i cveće. Ukratko, od umetnika često očekujemo ono na šta sami nismo spremni.

Umetniku zato najčešće zameramo nešto što se tiče, recimo to tako, slabosti volje, manjka energije. Kada vidimo da je sitan, proračunat čovek, zavidljiv, obuzet sitnicama. Pa čak i ako vidimo da je sklon prežderavanju, da voli dobro da pojede i odspava. Probrano jelo, malo lenstvovanja i razvlačenja po krevetu, izvesno kaćiperstvo, to se prihvata, o piću da ne govorimo, ili drogama, do izvesne granice. Možemo da poverujemo da je to znak pobune protiv društvenih okova ili želja za proširenjem svesti. Ali tupost koju donosi prežderavanje ili preterani san, to je već nešto drugo. Kao i pomenuto sitničarenje, zavidljivost, proračunatost, dakle sve ono što tumačimo kao preterano prvezivanje za ovaj svet.

Od umetnika, dakle, kao da tražimo neku vrstu askeze. Šta ima da nam kaže, šta ima da znači u našom životima, ako je sav u ovom svetu, u sticanju, žderanju, malograđanskoj sitničavosti? Ako je sav mekušan, otromboljen (duševno i duhovno, naravno, telesno je bilo mnogo nimalo herkulski građenih umetnika koji su plamteli duhom, mada to nikom ne bi trebalo preporučivati, jer umetnički rad ume da bude prilično naporan, a tu je telesno zdravlje od koristi), kako može posredovati sve one energije, sav taj oganj koji od njega očekujemo? Slina ne plamti, već dobro isušeno drvo.

Mnogo, znači, tražimo od umetnika, svetlost i oganj, i često smo nepravedni prema njemu kao čoveku, kada u njegovoj pojavi ne vidimo i ne osećamo onu svetlost i oganj njegovog dela, kada ne možemo da ga zamislimo kao njihovog nosioca. Ali, rekosmo, i umetnik je samo čovek, pa i za njega važi ono da ne treba osuđivati, olako suditi o nekome, jer šta zaista možemo znati o drugome.

Možda je bolje omiljenog umetnika gledati samo iz daljine, ili ne gledati ga drugačije nego kroz njegova dela. On ionako ima dovoljno posla sa svojom porodicom i prijateljima, kolegama i komšijama, kao i oni sa njim, da bi mu još trebali razočarani čitaoci. On se izlaže, a oni, koji se nikada ne izlažu po pravilu su najspremniji da procene i da osude. Ličnost umetnika je tajna koliko je to i ličnost svakog čoveka.

Umetnik posle smrti odlazi, ko zna već kuda i gde, a njegovo delo ostaje sa nama, u nama, među nama, u ovom svetu. Kakva je uloga njegovog stvaranja bila na njegovom zagrobnom putu, ako takav uopšte postoji, ili koliko čitanje, slušanje, gledanje njegovog dela može na tom putu da pomogne nama ostalima, to ne možemo znati. Možda nikad nećemo ni saznati, jer ko zna da li će tamo, iza sveta i vremena, uopšte biti rasprava o pitanjima umetničkim i estetskim, ili je to rezervisano samo za ovo naše, ovde i sada, ono što smatramo našim svetom.

Pomolimo se za umetnika, recimo amin, i oprostimo nemoćnom bratu svome. Ako je pravi, on uzima deo našeg bremena na sebe, pa razumimo ga makar.