Живети дубоко духовно искуство: Ми смо део културе која фаворизује интелигенцију, жељу, сексуалност, понекад и силину, насиље у колективним појавама, али веома мало „срце“, у смислу средишњег, централног човековог бића. Човек данашњице суштински живи у те три димензије: било интелектуалној димензији, било димензији силине, агресивности, насиља, било димензији жеље коју непрестано подстиче цела атмосфера која влада у нашем времену. А проблем је управо да се интелигенција спусти, а да се жеља подигне у „срце“, које је средиште где ће се стећи очишћене ватром милости и где ће се људско биће истински ујединити и превазићи, ујединити се и отворити се. У хришћанству, постоји цела једна традиција умирујућег понављања која на неки начин празни интелект од његове упослености, која му омогућава да се уједини са срцем и да се тако препусти молитви. То је, на пример, оно што се на Истоку зове „Исусова молитва“, или „круница“ (rosaire) у Латинској цркви. […]
Неки млади људи који не знају скоро ништа о тајни, тако се упућују у њу, и они стичу знање о молитви. Она их отвара за онај најдубљи део њих самих, „срце“ као центар интеграције, отварања и превазилажења целог људског бића. Човек се ту открива јер, будући да је Божија слика, истински постоји само ако је везан за Бога. Дакле, кад се моле први пут, то је као да се нешто цепа. То је искуство које сам ја проживео. И ја сам одрастао у атеистичкој средини и непознавању молитве током многих година, скоро до доба од тридесет година. Када сам се молио први пут, сећам се да сам доживео неку врсту цепања, као да се сва тама поцепала и проврео један извор који је био обележен, покривен (као кад копате, и копате, и најзад се појави вода).
Ова молитва не сме бити сувише компликована: не треба се користити нека изразито богата химнографија (попут, на пример, средњовековне химнографије коришћене у бенедиктинским манастирима на Западу, или на славну визанстијску химнографију), јер је млади не би разумели. Треба им понудити оно суштинско, у само неколико речи. Дакле, оно суштинско у хришћанству се може исказати са неколико речи. Онда они певају песму, поново је отпевају свако на свом језику, и то је изузетно умирујуће. Постоји нека благост која долази од те песме која се понавља, унутрашњи мир, а то је тако важно. Не верујем да се то толико користило у литургијским традицијама као таквим, али је свакако много коришћено у личној молитви. Пошто млади често не знају шта је лична молитва, а не знају ни шта је литургијска молитва, добро је заиста да им се могу понудити суштинске ствари у том облику. Тако им се омогућује да проживе једно дубоко духовно искуство.
Испуњена тишина: Време тишине може, такође, допринети откривању и сазревању унутрашњег живота. Ми смо део света где је тишина сиромашна, празна, тужна. Зато је људи испуњавају буком. Постоји унутрашња бука, мисао која се врти, асоцијације идеја, жеља, снова, и када нема тога, окрећемо дугме на радију, укључујемо ТВ, пребацујемо канале итд. Ми се налазимо у свету непрестане буке, све време смо преокупирани, тако да је веома важно научити створити тишину, и да у исто време она постане испуњена. Tишини претходи песма и следи после ње, тако да песма продире у њу и тишина постаје молитва. Ту се дубоке снаге које се налазе у свакоме од нас, а које су обично успаване, почињу разбуђивати. Већ сам поменуо, ми смо део цивилизације у којој је све што дотиче интелигенцију и сексуалност веома развијено, али где снаге срца, простори срца, остају нетакнути. […]
Мислим, уосталом, да сви млади имају искуство о Богу, али да то не знају. Сви су предосетили тајну. Они су је предосетили у лепоти света, у уметничком делу, свирајући гитару или у рађању љубави: сви имају неко искуство и треба их научити да та искуства нису одвојена, безначајна дислоцирана искуства, већ да су укорењена у дубину. Треба избећи да се та искуства проживе кроз наркотике. Наркоманија је врста Дон Жуана за та искуства, који жели систематски да их понавља, док их кроз дисциплину тишине, учимо најпре да слушају, учимо их речима које нису баналне речи са радија или телевизије, већ речи које су створене да нахране душу, и којима се треба натопити.
Такав приступ тишини и умирујуће понављање су веома важни. После се постепено могу, наравно, читати дужи текстови или певати дуготрајније химне, али најпре је потребно ући у тајну.
Пробудити просторе срца у свакодневном животу: Духовници кажу да већину времена живимо као месечари; може човек обавити много ствари, бити врлином испуњен, имати попуњену агенду, и живети као месечар, не знајући никад да се заустави безразложно да бисмо се дивили, да бисмо волели или једноставно да бисмо се чудили. Суштинско је да научимо да се пробудимо. Византијски духовник из XIV века, Никола Кавасила, лаик који је био високи службеник у тешком времену Византијског царства, преживео многе нападе и грађанске ратове, покушао је рећи нешто хришћанима који су, као и он, живели у том метежу. Његове речи су биле следеће: „Знај да се у твом срцу налази Христос и да ће, ако се повериш Христу, твоје срце бити сачувано.“ Тако он саветује интензиван литургијски живот, и с времена на време, оно што он назива, „кратке медитације“: „Ходаш улицом и веома си заузет, али одједном се сетиш да Бог постоји, да те Бог воли, да је Христос присутан у дубинама твог бића, и тако, мало по мало, твоје срце ће се пробудити.“
Ми не треба само да покушамо да у сваком од нас дубоко отворимо срце, већ и да створимо културу која је задојена тим сензибилитетом. То се може пренети у неко уметничко дело, музику, сликарство, песме итд. Када постоји интензиван литургијски живот, ствара се уметност срца. Култура везана за тајну срца може настати само ако се најпре створи литургија која изражава ту тајну срца. А литургија ће се потом уписати, изван зидова Цркве, у вишеструко стваралаштво које ће ослободити човека од месечарства.
Познати Бога нашим умиреним и преображеним чулима: У једном веома лепом Бергмановом филму који се зове „Седми печат“, лутајући витез, након исцрпљујућег хода сусреће на једној литици на обали мора групу Цигана. Једна млада жена му даје да пије млеко из врча; он пије и поставља следеће питање: „Да ли је тако очајнички немогуће спознати Бога својим чулима?“ Што се мене тиче, верујем да нам литургија мора омогућавати да познамо Бога нашим чулима, умиреним и преображеним. Лепота једне заједничке молитве дира чула и омогућава унутрашњем бићу да се пробуди.
Требало би свештенике и пастире научити да оно што може највише дирнути људе јесте лепа и једноставна светковина. Неки, напротив, понекад имају утисак да је с тим готово, да то људи више не желе, што је заиста велика грешка. Треба да поново открију снагу литургије. У парохијама на Западу доиста треба пронаћи смисао за тајну.
Оно основно што литургија мора пренети, то је тајна васкрсења, то јест, тајна живота јачег од смрти, чињеницу да је Христова љубав победилац смрти и пакла. Тако да, кад излазимо из храма и носимо у себи ту силу живота, можемо препознати другог као личност, и цео свет као дар и говор Божији.
Литургија мора да помогне да све то мало по мало откријемо, и добро је да се то не чини брзо, да се не каже сувише. […]