Траума се дефинише као дубоки емоционални и ментални шок. Она често настаје као посљедица изложености једном или више догађаја који су изузетно узнемирујући, пријетећи или болни. Као такви, они превазилазе индивидуалну способност човјека да их обради или да се с њима носи на уобичајен начин. Живимо ли ми данас у Цркви трауму? Ако живимо, каква је траума у питању?
Да бисмо разумјели идеју о трауми у Цркви, неопходно је да се вратимо на саме почетке хришћанске историје, у вријеме када су хришћани одбијали да римског цара зову Господом и Богом. И не само то, титула „Син Божији“ коју су користили Императори, сада хришћани користе за Христа и тиме окрећу читаву друштвену парадигму Римског Царства. Оно што тиме постижу јесте суштинска релативизација значаја императора. Навикнути на један посебно напет однос у овом раздобљу, хришћани живе често у страху од државе која их прогони или им не даје основна права, те тиме развијају посебан етос.
Међутим, крајем 4. вијека десио се потрес и за свијет и за хришћанство. Од тренутка када је цар Теодосије учинио хришћанство званичном религијом Римског Царства, то је за многе вјернике означило крај једног свијета. Црква која је вијековима живјела на маргини, као прогоњена заједница, одједном се нашла у наручју империје. То није било само питање политичке промјене – био је то духовни потрес. Како да хришћанин остане вјеран распетом Христу, „цару Јеврејском“ – који већ само овом наметнутом титулом изазива Римску власт – да би сада прихватио да му је Римски Император савезник и пријатељ?! Изненадна трансформација државе – од бруталног прогонитеља у савезника, па чак и заштитника Цркве – изазвала је шок и конфузију. Како прихватити да се „Ћесар“ сада позива на Христа, када је до јуче захтијевао одрицање од Њега под пријетњом смрћу? Овај заокрет није био само политички, већ и дубоко теолошки и егзистенцијални. Била је то права траума која је остављала дубоке ожиљке у идентитету вјерника.
Чини се да много пута заборављамо како је прелазак из прогоњене у државну религију представљао за многе вјернике дубоку идентитетску трауму. За многе, новонастало савезништво с влашћу било је у директној супротности с етосом мучеништва, слободе, правде и отпора свијету, који је чинио идентитетску окосницу ране Цркве.
Ова траума није прошла без видљивих посљедица. Врло брзо су се монаси повукли у пустиње, тражећи аутентичност у отпору Империји. Богослови су се пак мучили да објасне нову парадигму односа између Цркве и државе. А многи вјерници – једноставно су ћутали, збуњени и повријеђени. Сви они су доживјели трауму, јер одједном све оно у што су вјеровали и уградили свој идентитет, постало је нешто друго – било је сада неопходно прилагодити се новом погледу на свијет. И даље су постојали епископи, монаси, свештеници и лаици који су бранили идентитет Цркве, не допуштајући да се она у потпуности изједначи с државним поретком. Ипак, траума је остала. Вијекови хришћанског образовања били су усађени у вјернике и њихово постојање, а сада су били доведени у питање. И као што нам историја Цркве свједочи, ова идентификација с државом никада до краја није била прихваћена у Цркви, него је увијек остала свеприсутна дијалектика немирења с поретком.
Међутим, од петог вијека дошло је до развоја највеће богословске проблематике која ни до данас није довољно препозната и истакнута, а која је ишла руку под руку с признавањем Цркве од стране Империје – до окоштавања институција. Окоштавање институција Цркве било је оснажено подршком моћне Империје, што је за посљедицу имало идентификацију институције (администрације Цркве) с самим бићем Цркве (Тијело Христово)! Поистовјећивање институције (администрације Цркве) с самим бићем Цркве има за посљедицу да се грешке административних структура Цркве, тј. њене администрације и појединаца у њој, постану грешке и самог бића Цркве!
Посљедица оваквог размишљања била је врло штетна, јер бранити грешке структура постало је обавеза, пошто су оне схваћене као „свете по себи“ – идентификоване с Црквом као Тијелом Христовим. Овим изједначавањем институције (администрације) Цркве с Црквом као Тијелом Христовим, дошло је до хомогенизације административних структура, те забране критике црквеног врха, критике која је у овом новом кључу интерпретирана као напад на самог Христа, самог Бога. Гушење сваке критике тако је било изједначено с одбраном Тијела Христовог. Заштита и чување црквених структура од стране Империје била је гарант оваквог разумијевања.
Истовремено, симфонија између Цркве и државе, као и моћно заштитништво Империје, постали су кључни елементи новог црквеног живота. То је за посљедицу имало развијање посебног идеолошког тока. Црквена администрација је постала перципирана и тумачена као само Тијело Христово – као пуноћа Цркве. Овакво разумијевање Цркве није било једноставно одбранити теолошки, али уз подршку Империје и њене моћи, то је свакако било олакшано. Посљедице су биле јасне – сачувати црквену администрацију која себе намеће као да је она сама Црква, значи истовремено и чувати и штитити државни режим који силом своје моћи запечаћује овакву теолошку накарадност.
Резимирајмо ове поставке: Црквена администрација јест Црква (Тијело Христово), док је критика тих структура критика самог Христа. Истовремено, критика режима угрожава теолошки наметнуту идентификацију администрације и Цркве, те је стога и критика режима изједначена с богоборством. Наметнута шема прати сљедећу повратну спрегу:
Црква = Тијело Христово = Администрација = Режим = Администрација = Тијело Христово = Црква
И данас, толико вијекова касније, стиче се утисак да су сви они који критикују власт истовремено и противници Цркве. Такође, они који критикују администрацију Цркве, третирају се као богопрогонитељи. Теолошка матрица је остала иста, кроз беспризорно увођење термина попут „покорности“ (благослов) и „послушности“. Критичари режима постали су безбожници и антицрквени елементи, на исти начин као и сви они који критикују грешке црквених структура. Тако су заправо сви они хришћани који бране вриједности којима их учи Јеванђеље кроз вијекове, као што су слобода, правда, истина и солидарност, у опасности да буду проглашени безбожницима. Јер да би се за ове вриједности борили, неопходно је да критикују и режим и црквену администрацију, као што су уосталом то и пророци кроз вијекове радили.
Током историје, од прогоњене Цркве и прогоњених хришћана, стварао се нови менталитет у вијековима који су долазили. Само су ријетки појединци успјели да се усуде да одвоје ове двије ствари и да критикују администрацију Цркве, управо тиме штитећи истину Цркве – Тијела Христовог. Нажалост, такви гласови критике често су трагично завршавали свој живот у историји, често одбачени и од државе и од Цркве. Администрација је пак имала начина да им се некако „одужи“. Чекала би неко вријеме, а онда такве појединце проглашавала светима, док је њихова биографија умијећем највећих мајстора црквене администрације стављана у службу додатног посвећења црквених структура и покорности истима.
Посљедње три деценије у животу Српске Православне Цркве биле су године чвршће отпорности, али и срчаности унутар СПЦ. Друштвено ослобађање у 90-им годинама допустило је Цркви да продре дубље у друштво, као и да кроз проповиједи, медије, факултете, богословије, а касније и основне и средње школе (кроз вјерску наставу), поучава своје вјерне идеалима слободе, али и отпора државном апарату – што је била посебност СПЦ кроз готово цијели 20. вијек. Све је то имало за посљедицу да вјерници буду обликовани у духу слободе и немирења с поретком који никад не смије да постане њихов.
Идентитет православног хришћанина на нашим просторима, изграђен кроз историју хришћанства, али и националну историју и улогу СПЦ у њој, посебно у 20. вијеку, акцентовали су пророчки дух православља. Тако изграђени вјерници имају очекивања од Цркве, јер су и они сами Црква, поучавани и образовани у овим идеалима, желећи да изразе јавно своја увјерења.
Међутим, када је у Москви ове године патријарх Порфирије рекао да се у Србији одвија „обојена револуција“ чији су носитељи између осталог и студенти и грађани, он је себи допустио да преузме политички дискурс владајућег режима, доказујући идентификацију Цркве с државним апаратом и његовим наративом. Овакав развој догађаја у протеклих пола године само је кулминирао овим именовањем „обојене револуције“, што представља озбиљну трауму за све оне унутар СПЦ – теологе, свештенике и вјернике. Дакле, десило се одједном нешто што нико није могао да замисли, а уколико је и могао, није желио да се помири с тим. Десило се потпуно идентификовање Цркве и режима. Та врста идентификације трајала је и траје, али нико није желио да повјерује у тако нешто, живећи и даље трауму. Иако су сви знаци пред нашим очима, траума као да нам није допуштала да прихватимо стварност, или боље рећи – ми не желимо да је прихватимо.
Међутим, патријарх Порфирије се заиста трудио да нам помогне да се освијестимо, јер је уистину учинио све што је до њега да нас пробуди у протеклих шест мјесеци. Сваки његов јавни наступ био је и више него јасан и отворен у подршци режиму, али ми смо затварали очи пред том стварношћу.
А управо је Патријарх, а не неко други, у Москви изнио политичке оптужбе на рачун свих оних који су остали у стању немирења с режимом, вјерујући да тиме, кроз борбу за одређене вриједности, чувају идентитет православног вјерника. Али и више од тога, Патријарх је отишао корак даље, као да му дефиниција „обојене револуције“ није била довољна по себи. Он је изнио и додатне оптужбе на рачун студената и других, како су у дослуху са Западом у рушењу „државе“ (изједначавајући режим и државу), занемарујући оправдане протесте који су аутентично настали због корупције у власти – корупције која је била свих ових година толерисана у име вјере „да мора бити да они у власти и нешто добро чине“. Патријарх изгледа нема довољно истанчан осјећај, те је отуда допустио себи луксуз да неспутан било каквим обзирима изјави нешто чиме оптужује све оне унутар Цркве који подржавају захтјеве студената, чиме је директно подрио јединство вјерног народа. Тврдња о „обојеној револуцији“ и отпору западним центрима моћи је у директној контрадикцији са информацијама Руске обавјештајне службе, која је доказала да управо српска одбрамбена предузећа сарађују са Западом и НАТО земљама у испоруци муниције Украјини, а против Русије и Руског народа!
Траума за многе вјернике се наставља и само додатно продубљује. Јер до јуче се могло вјеровати да је само црквени врх тај који заслужује критику због свог идентификовања с режимом. Међутим, траума је постала само појачана ћутањем Светог Архијерејског Сабора СПЦ, чије је редовно засиједање одржано од 13. до 17. маја 2025. у Београду. У званичном саопштењу, Сабор се фокусирао на све могуће и немогуће проблеме, стварне и измишљене, осим оног важног, потребног и суштинског. Другим ријечима, Сабор је прећутао највећу друштвену кризу у Србији у посљедњих 25 година, оличену у протесту 15. марта 2025. – највећем скупу у историји Београда. Овај протест, израз народног незадовољства због корупције и неправде, захтијевао је глас Цркве као чувара правде, истине и саборности (солидарности). Међутим, својим ћутањем, епископат СПЦ је индиректно јасно стао уз режим, игноришући све оне гласове који су очекивали да Сабор препозна највеће друштвене потресе и вапаје младих људи, али и трауму самих вјерника.
Услијед свега реченог, можемо закључити да траума 4. вијека и данашња криза у СПЦ дијеле исти коријен: савез с влашћу и ћутање пред неправдом претварају Цркву из Мајке у маћеху. Вјерници и данас чувају идеале које им је Мајка оставила, иако је маћеха с њима. За многе теологе и свештенике, који су годинама улагали у изградњу Цркве као мјеста слободе и проповиједања Јеванђеља, тренутна ситуација представља болно искуство. Они се, попут хришћана из 4. вијека, суочавају с изазовом како да остану вјерни хришћанским идеалима када се институција коју воле и којој припадају отворено и без срамоте и стида идентификује са свјетовном влашћу на начин који је дубоко понижавајући. Питање више није да ли је Црква против режима, већ да ли је Црква са Истином, без обзира на то ко је на власти. То је лекција коју изгледа морамо да учимо изнова и данас.
Ћутање Сабора о протесту 15. марта 2025. и подршка режиму дубоко поврјеђују осјећај припадности и идентитета православног вјерника. Црква се претворила у све оно од чега су нас одвраћали црквени медији деценијама, тј. у заједницу која свој идентитет црпи из вршења обреда, колико год они свечани били. Управо све оно што су комунисти давно жељели да направе од Цркве, сада је постало стварност и без њих – Црква је добровољно себе саобразила идентитету обредословне заједнице.
„Нисмо задовољни негативном послушношћу, нити чак најпониженијом покорношћу. Када нам се коначно предаш, то мора бити твојом сопственом вољом. Не уништавамо јеретика зато што нам се опире; све док нам се опире, никада га не уништавамо. Ми га преобраћамо, освајамо његов унутрашњи ум, обликујемо га изнова. Изгарамо из њега свако зло и сваку илузију; придобијамо га на своју страну, не само споља, већ искрено, срцем и душом.“ (Орвел, 1984)
Црквени Сабор је очигледно успјешно интериоризирао у себе, у своје срце и своју душу, идентитет најпонизније покорности пред властима, измјештајући идентитет Цркве у „небеску правду“, „есхатон“, „Литургију“, измишљену историју, обреде и обичаје који више не смију да се на било који начин повежу са стварношћу, директно или индиректно. Свака пророчка улога Цркве, којом су исписане странице и странице Библије, сада је забрањена и прогоњена. Црква мора поново постати Мајка, глас савјести, а не заштитник режима – само тако можемо превазићи ову трауму и вратити се Христовој мисији. Међутим, излијечење трауме у психолошком смислу је процес који захтијева времена и стрпљења. Преживљена траума може се лијечити обрадом емоција, односно изражавањем осјећања која нас муче.
Можда је и овај портал позив да допустимо себи да се суочимо с траумом и пишемо о њој. Потребно је разумјети и појединце који наслијепо нападају сваки написани текст на овом порталу, јер сами себи не допуштају да се суоче са својим ранама, да обраде своје емоције и сл. Лакше им је да нападају свако друкчије мишљење, јер их то аболира од сусрета с њиховом сопственом поврједом издаје од стране оних који данас воде СПЦ. Идентитет хришћанина није у припадности већини, нити у блискости с моћнима – он је у способности да се остане вјеран Царству Божијем, чак и када то кошта. Данас, као и некад, то остаје најдубљи позив наше вјере. Све друго је само траума која нас чека и мучи у сваком углу наших живота, и то мучење од неких ствара нове мучитеље.
