Neverovanje Tomino, oko 1295. (Narodni muzej, Ohrid)
Hristos vaskrse! U našem današnjem čitanju iz Jevanđelja sve je izvrsno. Kada čitamo priču o Tomi, u njoj je sve izvrsno: i Tomino protivljenje, i Hristov nagoveštaj da njegova vera i nije baš najbolja. Tomino protivljenje je izvrsno zato što on Boga ne pretvara u priču. On ne veruje u vaskrsenje kao u priču, on želi da se uveri u vaskrsenje. Ono što ispoljava Toma danas je zabranjeno: zabranjeno je sumnjati u ubedljivost priče o vaskrsenju. Međutim, priča o vaskrsenju nije ubedljiva. Toma kaže: „Vi pričate, ali ja želim lično da se uverim“.
Šta je u tome dobro? Vi i ja verujemo u vaskrsenje, ali na osnovu čega? Zar ste videli kako ljudi vaskrsavaju? Niste. Zato mi, zapravo, ne verujemo u vaskrsenje, nego u priču o vaskrsenju. Mi verujemo ne zato što smo videli vaskrslog Gospoda, nego verujemo u priču o tome da je neko video vaskrslog Gospoda. Ali, Toma na to nije pristajao. On je rekao: „Pričate, pričate… Pustite priču!“ Jesmo li videli kako se neko od gubavih momentalno iscelio? Jesmo li videli kako je neko od bolesnih ustao i krenuo? Nismo. To je religija priča! Mi kažemo da smo mi vera apostolska, ali ne, mi smo vera pripovedačka. Apostoli su videli i verovali, a mi čitamo. U tome je prekid – upravo onaj prekid na koji ne pristaje apostol Toma. U engleskoj tradiciji Toma se naziva „doubting“ – onaj koji sumnja. On ne poriče vaskrsenje, on ostavlja mogućnost, ali želi da pretrpi nasilje od činjenica, da činjenice budu tako očigledne da on više ne može da se odupre.
Ali, ta čovekova želja da ne odlučuje nego da se stvar reši sama od sebe – upravo to je materijalizam. Zbog čega Hristos kaže: „Dobro je što si poverovao, ali bolje bi bilo da nisi video, a da si poverovao“? Stvar upravo nije u tome da priču o vaskrsenju treba zameniti samim vaskrsenjem, imajući mogućnost da se vidi vaskrsenje, nije reč o tome. Naprotiv, stvar je u tome, kako bi Hristos rekao Tomi, što mi još nismo ni počeli da verujemo. Tomina vera je pokušaj da se oslobodimo od neodređenosti. Isto to rade i ateisti, oni kažu: „Oslobodite me od neodređenosti, neka mi nauka otkrije Hristova rebra i, ću u njih staviti svoje naučne prste i postaću uveren. Neka mi filosofija objasni sve to na ubedljiv način i postaću ubeđen. Možda mi se teologija može obratiti pokazati mi nešto“ – nešto poput onoga što čitamo na kraju odlomka: „I mnoge druge znakove učini Isus“.
Živimo u interesantno vreme. U vreme kada ne treba da prihvatimo onu veru koju je neverni Toma stekao nakon što je poverovao. Jer, ni Hristos tu veru nije baš prihvatio. Da je bio zadovoljan, Hristos bi rekao: „E, to je pravo ispovedanje vere! ’Gospod moj i Bog moj’ – zapišite! To je upravo tako“. Pre toga ga niko nije nazvao Bogom, to je bila najviša tačka ispovedanja Hrista rečima. Ali, Hristos nije zadovoljan. Zbog čega nije zadovoljan? Zato što to još uvek nije vera, to je samo uverenost, prirodna, materijalistička. Toma je ostao materijalista. Naše komšije koje danas iz nekog razloga nisu došle na bogosluženje – i oni bi došli kad bi se pred njima pojavio Onaj sa probodenim rukama i nogama…
Imamo, dakle, jedan najdublji materijalizam u samom temelju hrišćanstva. U šta treba da poverujemo? U to da se neko nekom nekad javio? U našem svetu ni žabe ne vaskrsavaju ako ih pregazi kamion, u našem svetu se ništa slično ne dešava! I ispada da upravo ono što je nekada bilo argument u korist Boga danas služi kao veoma ubedljiv argument protiv Boga. Javio se Tomi – a što se onda nije javio drugima? Znači, mogao je da mu se javi, da mu kaže: „Evo, pogledaj između rebara, stavi prst…“ A zašto se drugima nije javio?! Nama će komšija reći: „Ali, meni se nije javio“. Dakle, onaj je poverovao zato što mu se javio, a ovaj nije poverovao zato što mu se nije javio. Mnogo opisanih čuda, a među nama ustane neko i kaže: „A ja nikada nisam video čuda niti ih očekujem, u stvari znam da ih ni vi ne očekujete jer idete po lekarima“, itd.
Ispada da čuda, upravo zato što ih je mnogo opisano, služe kao argument protiv Boga. Pa i samo vaskrsenje, Hristovo vaskrsenje, služi kao argument protiv Boga. Zašto? Zato što vaskrsenje nije običan događaj, već događaj koji nešto znači: on je pobedio smrt, on je začetnik sveopšteg vaskrsenja. Međutim, upravo zato što je on vaskrsao tome ne treba pridavati značaj. Zašto? Zato što nakon toga ništa nije usledilo: niti sveopšte vaskrsenje, kao u Jerusalimu, niti pojedinačno vaskrsenje, niti pobeda na smrću – svi umiru kao što su i umirali… Ništa nije usledilo. Usledili smo samo mi koji smo čuli priču o vaskrsenju. Da uporedimo, to je kao kad bi se proširio glas da neko na trgu besplatno deli sladoled, pa bi jedina posledica te vesti bilo to da se narod sjati na trg. Šta bi to značilo? Značilo bi da su prevareni. A ako je jedina posledica priče o vaskrsenju to što su ljudi postali sledbenici te priče, šta onda? Dakle, to je argument protiv vaskrsenja upravo zato što se ono već dogodilo. Da se nije dogodilo, mogli bismo reći da ga tek očekujemo. Ali, ono se dogodilo.
Toma koji se uverava da je Hristos vaskrsao, uverava se na materijalistički način. Mi još nismo ni počeli da verujemo. Mi još nismo poverovali u Boga na pravi način. Mi smo pretvorili Boga u priču i pristali smo na to. Ali, zbog čega, onda, nismo poverovali u druge priče – u Bhagavad Gitu, u priču o Mitri, o Varuni, u priče drugih religija? Naravno, priča nije Bog i mi ne treba da pođemo za Tomom koji kaže: „Evo ti moj prst, stavi ga negde da više ne bih imao sumnje. Razrešite moje nedoumice, sklonite ovu neodređenost!“ Mi treba da verujemo, nalazeći se u određenosti. Čovek ne može da veruje u Boga ako ne veruje u sebe. Takav čovek ne može da veruje ni u koga, on samo može da se krije od neodređenosti. On će govoriti: znate, bili su oci, oni su dokazali, nauka je dokazala. A pored njega sedi ateista i kaže: nauka nije dokazala nego je opovrgnula, itd. To su preplašeni ljudi, oni ne veruju u sebe. Oni čak nisu ni svesni koliko toga odlučuju.
Zato su Tomi potrebni dokazi. I drugim apostolima su potrebni dokazi. Danas smo čitali da se Hristos javio najpre apostolima kad Tome nije bilo, pa onda još jednom kad je Toma bio. Sva ta javljanja su dokazi, i to banalni dokazi. Kako se može tako dokazivati? Pa to je materijalizam, ljudi! Šta se dešava?!
Ako zaista verujemo, onda treba da shvatimo da smo mi tako odlučili. Ali, čovek sebi ne daje za pravo da prizna tako nešto. Apostoli Tomi kažu: „Videsmo Gospoda“, on njima odgovara: „Dok ne stavim prste svoje u rebra njegova, neću verovati“. A trebalo je da kaže: „Da, braćo, vidim da vaša priča nije ubedljiva, ali znam da vi to mnogo želite, da želite da u svom životu date prostora svome Gospodu Bogu, svome Isusu kog volite i on vas. Zato ste tako zaželeli i govorite da je on vaskrsao, i ja sa zajedno sa vama zaželeo, i ja to želim i zato odlučujem da je on vaskrsao, nisu mi potrebni dokazi, odlučio sam!“ Zašto on ne može tako da kaže? Zato što je u svojim očima on niko i ništa, on ne zna da on o tome odlučuje, nego misli da se to rešava objektivnim dokazima.
Međutim, hrišćanstvo kasnije nije imalo objektivnih dokaza, pa je taj nedostatak moralo da dopuni „ognjem i mačem“, zahvaljujući čemu je vest o vaskrsenju zvučala ubedljivije, naročito za one narode koji nisu hteli da poveruju… Nisu poverovali, zamislite! Bog je vaskrsao, a oni ne veruju… Zato što je priča od samog početka neubedljiva, čak ni Toma nije poverovao!
Ako zaista verujemo, treba da priznamo: „Gospode, moja volja je u tome da ti živiš, moje pretpostavke ovog života su u tome da je nemoguće živeti bez vaskrsenja. Zato je moja volja u tome da ti živiš. A pošto sam ja Judej, moja volja da ti živiš zvuči: moja volja je da si ti vaskrsao.
Danas se naša volja da Bog živi čuje i bez vaskrsenja. On je u svakom slučaju življi od svih živih. Takva vera u vaskrsenje je ona vera koju bi Bog pohvalio. On bi rekao: evo, konačno, čoveka koji razume da on sam daje prostor Bogu, da on dobacuje loptu Bog i kaže: Gospode, budi živ! I Bog živi u našem životu, širi svoja krila i raduje nas svaki dan. A drugi kaže: ali, zar ja da kažem Bogu da živi, tu je Pismo, nauka je dokazala, nauka nije dokazala… Sve to nije vera, to je čovekov pokušaj da uništi sebe, da zakopa sebe, da ne vidi sebe.
Ako smo videli koga Bog voli, tj. nas, onda na to odgovaramo ljubavlju: „Gospode, ti želiš da mi živimo, a mi želimo da ti živiš. Ti želiš da se mi radujemo, a mi želimo da se ti raduješ“. Ta zajednička radost je ona za koju je Bog rekao: „Tada vam niko neće moći oduzeti radost vašu“. Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!
Izvor: Jutjub-kanal protojereja Vjačeslava Rubskog, 23. 4. 2023.
Prevod: Ivan S. Nedić, Jelena V. Nedić
