Teret slave

Kada biste danas pitali dvadeset dobrih ljudi koju vrlinu smatraju najuzvišenijom, devetnaest bi odgovorilo – nesebičnost. A da ste pitali bilo koga od velikih, drevnih hrišćana, svaki bi vam odgovorio – ljubav. Uviđate li šta se dogodilo? Negativan termin zamenjen je pozitivnim, i ovo je više nego filološki značajno. Negativan pojam nesebičnosti ne sugeriše prvenstveno obezbeđivanje dobrih stvari drugima, nego naše odricanje od istih, kao da je naše uzdržanje, a ne njihova radost ono što je bitno. Ne smatram da je to hrišćanska vrlina ljubavi. Novi Zavet mnogo toga govori o samoodricanju, ali ne o samoodricanju koje je samo sebi cilj. Rečeno nam je da se odreknemo sebe i uzmemo krst svoj kako bismo išli za Hristom, i skoro svaki opis onoga što nas čeka ukoliko to učinimo u nama budi žudnju. Ukoliko u savremenim umovima vreba misao da je priželjkivanje dobrog za nas same i iskrena žudnja za užitkom nešto loše, naglašavam da se ova ideja ušunjala od Kanta i stoika i da nije deo hrišćanske vere. Zaista, ako uzmemo u obzir smela obećanja nagrada i zapanjujuću prirodu nagrada obećanih u jevanđeljima, čini se da Gospod naše želje ne smatra prejakim, nego preslabim. Mi smo nedovoljno srčana bića koja se, dok im je ponuđena beskrajna radost, zaluđuju pićem, seksom i ambicijama, kao naivna deca koja ne žele da odustanu od pravljenja pita od blata po sirotinjskim četvrtima, jer ne razumeju šta ponuda odlaska na more predstavlja. Isuviše male stvari nas zadovoljavaju.

Ne treba da se obaziremo na nevernike koji kažu da obećanje nagrade hrišćanstvo čini plaćeničkim poslom. Postoje različite vrste nagrada. Postoje nagrade koje nisu prirodno povezane sa načinima da se zadobiju, pa su strane željama koje bi trebalo da ih proprate. Novac nije prirodna nagrada za ljubav, zato čoveka koji se oženi zbog novca nazivamo plaćenikom. Ali brak jeste prigodna nagrada za onog ko iskreno voli, i priželjkivanje te nagrade ne čini ga plaćenikom. Vojskovođa koji se dobro bori kako bi postao plemić jeste plaćenik, ali vojskovođa koji se bori za pobedu nije, jer je pobeda prigodna nagrada za borbu, baš kao što je brak za ljubav. Prigodne nagrade nisu tek tako prikačene za dela za koja se dodeljuju, nego su samo ispunjenje dela. Postoji i treći slučaj, koji je malo komplikovaniji. Uživanje u grčkoj poeziji definitivno je prigodna, a ne plaćenička, nagrada za učenje grčkog; ali samo oni koji su dostigli stadijum uživanja u poeziji mogu iz ličnog iskustva da to potvrde. Đak koji je počeo da usvaja gramatiku grčkog ne može da iščekuje zrelo uživanje u Sofokleu kao što ljubavnik iščekuje brak ili vojskovođa pobedu. Prvo mora da ulaže trud zbog ocena, kako bi izbegao kaznu, udovoljio roditeljima, ili u najboljem slučaju, jer se nada budućem dobru, koje trenutno nije sposoban da pojmi ili priželjkuje. Njegov položaj, stoga, pomalo podseća na plaćenički; nagrada koju će primiti biće prirodna i prigodna, ali on će to uvideti tek kad je dobije. Naravno, dobija je postepeno; uživanje potiskuje teskobu posla, i niko ne može da izdvoji dan ili čas u kojem jedno prestaje, a drugo počinje. Ali tek približavajući se nagradi on postaje sposoban da je želi samu po sebi; a i sama snaga želje je preliminarna nagrada.

Hrišćanin je, u odnosu na raj, gotovo u istoj poziciji kao đak. Oni koji su zadobili večni život kroz viđenje Boga nesumnjivo znaju da to nije puko podmićivanje, nego vrhunac njihovog ovozemaljskog učeništva; ali mi koji ga nismo zadobili ne možemo ovo znati, niti čak nazreti ovu spoznaju, nego možemo da nastavimo sa poslušanjem i pronalaženjem prvih plodova poslušanja u jačanju snage želje za konačnom nagradom. Srazmerno rastu želje, nestaje naš strah da je to plaćenička žudnja da bi konačno bio sveden na apsurd. Ali ovo se neće, bar većini nas, dogoditi za dan; poezija zamenjuje gramatiku, sušta istina zamenjuje zakon, žudnja preobražava poslušanje, lagano kao što plima podiže nasukan brod.

Ali postoji jedna bitna sličnost između đaka i nas. Ako je maštovit dečak, on će vrlo verovatno uživati u engleskim pesnicima i romanserima prikladnim za njegov uzrast, pre nego što počne da sumnja da bi grčka gramatika mogla da mu omogući više sličnog uživanja. Možda će čak i zapostaviti svoj grčki kako bi u tajnosti čitao Šelija i Svinborna. Drugim rečima, žudnja koju će grčki utažiti već postoji u njemu i povezana je sa predmetima koji se čine nepovezanim sa Ksenofonom i glagolima. Tako, ako smo stvoreni za raj, žudnja za našim istinskim mestom već će biti u nama, ali još uvek neće biti povezana sa pravim predmetom, i čak će izgledati kao suparnik tog predmeta. I smatram da upravo na ovo nailazimo. Bez sumnje moja analogija sa đakom u jednom trenutku postaje neodrživa. Engleska poezija koju čita umesto da vežba grčki može biti jednako dobra kao grčka poezija kojoj ga vežbanje vodi, tako da zadržavanje na Miltonu umesto hitanja ka Eshilu ne znači da je njegova žudnja priglila lažni objekat. Ali naš slučaj je potpuno drugačiji. Ako smo zaista predodređeni za vanvremensko i beskonačno dobro, onda je svako drugo dobro na kom se naša čežnja zaustavi donekle varljivo, i u najboljem slučaju tek je u simboličnom odnosu sa istinitim ispunjenjem.

Dok govorim o ovoj čežnji za sopstvenom dalekom zemljom, koju čak i u ovom trenutku osećamo, pomalo se stidim. Na granici pristojnosti sam. Rovarim po neutešnoj tajni svakog od nas – tajni koja je toliko bolna da joj se svetimo nazivajući je nostalgijom i romantizmom i adolescencijom; tajni koja nas takvom milinom probada da kada, u intimnim razgovorima, njen pomen postane neminovan, postanemo smeteni i sami sebi smešni; tajni koju ne možemo ni da prećutimo ni da izgovorimo, a priželjkujemo oba. Ne možemo da je otkrijemo jer je to čežnja za nečim što nikada nismo iskusili. Ne možemo da je sakrijemo jer je nagoveštena našim iskustvom, i odajemo sami sebe kao ljubavnici pri pomenu nečijeg imena. Najčešće pribegavamo tome da je zovemo lepotom, i ponašamo se kao da će to rešiti stvar. Vordsvort je pribegao njenom poistovećivanju sa određenim trenucima iz sopstvene prošlosti. Ali sve je ovo varka. Da se Vordsvort vratio u te trenutke prošlosti, ne bi pronašao sam predmet žudnje, nego samo podsetnik na njega; ispostavilo bi se da je i ono čega se sećao puko sećanje. Knjige ili muzika u kojima verujemo da lepota prebiva izneveriće nas ako se u njih uzdamo; nije bila u njima, nego se kroz njih projavila – a to što se projavilo bila je žudnja. Ove stvari – lepota, sećanje na sopstvenu prošlost – dobre su predstave onoga za čim zaista žudimo; ali, ako ih pomešamo sa samom stvari, pretvaraju se u neme idole koji slamaju srca svojih poklonika. Jer one nisu sama stvar; one su tek miris cveta koji još nismo pronašli, odjek melodije koji još nismo čuli, vesti iz zemlje koju još nismo posetili. Mislite li da pokušavam da vas opčinim? Možda i pokušavam. Ali setite se bajki. Činima se čarolija može razbiti, kao što se može i stvoriti. A vama i meni su potrebne najjače moguće čini da razbiju zlu čaroliju svetovnosti koja se nad nama nadvija već skoro stotinu godina. Skoro sve naše obrazovanje usmereno je na utišavanje ovog stidljivog, istrajnog, unutrašnjeg glasa. Skoro sve moderne filosofije osmišljene su tako da nas ubede da je čovekovo dobro ovde na zemlji. Ipak, neverovatno je što filosofije poput filosofije progresa i stvaralačke evolucije i same nerado svedoče istinu da je naš krajnji cilj negde drugde. Kada žele da vas ubede da je zemlja vaš dom, obratite pažnju kako to čine. Prvo pokušavaju da vas ubede da zemlja može postati raj, umirijući tako vaš osećaj izgnanstva na zemlji kakva zaista jeste. Zatim vam govore da je taj mili događaj još uvek daleko u budućnosti, umirujući vašu svest o tome da dom nije ovde. Na kraju, da se vaša čežnja za vanvremenskim ne bi probudila i upropastila celu stvar, koriste svu moguću retoriku da vas udalje od spoznaje da, sve i kad bi čovek mogao da oseti ovu obećanu sreću na zemlji, svakoj generaciji, čak i poslednjoj od svih generacija, smrt bi je oduzela, i cela priča ne bila bi ništa, čak ni priča, do kraja vremena. Otuda i besmislica gospodina Šoa u završnoj besedi Lilit, i Bergsonovo zapažanje da élan vital prevazilazi sve prepreke, pa i samu smrt – što je kao kad bismo mogli da poverujemo da bi bilo koji sociološki ili biološki razvoj na planeti mogao da odloži senilnost sunca ili obrne drugi zakon termodinamike.

Šta god da učine, svesni smo žudnje koju nijedna prirodna sreća neće zadovoljiti. Da li uopšte postoji razlog da pretpostavimo da realnost nudi zadovoljenje? „Niti osećaj gladi nužno znači da imamo hleba.“ Smatram da je vrlo važno istaći da ovo previđa suštinu. Čovekova fizička glad ne znači nužno da će dobiti hleba; mogao bi umreti od gladi na splavu nasred Atlantika. Ali čovekova glad nužno znači da on pripada rasi koja okrepljuje telo hranom i živi na svetu na kom jestive supstance postoje. Isto tako, iako ne verujem (mada bih voleo) da moja žudnja za rajem znači da ću u njemu uživati, smatram da je prilično jasan pokazatelj da takvo nešto postoji i da neki ljudi hoće. Čovek može da voli ženu i ne osvoji je; ali bi bilo čudno da se fenomen nazvan „zaljubljivanje“ odigrava u bespolnom svetu.

Eto, dakle, žudnje kako i dalje luta nesigurna šta je njen predmet, i dalje prilično nesposobna da gleda za predmetom u pravcu u kom se on zaista nalazi. Naše svete knjige pružaju nam neke opise predmeta. Naravno, to su simbolički opisi. Raj je, po definiciji, nespoznajan za nas, ali svi razumljivi opisi moraju biti zasnovani na nama spoznajnom. Biblijski prikaz raja simboličan je koliko i slika koju naša žudnja, bespomoćna, stvara za sebe. Raj nije ništa više riznica dragulja nego što je iskonska lepota prirode, ili fini muzički komad. Razlika počiva na autoritetu biblijskog prikaza. Dobili smo ga od pisaca koji su bili bliži Bogu od nas, i vekovima odoleva izazovima hrišćanskog iskustva. Prirodna draž ovog prikaza meni je, na prvi pogled, prilično slaba. Više raslabljuje moju žudnju nego što je jača. Ali to se da očekivati. Ako hrišćanstvo ne može da mi kaže više o dalekoj zemlji nego što sam po svom temperamentu nagađao, onda hrišćanstvo nije ništa uzvišenije od mene. Ako ima nešto više da mi ponudi, očekujem da će biti manje neposredno primamljivo nego ­„ono moje“. Sofokle je prvo dosadan i hladan dečaku koji je tek dostigao Šelija. Ako je naša religija nešto objektivno, nikada ne smemo skretati pogled od onih njenih elemenata koji izgledaju zbunjujuće i odbojno; jer upravo ono zbunjujuće i odbojno krije ono što ne znamo, a treba da znamo. Biblijska obećanja mogu se ugrubo svesti na pet glavnih stavki. Obećano je: (1) da ćemo biti sa Hristom; (2) da ćemo biti kao On; (3) prebogatom slikovitošću, da ćemo steći „slavu“; (4) da ćemo, na neki način, slaviti, zabavljati se, i jesti; (5) da ćemo biti nekakvi zvaničnici u univerzumu – upravljati gradovima, suditi anđelima, biti stubovi hrama Božijeg. Moje prvo pitanje o ovim obećanjima glasi: „Čemu sva osim prvog?“ Može li se išta dodati zamisli bivanja sa Hristom? Jer istina je, kako drevni pisac kaže, da onaj ko ima Boga i sve ostalo nema više od onoga ko ima samo Boga. Smatram da se odgovor ponovo oslanja na prirodu simbola. Iako nam na prvi pogled može promaći, činjenica je da predstava bivanja sa Hristom koju većina nas stvara nije ništa manje simbolična od ostalih obećanja; prokrijumčariće ideje prostorne blizine i prijatnih razgovora kako ih danas shvatamo, i koncentrisaće se na Hristovu ljudsku, zanemarujući Njegovu božansku prirodu. Uviđamo da je za hrišćane koji se drže samo prvog obećanja ono prepuno ovozemaljskih predstava – štaviše, svadbenih i erotskih predstava. Ni na trenutak ne osuđujem takve predstave. Svim srcem bih želeo da mogu dublje da zađem u to nego što sada činim, i molim se da uspem. Ali suština je da je ovo samo simbol, u nekim pogledima sličan realnosti, a u nekim različit od nje, te su mu potrebne prepravke kroz različite simbole drugih obećanja. Varijacije obećanja ne znače da će išta sem Boga biti naš krajnji blagoslov, ali pošto je Bog više od Ličnosti, pruženo nam je više promenljivih slika koje se dopunjuju i smenjuju, da ne bismo radost Njegovog prisustva posmatrali isključivo kroz sopstveno siromašno iskustvo lične ljubavi, u svoj svojoj uskogrudnosti i naprezanju i monotoniji.

Sada ću se osvrnuti na ideju slave. Ne može se pobeći od činjenice da je ova ideja veoma izražena u Novom Zavetu i ranim hrišćanskim spisima. Spasenje se stalno povezuje sa palmama, krunama, belim haljinama, prestolima, i sjajem poput sunca i zvezda. Ništa od ovoga me neposredno ne privlači, i pretpostavljam da sam u tom pogledu tipičan modernista. Slava u meni budi dve ideje, od kojih je jedna opaka, a druga smešna. Slava za mene znači ili biti poznat, ili svetleti. U prvom slučaju, biti poznat znači biti znan bolje od ostalih ljudi, pa želja za slavom izgleda kao kompetitivna strast prikladnija za pakao nego za raj. Što se drugog slučaja tiče, ko još želi da postane nekakva živa sijalica?

Kada sam počeo da se bavim ovim pitanjem bio sam šokiran što razni hrišćani poput Miltona, Džonsona i Tome Akvinskog zaista smatraju da nebeska slava znači biti poznat i na dobrom glasu. Ali ne biti poznat među ovozemaljskim stvorenjima – nego biti poznat pred Bogom, prihvaćen i (može se reći) „cenjen“ od Boga. A onda, kada sam ovo ponovo promislio, shvatio sam da ovo shvatanje jeste biblijsko; ništa ne može da izbriše iz parabole božansko priznanje: „Vrlo dobro, dobri i verni slugo.“ Time je većina onoga što sam ceo život mislio srušeno poput kule od karata.

Najednom sam se setio da će u raj ući samo oni koji budu kao deca; a ništa nije izraženije u detetu – ne u uobraženom, već u dobrom detetu – od velikog i otvorenog uživanja u pohvalama. I ne samo u deci, nego i u psima i konjima. Čini se da me je ono što sam, svih ovih godina, pogrešno smatrao poniznošću sprečavalo da uvidim šta je zaista najponiznije, detinje i najprirodnije zadovoljstvo – da, ono posebno zadovoljstvo inferiornog: zadovoljstvo zveri pred čovekom, deteta pred ocem, učenika pred učiteljem, stvorenja pred Tvorcem. Ne mogu da zaboravim užasne načine na koje ova nevina želja postaje predmet parodije naših ljudskih ambicija, i koliko se brzo, iz mog iskustva, ispravno uživanje u pohvalama onih kojima mi je bila dužnost da udovoljim pretvara u smrtonosni otrov samoljublja. Ali mislim da mogu da se setim trenutka – veoma, veoma kratkog trenutka – pre nego što se ovo dogodilo, u kom je zadovoljstvo zbog udovoljavanja onima koje sam iskreno voleo i kojih sam se opravdano plašio bilo neukaljano. I ovo je dovoljno da nas navede na razmišljanje o tome šta bi se moglo dogoditi kada okajana duša, daleko od svake nade, pa i vere, spozna da je konačno udovoljila Onome kome je stvorena da udovolji. Sujeti tada neće biti mesta. Biće oslobođena bedne iluzije da je to njeno delo. Neukaljana onim što zovemo samoopravdanje, radovaće se onome u šta ju je Bog pretvorio, a trenutak koji leči njen stari kompleks niže vrednosti, potopiće njen ponos dublje od Prosperovih knjiga. Savršena ponizost lišena je skromnosti. Ako je Bog zadovljan delom, i delo može biti zadovoljno sobom, „nije njeno da razmenjuje komplimente sa svojim Suverenom“. Mogu da zamislim kako neko govori da mu se ne dopada moje viđenje raja kao mesta gde smo potapšani po ramenu. Iza tog nesviđanja čuči gordo nerazumevanje. Na kraju, Lice koje je sreća ili strava univerzuma mora se okrenuti svakom od nas sa jednim ili drugim izrazom, darujući slavu neiskazivu ili nanoseći sramotu koja nikada ne može biti izlečena ili skrivena. Pre neki dan pročitao sam u časopisu da je suštinski bitno kako posmatramo Boga. Tako mi samoga Boga, nije! Kako Bog posmatra nas nije važnije, nego beskrajno važnije. Zapravo, kako mi posmatramo Boga nema nikakvu važnost mimo povezanosti sa tim kako On vidi nas. Pisano je da ćemo „stati pred“ Njega, pojaviti se, biti ispitivani. Obećanje slave je obećanje, gotovo nestvarno i ostvarivo samo dejstvom Hristovim, da će neki od nas, oni od nas koji stvarno odaberu, zaista preživeti ispitivanje, pronaći odobrenje, udovoljiti Bogu. Udovoljiti Bogu… biti deo božanske radosti… biti voljen od Boga, ne samo sažaljevan, biti predmet uživanja kao što umetnik uživa u svom delu ili otac u sinu – deluje nemoguće, teret ili breme slave koji naše misli jedva izdržavaju. Ali tako je.

I pazite sada šta se događa. Da sam odbacio autoritativno i biblijsko viđenje slave i tvrdoglavo se držao nejasne žudnje, koja me je u početku jedina upravljala ka raju, ne bih uvideo nikakvu povezanost te žudnje sa hrišćanskim obećanjem. Ali sada, isprativši ono naizgled zbunjujuće i odbojno u svetim knjigama i osvrnuvši se na prošlost, uviđam da je, na moje veliko iznenađenje, povezanost sasvim jasna. Slava, kakvoj me hrišćanstvo uči da se nadam, zadovoljava moju prvobitnu žudnju i otkriva element te žudnje koji je meni bio nepoznat. Prestavši na trenutak da razmišljam o sopstvenim željama počeo sam bolje da shvatam šta je to što zaista želim. Kada sam pokušao, pre par minuta, da opišem naše duhovne žudnje, izuzeo sam jednu od njihovih najzanimljivijih svojstava. Obično je primetimo kad trenutak viđenja proleti, kad muzika utihne, ili kad pejzaž ostane bez nebeske svetlosti. Kits je dobro opisao ono što u tom trenutku osećamo kao „povratak kući svom uobičajenom sopstvu“. Znate na šta mislim. Na nekoliko minuta imali smo iluziju da pripadamo svetu. Sada dolazimo do spoznaje da to nije slučaj. Puki smo posmatrači. Lepota se nasmejala, ali ne da nas dočeka; njeno lice okrenulo ka nama; ali ne kako bi videlo nas. Nismo prihvaćeni, dobrodošli, ili izvedeni na ples. Smemo da odemo kad god poželimo, smemo da ostanemo ako možemo: „Niko nas ne obeležava“. Odgovor naučnika mogao bi biti da, kako je većina stvari koje smatramo lepim neživa, nije nikakvo čudo što nas ne primećuju. Što je, naravno, istina. Ne govorim o fizičkim predmetima, nego o onom neopisivom što oni na momente projavljuju. Trag gorčine koji se meša sa slašću poruke proizilazi iz toga što to retko izgleda kao poruka za nas, a češće kao nešto što smo načuli. Pod gorčinom podrazumevam bol, ne ozlojeđenost. Teško da bismo smeli da se usudimo da tražimo da nas primete. Ali čeznemo. Osećaj da se u univerzumu prema nama ponašaju kao prema strancima, žudnja za priznanjem, za odgovorom, za premošćenjem jaza koji zjapi između nas i realnosti, deo je naše neutešne tajne. I naravno, sa ove tačke gledišta, obećanje slave, tako opisane, od velike je važnosti za naše najdublje žudnje. Slava podrazumeva ugled pred Bogom, prihvatanje od Boga, odgovor, priznanje, i dobrodošlicu u srce stvari. Vrata na koja smo celog života kucali konačno će se otvoriti.

Možda deluje banalno opisati slavu kao „primećivanje“ od Boga. Ali skoro da je tako iskazano u Novom Zavetu. Apostol Pavle ne obećava onima koji vole Boga da će, kako bi se očekivalo, oni Njega prepoznati, nego da će biti od Njega prepoznati (1. Kor. 8, 3). Čudno je to obećanje. Zar ne zna Bog sve u svakom trenutku? Ali ima zastrašujući odjek u jednom drugom poglavlju Novog Zaveta. Upozoreni smo da bi moglo da se dogodi svakom od nas da konačno stanemo pred lice Božije i čujemo samo užasne reči: „Nikada vas nisam znao. Idite od mene“. Na neki način, koliko god mračno bilo intelektu i neizdrživo osećanjima, možemo biti lišeni prisustva Njega sveprisutnog i izbrisani iz znanja Njega sveznajućeg. Možemo biti ostavljeni sasvim i potpuno napolju – odbačeni, proterani, otuđeni, konačno i neiskazivo ignorisani. Svakoga dana hodamo između ove dve neverovatne mogućnosti kao po žiletu. Čini se tako da naša celoživotna nostalgija, naša žudna za ponovnim sjedinjenjem sa nečim u univerzumu od čega se sada osećamo odsečenim, da budemo sa unutrašnje strane vrata koja smo uvek posmatrali spolja, nije tek neurotična fantazija, nego najtačniji pokazatelj naše trenutne situacije. I da budemo konačno prizvani unutra bila bi i slava i čast iznad svake naše zasluge, kao i isceljenje tog starog bola.

To me dovodi do drugog smisla slave – sjaja, divote, svetlosti. Mi ćemo sijati kao sunce, mi ćemo dobiti jutarnju zvezdu. Mislim da počinjem da shvatam šta to znači. S jedne strane, naravno, Bog nam je već dao jutarnju zvezdu: možeš otići i uživati u daru mnogih lepih jutara ako ustaneš dovoljno rano. Šta više, pitate se, hoćemo? Ali mi želimo mnogo više – nešto čime se knjige o estetici slabo bave. Ne želimo samo da vidimo lepotu, iako je, Bog zna, i to dovoljno darežljivo. Mi želimo nešto drugo što se teško može rečima iskazati – da se sjedinimo sa lepotom koju vidimo, da joj se prepustimo, da budemo njom okupani, da postanemo deo nje. Zbog toga smo naselili vazduh i zemlju i vodu bogovima i boginjama i nimfama i vilenjacima – kako bi, kad mi ne možemo, ove projekcije mogle uživati u toj lepoti, gracioznosti i moći čija je slika priroda. Zato pesnici govore tako divne neistine. Oni govore kao da zapadni vetar zaista može da se proširi ljudskom dušom; a ne može. Govore nam da će „radost tog toka što tiho romori“ pripasti ljudskom licu; ali neće. Bar ne još uvek. Ako shvatimo biblijske slike ozbiljno, ako verujemo da će nam Bog jednog dana podariti jutarnju zvezdu i omogućiti nam da se obučemo u sunčev sjaj, možemo pretpostaviti da i drevni mitovi i moderna poezija, neistiniti koliko i istorija, mogu biti veoma blizu istine kao proročanstvo. Trenutno smo na spoljašnjoj strani sveta, sa pogrešne strane vrata. Uočavamo svežinu i čistotu jutra, ali nismo njima osveženi i pročišćeni. Ne možemo da se pomešamo sa sjajem koji svedočimo. Ali listovima Novog Zaveta šuška se da neće zauvek biti tako. Jednoga dana, po milosti Božijoj, ući ćemo unutra. Kada ljudske duše dostignu savršenstvo dobrovoljne poslušnosti poput beživotne poslušnosti neživih tvorevina, tada će zadobiti slavu svoju, veću slavu čija je priroda tek gruba skica. Ne smete pomisliti da iznosim nekakvu pagansku uobrazilju da će nas priroda upiti. Priroda je smrtna. Mi ćemo je nadživeti. Kada sva sunca i nebule nestanu, svako od vas i dalje će živeti. Priroda je samo slika, simbol. Ali je simbol na koji nas Jevanđelje poziva. Prizvani smo da kroz prirodu, ali mimo nje, prođemo u divotu koje je ona hirovit odraz.

A tamo, s one strane prirode, hranićemo se sa drveta života. Ako smo ponovo rođeni u Hristu, duh u nama živi direktno od Boga. Ali um, a pogotovo telo, dobija život od Njega kroz hiljadu izvora – kroz naše pretke, kroz hranu, kroz osnovne elemente. Bledi, daleki ishodi energija koje je Bog u kreativnom zanosu usadio u materiju kada je stvarao svetove ono su što danas nazivamo telesnim užicima; čak i tako filtrirani, previše su za nas da se sa njima nosimo. Kako bi bilo piti sa vrela onog potoka čiji su i donji tokovi tako opojni? Ipak, verujem da nas baš to očekuje. Celovit čovek će piti radost sa fontane radosti. Kako je Sv. Avgustin govorio, zanos spasene duše zapljusnuće proslavljeno telo. U svetlu naših specijalizovanih i izopačenih apetita, ne možemo da pojmimo ovaj torrens voluptatis, i vrlo ozbiljno upozoravam da to ne treba ni pokušavati. Mora se spomenuti, kako bi se odagnale još više obmanjujuće misli – misli da je ono spaseno samo duh, ili da vaskrslo telo živi u otupeloj neosetljivosti. Telo je stvoreno za Gospoda, a ove sumorne uobrazilje su pogrešne.

U međuvremenu krst dolazi pre krune i sutra je ponedeljak. Pukotina se rascepila na nemilosrdnim zidovima sveta, i pozvani smo da pođemo unutra za svojim velikim kapetanom. Ići za Njim je, naravno, suština. Ako je već tako, pitanje je od kakve su praktične koristi spekulacije u koje sam se upustio. Na umu imam bar jednu takvu korist. Ubuduće se može dogoditi da svako od nas previše misli o svojoj potencijalnoj slavi, ali je malo verovatno da će prečesto ili preduboko misliti o slavi svog bližnjeg. Teret, težina ili breme slave mog bližnjeg treba da padne na moja pleća, treba da bude tako težak da ga samo poniznost može nositi, a da pod njim pucaju leđa gordih. Ozbiljna je stvar živeti u društvu prepunom potencijalnih bogova i boginja, imati na umu da najbezizražajnija i najnezanimljivija osoba za razgovor može postati biće koje biste, kada biste ga sada videli, bili u iskušenju da obožavate, ili užas i izopačenost kakvu viđate samo u košmarima. Svakoga dana mi, donekle, pomažemo jedni drugima na jednom od ova dva puta. U svetlu ovih ogromnih mogućnosti, i sa strahom i obazrivošću koja im priliči, treba da se vodimo u međusobnim odnosima, svim prijateljstvima, svim ljubavima, svim igrama, svom politikom. Nema običnih ljudi. Nikada niste razgovarali sa smrtnikom. Nacije, kulture, umetnosti, civilizacije jesu smrtne, i njihovi životi su naspram našeg kao život komarca. Sa besmrtnima se šalimo, radimo, venčavamo, vređamo i eksploatišemo – besmrtne užase ili večno blaženstvo. To ne znači da neprestano moramo biti ozbiljni. Moramo da se igramo. Ali naša radost mora biti onakva (a takva je najradosnija od svih) kakva postoji među ljudima koji su od početka jedni druge shvatili ozbiljno – bez lakomislenost, nadmoći i drskosti. Naše milosrđe mora da bude prava i skupocena ljubav, sa dubokom osetljivošću na greh uprkos kog volimo grešnika – ne puka trpeljivost i povlađivanje koje su parodija ljubavi, kao što je lakomislenost parodija radosti. Pored tela i krvi Hristove, vaš bližnji je najsvetiji predmet pojmljiv čulima. Ako je on vaš bližnji u Hristu, on je gotovo na isti način svet, jer i u njemu Hristos vere latitat – Onaj koji proslavlja i Onaj proslavljeni, sama Slava, zaista se u njemu krije.

Izvor: C. S. Lewis, The Weight of Glory, NY: HarperOne, 2001, 25-46.
Prevod: Gordana Ćirić