Pravoslavni film Isceljenje koji ste sada videli,[1] a u okviru teme „Teologija filma i svetlopisanje“, ima mnogo toga što zahteva objašnjavanja, ulaženje u terminologiju itd. To oduzima vreme i ume da bude profesorski poučno i podučavajuće, što meni lično nije nikada bilo prijatno da radim. U svakom slučaju, morao sam da pronađem neki model u kojem mogu sada, posle filma, da ispričam nešto što se tiče filma uopšte, religioznosti, teologije i onoga što smo mi napravili.
Probaću sada da u nekoliko crta ispričam ono što smatram značajnim za religiozni film. Religiozni film i egzistencijalni film nisu isti već bitno drugačiji, na način na koji su filosofija i religija bitno drugačije. Kako to postaviti na neke osnove a izbeći tu vrstu zamke da to ne bude žanr film i nešto uvreženo: to se recimo u ruskom filmu često javlja – ti poučni veroučiteljski filmovi tipa „budi dobar da ne budeš loš“ – koji onda nemaju značenje vaskrsenja na kraju, već onaj holivudski happy end. Jedna od prvih zamki na polju religioznog filma, a i teologije filma, jeste da film ne može imati happy end ali može prizivati vaskrsenje. To je nešto što mene u osnovi određuje, kad god radim, saopštavam ili želim da saopštim neku istinu filmskim putem, da pokažem da ona ima svoje vaskrsenje, samo je pitanje da je mi nađemo. Kako kaže jedan svetitelj: „Drži svoj um u adu i ne očajavaj“ – dakle, naš um jeste u adu i ovo sve što vidimo oko nas, a što izgleda disharmonično i haotično, jeste zaista tako, ali ono na šta smo mi pozvani jeste vaskrsenje.
Želeo bih da vam pročitam nešto, pa onda da to prokomentarišemo: „Ima li nade za čovekov opstanak uprkos skučenosti sa jasnim znacima preteće apokaliptične tišine? Možda će odgovor na to pitanje biti pronađen u legendi o osušenom drvetu, lišenom vode za život, na kojoj sam zasnovao ovaj film koji ima tako odsudno mesto u mojoj biografiji. Monah, korak po korak, i vedro po vedro, nosi vodu na brdo kako bi zalio suvo drvo, podrazumevajući da je njegov čin neophodan i ni sekunde ne odstupajući od uverenja u čudotvornu snagu svoje vere u Boga. Naposletku, on doživljava viđenje čuda – jednog jutra, drvo je oživelo, njegove grane prekrilo je mlado lišće, a ovo čudo nije ništa manje od istine.“
Možda bi bilo patetično da sam ovako počeo svoje predavanje, ali ovo je citat iz knjige „Vajanje u vremenu“ Andreja Tarkovskog i nešto što je on napisao nakon filma „Žrtva“. Taj film Tarkovski je snimio, zahvaljujući Bergmanu, u Švedskoj, i to je bio omaž trenutku kada je već bilo sasvim sigurno da su njegovi dani bili poslednji, kada je bio u poodmaklom stadijumu kancera. Snimio je taj film u umirućem stanju i našao suštinu svog života tragajući za žrtvovanjem, pa je otud tako nazvao i film. Tragao je za odgovorima na dva suštinska pitanja koja postavljamo u životu – pitanja ljubavi i smrti. Tarkovski je dosta razgovarao sa Bergmanom o ta dva pitanja, i taj odnos bismo mogli dodatno da raščlanjujemo u mojoj poetici, ali ono što je značajno jeste da je Tarkovski otkrio jednu bitnu stvar, a to je da se na pitanje smrti – koje opterećuje sve nas, a i sve religije postoje da bi odgovorile na pitanje smrti – odgovara pitanjem ljubavi. Pitanje ljubavi opet rešavamo odgovaranjem na pitanje žrtve.
Te dve egzistencijalne stvari, oko kojih se Tarkovski pitao, a na koje sam se ovde oslanjao i citirao tu epizodu sa suvim drvetom, jesu u suštini čovekovog života i spasenja. Ono preko čega sam probao da vodim dijalog sa Tarkovskim u filmu Isceljenje jeste to drvo u čijoj osnovi se nalazi žrtva, dok se u činu zalivanja drveta nalazi vera. Ispod te vere se nalazi poslušnost, ona je čin vere – da obajasnimo u terminologiji značenje poslušnosti – ona je čin poverenja. Pitanje da li verujemo u Boga ili verujemo Bogu se nalazi u osnovi priče o zalivanju suvog drveta. Kada odgonetamo to pitanje ili stavljamo sebe pred pitanje smrti, i ljubavi naravno, kada ostavljamo sebe na žrtvu određenom poverenju ili veri u nešto – u filmu konkretno počinjemo tako što monah polazi iz manastira uzimajući blagoslov od svog starca, a taj blagoslov zapravo govori: zalivaj to drvo – to je ono što nas isceljuje. To drvo i ta vera, nepokolebljiva vera u Boga kao što Tarkovski u ovom citatu kaže, jeste ono što njega isceljuje.
Ako postavimo stvari tako da isceljenje jeste vraćanje u celinu (što i postoji u samoj reči: celo, celina, biti „iscela“) lako dolazimo do toga da se isceljujemo (da ne zvuči previše teološki ili popovski) kroz pokajanje, ono nas vraća u celinu. Naša ispovest jeste naša čežnja za rajem, naša ispovest je naša želja da se vratimo u prvobitnu celinu. I to je zapravo priča ovog filma – kako da se vratimo u celinu. Pokajanje koje se događa u filmu ima dva dela. U prvom delu, koji bi mogao da se nazove i magijski, starac dolazi i kaže nešto poput: hajmo da obavimo taj posao – ti oprosti, čitaj molitvu i ja vodim dete nazad kući i sve u redu. Takav odnos je nešto što mi najčešće imamo sa Bogom – ja ću da postim ili da pročitam molitvu a ti ćeš, Bože, meni da daš ono što meni treba i mi smo onda namirili svoje račune. Međutim, vraćanje u nešto što je eshatološka celina, celina ljudskog bića, ne podlaže tom trgovačkom odnosu već odnosu usinovljenja.
Šta hoću da kažem – dečak u ovom filmu je ogledalo tog odnosa između dede i monaha koji ne vidi nikakvu svrhu u tome što će nekome možda mehanički pročitati molitvu i reći: oprostio sam. Film se prelama onog trenutka kada dolazi glas, ontološki ili eshatološki, kako god, glas deteta iz Eshatona, iz raja, koji se obraća ocu kroz to drugo dete. Zašto kroz dete? Ako postavimo stvari da idemo u pravcu celine jer svi mi želimo da se iscelimo, svi imamo potrebu da budemo celoviti, a ono što spaja naše razdvojene delove jeste ljubav… Mi svi imamo potrebu za ljubavlju i to što sam ja napravio film je posledica moje želje da me vi volite i to što pričam sa vama je moj način da vam kažem: volite me. To isto ima i onaj krajnji zločinac, jer dok žrtva kleči pred njim i on je udara, on to radi govoreći: zašto me ne voliš, on je izgubio nadu da će taj čovek da ga voli i iz silne želje da ga neko voli – on i udara. Zato što je ljubav taj cement, lepak koji sastavlja naše razdvojene delove.
To vraćanje u celinu je bitno jer se u filmu javlja kroz tri dela. Prvi deo je embrionalni ili kako sam ga nazvao – dečja celina – mi smo u početku u celini kao deca. Onda u zrelom dobu, kako naša snaga volje i naša sloboda rastu, tako se i mi rastačemo na razne delove, nauke, ljude, i od embrionalne, dečje celine u zrelom dobu se rastvorimo potpuno da bismo u dobu starosti ponovo imali želju za celinom (zato starci i liče toliko na decu). Imamo tad potrebu da se vratimo u eshatološku celinu, ne u embrionalnu celinu, jer mi moramo da prođemo taj put raspada koji je i Hristos prošao od Božića preko Velikog Petka do Vaznesenja – on je zapravo prošao put ucelovljenja.
Ako bismo to preneli na nešto što bismo zvali teologija filma, onda je scenario embrionalni deo filma, pa ga onda snimate raščlanjajuči ga na kadrove, uglove i rakurse – da bi se na kraju u montaži ponovo sastavio u novu celinu, jednu zračeću celinu koja zapravo donosi umetnost i vrednost višu od one početne embrione celine. U filmu je dečak neko ko označava tu početnu celinu, on nosi celovitost početnog čoveka; starac, deda, neko je ko se rastočio između nade, želje, volje, ljubavi itd. i na kraju je monah koji je prizvan da uđe u eshatološku celinu. To su tri dela koja funkcionišu u okviru filma.
I u ovoj priči o filmu postoje tri dela – jedna je priča o isceljenju, druga je o svetlosti i treća je o pisanju, odnosno, ostavljanju traga. Svetlopisanje Isceljenja je zapravo proces isceljivanja ostavljenjem svetlosnog traga iza nas. Kada se pojavi list na tom suvom drvetu, pojavi se mali sakupljač svetlosti, pojavi se nešto što je vrlo značajno za trag života – a život, to je sakupljanje svetlosti. Tu dolazimo do tačke svetlosti u kojoj se sve oko nas zapravo događa u sferi svetlosti. Čovek prikuplja svetlost, biljka svojim hlorofilom prikuplja svetlost, obrađuje i šalje nazad kao kiseonik, a film, upravo zato što je njegova suština prikupljanje svetlosti, i jeste jedna od najuticajnijih umetnosti.
Film sakuplja svetlost, tj. sakuplja jedan koncentrat svetlosti koji na kraju eksplodira u lampi video-projektora u koju ne možete da gledate, kao što ne možete da gledate u Sunce. Hlorofil u telu filma jeste kamera, ona je sakupljač svetlosti. Kao što biljka sakuplja svetlost i proizvodi kiseonik, tako kamera sakupi svetlost i proizvede umetnost. I to je suština onoga što se događa u svetu filma jer je arhetip filma vatra – ono što je u početku bilo nisu pokretne slike, već senke koje su se dešavale oko vatre.
Značajan je kod čoveka taj proces sakupljanja svetlosti, važan element, jer sve što vidimo oko nas sabira svetlost i odašilje je ka nama. Kad je ugašeno svetlo, kao maločas, mi smo u prostoru u kojem ne primamo svetlost. Kad čovek sakuplja svetlost ona ulazi u njega i izlazi u obliku muzike, u obliku ritma. Čovek je vibrirajuće biće, to ne treba nešto posebno ni objašnjavati – jer ritam srca, puls, krvotok – sve se to čuje. I kada vam neko kaže: nemaš dovoljno sluha za mene, on govori da ne čujemo dovoljno njegovo unutarnje biće. Muzika koju odašilje čovek je zapravo unutrašnje biće svetlosti. Kada čujete u filmu neki takt koji vam probudi zebnju, strah, nelagodu – to nije otkriće kompozitora filmske muzike, nisu oni to pronašli u nama te ritmove – mi smo to čuli mnogo ranije, muzika filmska koja nam govori, objašnjava, potcrtava strah, nelagodnost ili strepnju – samo osvešćuje u nama ono što smo odavno čuli, taj orkestar koji je svirao u našem biću.
Treći element koji se nalazi u onom polju koje se zove pisanje, odnosno ostavljanje traga, jeste pokret. Pokret je nešto što, zajedno sa muzikom, izlazi iz nas i svi pokreti zadovoljstva su harmonični i skladni, a svi pokreti bola su neharmonični (aritmičnost srca, užas sa Munkove slike itd). U toj neharmoničnosti pokreta, u tom odnosu prema bolu, zadovoljstvu, krije se koren našeg odnosa prema lepoti i našeg odnosa prema ukusu i tu dolazimo do tri osnovna elementa – svetlost, muzika i pokret; sva tri elementa čine film i sva tri elementa čine svaku religiju, a liturgičnost posebno.
I kada kažem svetlost, ja pod tim podrazumevam ikoničnost. I ikona, odnosno freskopis, jeste zapravo prikupljanje svetlosti. Šta drugo radimo lepeći zlatne listiće na ikonu nego privlačimo i odašiljamo tu istu svetlost? I pojanje koje čujemo jeste unutrašnja strana te svetlosti, kao i što i pokret koji se vrši tokom svakog liturgičnog, odnosno religioznog čina jeste deo te zajednice svetlosti i muzike.
Ja bih sad izneo još jedan detalj koji je napisao jedan od mojih omiljenih reditelja, Alehandro Hodorovski. On je citirao Eja Takatu (ne znam ko je, ali znam ko je Hodorovski!).
„Močvara nije svesna kada stvori lotosov cvet. Kada bi sebi rekla: sada ću se pripremiti i proizvesti lotosov cvet, nikada ne bi ništa stvorila. I dalje bi bila močvara neprijatnog mirisa. Ali iznenada, u toj gustoj, mračnoj masi, životna sila stvori beli cvet. Nikada nismo spremni da stvaramo, stvaranje se dešava kroz nas jer se povinuje stvarima širim od lične volje.“ Taj lotosov cvet, u toj tamnoj močvari, ja doživljavam kao film – u jednoj mračnoj sali, u kojoj su zaustavljenja sva naša čula i svi naši pokreti svedeni na nešto što se događa duboko u nama, a što je muzika, svetlost i pokret…
Ovde ću vam samo naznačiti jedan deo koji pokreće celu ovu priču o svetlosti, a to je moja lična teorija vezana za Sunce. Volim da mislim da Sunce jeste izvor svetlosti, ali da ono nije svetlost. Sunce je sakupljač svetlosti i ono se ponaša isto kao Mesec koji prikuplja sunčevu svetlost. Dakle, Sunce prikuplja netvarnu svetlost iz kosmosa i odašilje dalje. A svetlost se, naravno, dalje odbija i odlazi u vasionu. Kada nastaju problemi – kada postignemo efekat staklene baše, kada više nema cirkulacije između svetla, između Sunca, Zemlje i vasione. To je taj efekat staklene bašte kada, umesto da reflektujemo harmoničnu muziku, iz nas izlazi buka, umesto da reflektujemo tu svetlost u ozon, mi reflektujemo otrovne gasove i zatvaramo se u sebe.
To zatvaranje u sebe je nepristupačno Bogu i tada počinje druga priča koju je Viktor Frankl objašnjavao kroz logoterapiju i koja otvara drugu temu, a ja bih sada sa ovom temom zaokružio.
Filozofski filmski festival
Skoplje, 30. april 2017.
