Успење Пресвете Богородице (детаљ), Грачаница (©БЛАГО Фонд)
А кад путоваху он уђе у једно село, а нека жена по имену Марта прими га у своју кућу. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која седе код Исусових ногу и слушаше његову беседу. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши рече му: Господе, зар ти не мариш што ме моја сестра остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много. А само једно је потребно. Али је Марија добри део изабрала, који јој се неће одузети. (Лк 10, 38–42)
А док он то говораше, једна жена из народа подиже глас и рече му: Блажена утроба која те је носила и дојке које си сисао! А он рече: Уистину су блажени они који слушају реч Божију и држе је. (Лк 11, 27–28)
Сам одељак о Марти и Марији (Лк 10, 38–42) већ сам тумачио. Зато ће овде бити речи само о овом додатку: „Док он то говораше…“ (Лк 11, 27–28) који се, иначе, и не односи се на то што је Исус рекао Марти, него на оно што је нешто касније говорио народу окупљеном око њега пошто је истерао злог духа из човека који је због тог злодуха био нем, а потом проговорио. Но, овај спонтани узвик једне жене из те гомиле: „Блажена [μακαρία] утроба која те је носила и дојке које си сисао!“, у литургијском читању јеванђеља на Богородичин празник спојен је са причом о Марти и Марији. Као да се надовезује на Исусову поуку Марти којој он каже да је прече и важније слушати реч Божију од било чега другог, па чак и од угошћавања намерника, што је била једна од најплеменитијих заповести које су се Јудејци држали.
Иначе, узвик те жене је типично јудејски тип узвика (уп. Лк, 10, 23; Мт 13, 16 или Лк 23, 29). Тако нпр. мало после Исуса живео је чувени рабин Ј(ех)ошуа бен Ананија, ученик Исусовог савременика рабина Јоханана бен Закаја, за кога се говорило: „Блажена је она која га је родила“. А такође је, у обрнутом смислу, постојала и клетва: „Проклете дојке које су га дојиле“.
Вратимо се сада узвику ове жене, на који Исус реагује речју μενοῦνγε, што може значити или (1) потврду онога што је пре тога речено („дакако“), или (2) његов коректив („да, али“, „па ипак“). Овде ће бити да је ово друго случај. Исус негира, или боље рећи коригује њено тврђење. Он не пориче њено уверење да је његова мајка Марија блажена, него разлоге због којих је она таква. Ова „жена из народа“, по свој прилици износећи уобичајено уверење, мисли да је она блажена зато што је Исус чудотворац (чему је управо сведочила, видевши како је из немог човека истерао нечистог духа после чега је овај проговорио), а Марија је била у најнепосреднијем, мајчинском, додиру са њим (чудотворцем) и као добра мајка помогла му да одрасте.
Међутим, Исус је исправља и тврди да разлог Маријиног блаженства није у телесној блискости, него у томе што је она слободно одабрала да буде посредник Божијег оваплоћења (= „нека ми буде по твојој речи“ – Лк 1, 38) и да буде онâ која слуша Божију реч, размишља њој и спроводи је у дело. Дакле, не зато што је добра или пожртвована мајка, него зато што је верна следбеница. Сваки верни следбеник је блажен, па је зато и „Марија благословенија зато што је прихватила Христову веру, него зато што је зачела његово тело“ (св. Августин). Насупрот телесног материнства своје мајке, Исус истиче величину (њене) вере. Лука, дакле, не приказује Исуса како негира Маријино блаженство, него разлоге због којих је она блажена. Марија је заиста блажена, али не због телесне везе са својим сином, него због велике вере коју је показала (нпр. у Лк 1, 45 и 2, 19). За многе мајке за које би с правом рекао да су пожртвоване, Исус не би рекао да су истовремено и блажене, уколико не следе Божију вољу и мишљу и делом. „Блиски однос мајке не би користио Марији да није зачела Христа у свом срцу, као и у својој утроби. Јер је била благословенија у својој вери него у свом зачећу“ (св. Августин).
У Исусово време физичка сродност била је од највишег значаја. Зато су се Јудејци поносили тиме што су потомци Аврамови. Но, као толико пута раније и сада се Исус супротставио уобичајеним веровањима. У данашњем јеванђељу он јасно поручује да је телесна сродност потпуно небитна кад се упореди са слушањем и држањем речи Божије. Мало раније Лука нам описује догађај када су Исусу дошли његова мајка и браћа, али нису успевали да доспеју до њега од силног народа који га је окруживао. Кад су му јавили да су они ту, али да не успевају да уђу у кућу да га виде, он је свима одговорио: „Моја мајка и моја браћа су они који слушају Божију реч и извршавају је“ (Лк 8, 19–20). Дакле, није важно ко су моји телесни рођаци, ко су ми родитељи, браћа и сестре. Оно што је важно јесте ко су они који предано слушају шта Бог има да им саопшти, тога се држе и то спроводе у живот. Физичка, природна, родбинска веза са Исусом, сама по себи не значи ништа. Оно што је важно јесте став према речи Божијој. Није Богородица блажена зато што је Исусова мајка, него је она Исусова мајка зато што је блажена.
Овакво Исусово становиште пружа и нама, две хиљаде година удаљеним од Исуса и готово сигурно без икаквих родбинских веза са њим, могућност да му будемо ближи него његови најближи рођаци. Дакако, критеријум „држања речи Божије“ важи не само за нас него и за њих. Нису они у лошијем положају од других само зато што су му рођаци, али нису ни у бољем. Исусова поента је да су у томе сви изједначени: и сродници и странци, и Јудејци и Самарјани и Грци и Римљани. И стари и млади. И здрави и болесни. И мудраци и глупаци. Сви ће бити измерени истом мером – односом према Богу.
Слушати реч Божију. Размишљати о њој. Поступати у свом животу у складу са њом. То је оно што је радила Богородица Марија и то је оно због чега је блажена. Штавише, то је оно због чега би била блажена све и да га није родила. Зато је мудри Ориген Исповедник и могао рећи: „Нико не може схватити смисао Јеванђеља ако се [попут св. Јована Богослова] не наслони на Исусове груди и од Исуса не прихвати Марију да буде такође и његова мајка.“ Јер мајка подучава своје дете, а Марија подучава слушању речи Господње, и то не механичком него праћеним дуготрајним размишљањем о њој, а онда и поступању по њој. Слушај, промишљај, држи и поступај, једном речју – живи реч Божију, то је оно што чини Исусовог „брата и сестру“. Исусовог „пријатеља“. Може ли се пожелети ишта више од тога? Амин!
