Патристика (од латинске речи patres – „оци“, подразумева се „[оци] Цркве“) јесте термин који означава учење првих хришћанских теолога, тзв. црквених отаца. Наставши у другом веку нове ере, патристика се формирала у борби против гностицизма и традиционалних паганских светоназора, налазећи се у сложеном узајамном деловању са позноантичким идеализмом, посебно са новоплатоновством. Од друге половине V до VII–VIII века патристика се појављује већ као философија ранофеудалног друштва, прелазећи у схоластику.
Периодизација и класификовање патристичке литературе
Претфилософски (по традиционалној терминологији „апостолски“) период хришћанске литературе завршава се око средине другог столећа. Од тог времена отвара се епоха тзв. апологета писаца полемичара, који су бранили хришћанство у ситуацији репресије власти и напада философа. Покрет апологета је створио обимну литературу са преовладавањем реторичке пропаганде код његових латинских представника: Минукије Феликс (II–III век), Тертулијан, Арнобије (умро око 326), касније Лактантије (око 250–325), и философског умозрења код грчких: Јустин (погубљен око 166), Атинагора (умро око 177) и посебно философи александријске школе – Климент Александријски, Ориген, Дионисије (рођен крајем II века, умро 264/265). Прелаз хришћанства на права државне религије у четвртом веку и први покушај његовог догматског конституисања 325. године (Никејски сабор) доводи до тога да се полемички фрагментарно философирање апологета замењује радом на целовитом систематизовању догматског учења, који се ослања на философску спекулацију. Почиње процват патристике који достиже кулминацију у делатности круга „Кападокијаца“ – Василија Великог (око 330–379), Григорија Богослова (око 329–390) и посебно Григорија из Нисе (око 335–394) на Истоку и Августина на Западу, и завршава се смрћу овог потоњег (430). Завршни период, који се одликује окоштавањем догмата, гашењем спекулативне дијалектике и енциклопедијским кодификовањем наука под окриљем теологије [Леонтије (око 475–543) на Истоку, Беотије на Западу], завршава се појавом радова Јована Дамаскина и Јована Скота Ериугене, који су поставили темеље источне и западне схоластике.
Географска подела „црквених отаца“ на западне (Италија, романизована Европа и Северна Африка), који су писали на латинском језику, и источне (Грчка, Блиски исток и Египат), који су писали на грчком, не може се увек доследно спровести (тако је Тертулијан, представник латинске апологетике, своја ранија дела писао на грчком); ипак је ово начело класификовања оправдано приметним нагињањем грчких „црквених отаца“ (од александријских апологета до аутора Ареопагитика) ка онтолошкој спекулацији, а латинских ка моралистичком психологизму и субјективизму. Карактеристично је да Запад није испољио философски интерес за полемику по тринитарном питању (тумачење догмата о тројичности божанства), а Исток ка пелагијанским споровима о односу воље и благодати. Ова разлика се корени у античким културним традицијама Грчке и Рима.
Однос патристике према античкој култури
Основни проблем за патристику од самог почетка постало је објашњење односа према паганској културној, а посебно философској традицији. На првој етапи радило се о избору између условног прихватања и потпуног негирања античке философије. Оба могућа решења назначена су већ у Павловим посланицама. Апологетска литература пуна је контраста (пијетет према хеленској образованости код већине грчких представника патристике, жестоки напади на њу код Татијана, Тертулијана и Арнобија). Ипак, ове противречности не треба прецењивати: „најлибералнији“ и интелектуалистички оријентисани писци (попут Оригена) оштро су се одвајали од античке философије признавањем ауторитета откривења, а најистакнутији рушитељи античке културе у садржају своје критике полазили су од киничке традиције поједностављивања, позивања на природу и здрав разум итд. (Тертулијан), а у њеном обликовању од реторичких норми (Татијан, Тертулијан). Културни нихилизам убрзо се показао као неспојив са универзалистичким претензијама хришћанства, и питање односа према античкој традицији већ се крајем периода апологета постављало другачије: које место у „спасењу“ човечанства припада хеленској образованости? У освиту апологетике Јустин покушава да грчку културу интерпретира као културу боготражења, а хришћанство као завршни развој ове културе. Сложенија је концепција Климента Александријског: грчка образованост требало је да послужи као претходни ступањ у процесу васпитавања човечанства од стране Бога. Поглед на „хеленство“ као на затворену и пређену етапу у развоју човечанства формулише се код Аристида (II век), а детаљише се код епигона апологета Епифанија Кипарског (IV век). Свој врхунац патристичко осмишљавање историје достиже код Августина (О држави Божијој). Трећа фаза у постављању проблема паганске културне традиције је питање избора оног што је из ризнице грчкоримске образованости „прикладно“ за нову светску идеологију. У наставку периода апологета и у епохи процвата патристике догађа се сударање конкурентских програма овог избора. Различите групе црквених и „јеретичких“ мислилаца у својој борби позивају се на различите токове античке философије. Тако се, у интересу полемике против гностичке спекулације, Тертулијан обрушава на платоновство, перипатетизам и стару Стоу, истовремено бранећи стоички сензуализам и посебно практични морализам у духу Сенеке. Антитринитаристи (Павле Самосатски, Арије) су се ослањали на аристотеловску логику и математички метод Еуклида, а присталице Никејског Символа вере, који су се борили са њима, на новоплатоновску дијалектику.
Од појединих философских учења антике Платонов идеализам је импоновао већини посленика патристике, посебно грчким, мада је широка перцепција Платонове идеалистичке дијалектике историјски ограничена периодом кападокијског круга и Августина, а потом се запажа само у Corpus Areopagiticum и са њима повезаном традицијом (Максим Исповедник и др). Од Аристотела је била преузета концепција Бога као првог узрока и сврхе света, а такође је теолошки преуређен логички метод, који крајем патристике коначно истискује поступке платоновства. Узајамни односи патристике и новоплатоновства били су сложени. Новоплатоновско учење, при свом његовом трансцендентализму, мистицизму и аскетизму, било је исувише засићено пантеизмом да би његово асимиловање могло бити безболно. Из новоплатоновских кругова излазили су најистакнутији критичари хришћанства (Порфирије) и борци против њега (император Јулијан Апостата). Истовремено су путеви патристике и новоплатоновства пролазили исувише близу да се не би изнова и изнова предузимали покушаји хришћанизовања новоплатоновства (Григорије из Нисе, Corpus Areopagiticum). Стоицизам, са његовом етиком, критиком нескладности традиционалне паганске религије и просветитељским космополитизмом, импоновао је првенствено апологетима; Тертулијан је нашао за могуће чак да прихвати стоичко учење о материји („телесности“, corporalitas) као супстанцији свега бивствујућег, укључујући и људску душу и чак Бога. Спиритуалистичким тенденцијама „класичне“ патристике IV–V века стоицизам у целини више није одговарао; ипак, антионтолошка, моралистичка усмереност позне Стое очувава се у латинској патристици и прелази у западну схоластику. Утицај кинизма такође је достигао своју кулминацију у епохи апологета (нихилистичко рушење културе и цивилизације код Тертулијана и нарочито Арнобија), али је продуктивно било само патристичко усвајање тезе киничке етике о неопходности „равнодушности“ човека према спољашњем свету. Материјалистички правци и материјалистички елементи античке философије наилазили су на оштар непријатељски однос од стране посленика патристике. Полемика је текла по линији критике антителеологизма Демокрита и Епикура, њиховог учења о свету као производу „случајног“ спајања атома и о материји као нествореној супстанцији. При овоме као да су „најлибералнији“ посленици патристике, који су имали највиши философски видокруг, најоштрије осећали непомирљивост свог светоназора са материјализмом (Климент Александријски, Дионисије) и посебно су се доследно оријентисали на спиритуализам (Ориген, Григорије из Нисе).
Основни проблеми патристичке философије
Фактор који оштро раздваја патристику од слободног философског истраживања, какво је познавала античка философија, јесте идеја откривења. Већ у Првој посланици Коринћанима Апостола Павла садржана је мисао да откривење укида „мудрост овога света“; у најпарадоксалнијим формулацијама ово супротстављање фидеизма интелектуализму исказао је Тертулијан. Доследно спровођење ових гледишта учинило би немогућим постојање патристике као сфере идеалистичке философске спекулације. Ипак је сама Црква, канонизујући текстове Новог Завета као средиште откривења, била принуђена, потребом философског оформљења свога учења, да подстакне спекулацију која се далеко удаљавала од слова „Писма“ (довољно је казати да текст Никејског Символа вере садржи специјалне термине позноантичког идеализма, стране лексици Новог Завета, на што су са неодобравањем указивали традиционалисти). Ориген је, у тражењу слободе за своја интелектуалистичка стремљења, изнео за антицрквене мистике свих времена важну тезу о примату неписаног „вечног јеванђеља“ над „писаним“. Таква гледишта за Цркву су била неприхватљива; она се трпељивије односила према слободној мистичко-алегоријској интерпретацији „Писма“ (Григорије из Нисе, Corpus Areopagiticum). Процват, са „откривењем“ релативно мало повезане, философске спекулације у периоду од другог до петог века, брзо се завршава и доводи до канонизовања упоредо са „Писмом“ исто толико ауторитативног „Предања“.
Онтолошке проблеме разрађивала је првенствено грчка патристика. Међу њима је посебан интерес изазивао теолошки проблем (проблем Бога). Основне идеје патристичке теологије су: монотеизам (насупрот паганском политеизму и гностичком дуализму), супранатурализам и креационизам – натприродна природа и трансцендентност Бога, његова апсолутна слобода и апсолутна власт над светом који је он створио ни из чега (насупрот митолошким ликовима грчко-римских традиционалних богова и гностичким ликовима несавршеног демијурга). Када се у епохи после Никејског сабора (325) ове представе о Богу стабилизују и кад њихова одбрана постане неактуелна у езотеријским круговима учених мистика, дешава се наредно продубљивање идеје оностраности Бога, које се користи новоплатоновским методама и које доводи до тзв. апофатичке (одричне) теологије: Бог нема атрибута и не подлеже дефинисању, јер се он налази иза границе бића и квалитета. Апофатизам се прво појавио још код Филона, затим код новоплатоноваца и Оригена, који их је предухитрио, развија га Григорије из Нисе и достиже апогеј у Corpus Areopagiticum. Однос Цркве према апофатизму био је двострук: њој је импоновао ирационализам идеје Бога, али је у свом развоју апофатизам претио да подрије представу о личном Богу као носиоцу воље и промисли (како је то било у средњем веку и у ново време код апофатика Екхарта, Бемеа, Шефлера [Ангелуса Силесиjуса] и др); није Corpus Areopagiticum случајно имао огромну популарност у антифеудалним јеретичким круговима (посебно у Русији). Деперсонализујући божанство, апофатизам је откривао пут његовом натуралистичко-пантеистичком тумачењу. Истовремено, Црква није могла да дефинитивно осуди апофатизам јер јој је он био потребан за изградњу њене „правоверне“ мистике.
Хришћанска теологија провалијом дели Бога и човека, а христологија је призвана да попуни ову провалију. Ради образлагања свог ауторитета као земаљског реализовања небеског царства благодати, и притом јединственог реализовања, Цркви је требало учење о апсолутној адекватности оваплоћења Бога у човеку, о пуној реалности овог „очовечења“, о савршеној изузетности и непоновљивости Богочовека Христа и, на крају, о остварењу овог оваплоћења не „одоздо“, одлучним напором моралног човека, који је достигао божанску висину (како је учио Павле Самосатски и др) и не посредством натуралистички-спонтане „еманације“ божанског начела (такви су се закључци могли извести из Оригеновог учења и из аријанства), него путем силажења божанства (кеносис). Од самог почетка Црква се морала суочити са двоструком опасношћу. С једне стране, гностички спиритуализам није могао прихватити идеју о материјалној реалности божанског оваплоћења и у њој садржаног делимичног рехабилитовања чулног света (међутим, Црква је баш имала и потребу за овим делимичним рехабилитовањем ако је желела да освешта превласт, власништво и сав живот своје пастве све до брака итсл); тако је настао докетизам, учење о илузорној телесности Христа. С друге стране, јеванђељска приповест, која подвлачи људске црте Исуса као праведног учитеља, природно је водила представи о томе да је Исус био само најбољи међу људима, који је био удостојен да буде „усиновљен“ од Бога, при чему ово посиновљење теоријски може за себе да задобије сваки човек, који постигне исту такву висину у свом моралном самоусавршавању (одјеци стоичког учења о томе да напорима воље мудрац чини себе једнаким Богу; концепција Исуса-човека у виду тзв. „евионизма“ постојала је од прадавних времена и спекулативно је обликована у круговима теодотијана и присталица Павла Самосатског и, захваљујући аријанству, задобила је широку распрострањеност). Негирање обожења људске природе у Христа ишло је у раскорак са претензијом Цркве на „освештење“ људског живота; учење да је ово обожење било слободно постигнуто људском вољом уклонило је неопходност таквог освештења. Питање о односу двеју „природа“ у личности Христа било је условљено и стремљењем да се образложи усклађеност божанског и људског, земаљског и небеског што је довело до мариологије, учења да се Дева Марија, која представља средиште освештеног човечанства, појавила као родитељка богочовека Христа у свој пуноћи његове божанске и људске природе (по Јовану Дамаскину, „име ‘богородица’ у себи садржи сву тајну очовечења“).
Патристика је морала да реши и тринитарни проблем питање односа ипостаси Оца, Сина и Светог Духа. Субординационизам, тј. објава да су ипостаси Духа и, пре свега, Сина ниже и подређене, био је неприхватљив, јер је стављао у сумњу пуноваљаност и адекватност оваплоћења Бога и допустио је да се рађање ипостаси интерпретира као безлично-природни процес еманације. Заступање парадоксалних ставова о троједности божанства и о двема природама Христа у епохи процвата патристике базирало се на довољно рафинованом дијалектичком антиномизму који је, међутим, ускоро био истиснут доктринарним фидеизмом.
Исто то постављање питања (ако свет и човечанство не могу бити оправдани и освештени, онда Црква са њеним учењем и тајнама није потребна, јер је немоћна; ако су свет и човечанство чисти, и могу и сами да достигну светост или да је поседују, Црква није потребна, јер је сувишна) одређује суштину патристичке антропологије (учења о човеку) и космологије. Човек је оскрнављен „првородним грехом“ и његова „плот и крв“, његова телесна природа су бесконачни источник прљавштине. С друге стране, у полемици са песимизмом гностика (који су учили да је плот творевина несавршеног демијурга) и спиритуализмом новоплатоноваца (који су учили да плот, као и свака материја, не поседује суштинску реалност) Црква неуморно инсистира на спасењу и чак на обожењу људског тела (овај је мотив посебно снажан код Иринеја: „Плот није лишена причешћа силе Божије“; „Христос је дошао да оживотвори плот“). У соматологији (учењу о телу) повезале су се христологија, која је дала праузор апотеозе људског тела у култу Христа, и антропологија, која је обећала исту такву апотеозу у плоти за све који га се „удостоје“: „Син Божији начинио се онај исти као и ми, да би нас начинио оним што јесте он.“ У овим идејама још живи одјек плебејско-материјалне есхатологије раног хришћанства, стран аристократском спиритуализму мислилаца попут, рецимо, Григорија из Нисе. Најјаснији и завршни израз источна онтолошка антропологија нашла је у делу Немесија из Емесе (живео је око 400) О природи човека, где се занимање за „плот“ изражава у широкој рецепцији курентних анатомских и физиолошких учења антике, која претварају овај рад у својеврстан компендијум.
Ипак је у патристичкој антропологији доминирајућа била теза о бесмртности душе, без које је незамислива хришћанска идеја о дефинитивном раскривању моралне судбине човека у оностраном животу. Схватање бесмртности душе било је оријентисано на традицију античког идеализма, али питагоровско-платоновска представа о преегзистенцији људске душе показала се као неспојива са хришћанским креационизмом (она је била коначно осуђена од стране Цркве 553. године [на Петом васељенском сабору у Цариграду]). Исто се односи на идеју о сеоби душа (метемпсихози), која је у нескладу са хришћанским апсолутизовањем моралне вредности појединачног и непоновљивог људског живота.
Космос у схватању патристике такође је „створење“ и стога се налази бесконачно испод свог „творца“; материја је била створена и биће разорена. С друге стране, као противтежа гностичком и манихејском песимизму, у патристици се брани свет као добра и лепа творевина Бога, пуна сврсисходности. Водећи мотиви патристичке космологије су: креационизам, телеологизам, став о универзалној хармонији и акомодацији, строг логички и хијерархијски систем космоса, естетско оправдање света. Ове идеје најјасније су изражене у Шестодневу Василија Великог, који је на Западу прерадио Амвросије Медиолански (око 339–397), код Григорија из Нисе и код Августина. Corpus Areopagiticum даје естетски проживљену слику света као хијерархију светлости (својеврсни одраз постанка црквене субординације).
Моралистичко-психолошки проблеми (Бог и човек не као онтолошки објекти, него као субјекти воље) разрађивани су првенствено на Западу. Тамо је Црква образлагала своју неопходност ради „спасења“ човечанства не умозрењским тезама о односу „двеју природа“ у Христу, већ учењем о исконској непотпуности људске воље која не може наћи себе нити стећи целовитост без уплитања „благодати“, спасење се „дарује“ човеку, а не да га он „заслужује“. Ову тезу Августин је заступао против богослова Пелагија и Јулијана. Ипак се за потоње католичанство Августиново учење показало неприхватљивим пошто је отварало могућност индивидуалистичког схватања спасења и није остављало места за такве „заслуге“, као што је испуњење црквених прописа. Правна култура старог Рима, у комбинацији са политиком Римске Цркве, узроковала је учење о „крсној жртви“ Христа, које се није укоренило на Истоку, као правној операцији, у процесу које је, као одштета за грехе људи, било унето „задовољење“, које у великој мери превазилази „дуг“, као резултат чега се образовала сума благодати стављена на располагање цркви. Моралистички интерес према индивидуалној психологији уродио је Августиновим Исповестима, а моралистички интерес према историји такође његовим списом О држави Божијој.
Прелаз на феудални начин производње и обликовање основних догмата црквене ортодоксије обележавају крај патристичког периода хришћанске религијске философије. Основне проблеме западне и источне патристике наслеђује римокатоличка и православна схоластика; тако се христолошки спорови Истока непосредно продужавају у иконоборачким (VIII–IX век) и паламитским (XIV век) спровима; у римокатоличкој теологији августиновско-пелагијански проблем воље и благодати остаје актуелан не само током схоластичког периода, већ и касније (антилутеранска полемика, јансенизам и језуити у XVII веку).
Извор: С. С. Аверинцев, В. В. Соколов, „Патристика“, у: Философская энциклопедия, главный редактор Ф. В. Константинов, т. 4, Москва: Советская энциклопедия, 1967, 224–227.
Превод: Илија Марић