Фото: Студенти у блокади ДУНП
Писма Теби могу да буду и есеји. Сведочанство о једном времену које је било тешко преживети. Сведочанство о времену у којем су само најснажнији духом и молитвом остајали присебни. Над Србијом се надвила тама – тама вишевековна, у коју је светлост некада и некако продирала, али у задњој деценији је та светлост замрачена више него икад пре, више него у доба највећих комуниста или у доба турске окупације. Отворени непријатељ је много боља варијанта од лажног пријатеља. Атеиста који признаје да је атеиста је бољи друг од лицемерног верника, наводног „верника“. Чувајте се вукова у јагњећој кожи, негде је давно неко казао.
Деца најбоље осете лицемере и најотвореније реагују – зато су се подигли уместо нас да бране светлост слободе, да бране једнакост од Бога дану свим људима, да бране ваздух и воду без којих нам живота нема… Дочекали су да буду називани најгорим именима, да сви који су стали уз њих страдају на овај или онај начин, да буду понижавани, бијени, хапшени, угњетавани… Докле, Србијо!? Дете има право и да погреши, и кад погреши да буде дочекано љубављу и објашњењем, а не батинама и јавним понижењем. Који то родитељ може да учини било којем детету оно што су чиниле зле силе власти Богдану и Николини и многима другима… Који родитељ на овом свету има срца да тако уништава живот једног бића чији живот тек почиње…
Устали су силе таме и на ретког човека, епископа, без мрље на биографији, без кривог погледа, без греха, ако уопште можемо рећи за било кога, осим за Господа, да је без греха… На тога човека, који није ниједан закон прекршио, који може да буде једнино крив зато што је жив, на тога су се човека дигле мутне гласине јефтиних ботова, огрезлих у свакоме злу, често скривених идентитета, плаћених од ко зна којих нечистих сила да образ отамне светоме човеку… Епископ Јустин жички, за кога се зна међу вернима, да је честит и да законима Господњим служи, једина кривица беше што је младост која светлост тражи подржао… Шта ли ће пред Господом, када дође, изаћи на видело… Какве ли ће праве истине Он, једнога дана, кад лаж моћника овога света прође, изнети… Ко ли ће тада бити Суду Божијем крив а ко ли прав? Хоће ли Свети Георгије тада, једном за свагда, отерати аждају у небиће? Или ће вазда остати да траје зло, по речима из Фауста – „ја сам она сила која вечито жели зло а вечито чини добро“. Колико год метафизички звучала Гетеова мисао, ово наше добро, добро које чине наша деца, наши студенти, мотивисано је невином жртвом шеснаесторо људи… А ми не желимо да се икад више та жртва икада игде понови.
Не желимо да се преврћу аутобуси пуни радника који су се борили само за хлеб тако што су радили у неусловима бахатог поседника с власти… Не желимо да наша деца посежу за оружјем јер су део дигиталне манипулације којом се нико у овој земљи не бави и није се бавио… Не желимо да нас газе тенкови који се без икакве реалне потребе шетају путевима, са уморним и исцрпљеним војницима у њима, који не знају за чије бабе здравље бију путеве од града до града, без одмора, сврхе и циља, само зарад нечијег лудила и маркетинга. Не желимо да будемо маса идолопоклоника који остављају Бога и заједницу ближњих и клањају се виртуелним идолима који зарађују на нама… Не, студенти немају вођу јер је свако од њих суверени вођа свог живота и пријатељ свакоме другоме. Нема вође јер вођа значи пад у идолатрију, пад у употребу и ниподаштавање другог, а ми смо сви једнаки пред Богом и сви створени да будемо, ако желимо, браћа и сестре, а не ствари за (зло)употребу.
Веровало се некада, у Староме Завету, да Бог недаћама опомиње. Веровао је Јона, пророк, да због његовога неверја, бура лађу мори. И скочио у море да спасе друге од себе. Покајао се за неверје. Скочио је у амбис са вером и жртвом и Господ погледа на његову жртву и спасе му живот иако је он сам себе бездану предао. „Од ове љубави нико веће нема, да ко душу своју положи за пријатеље своје” (Јн 15,13) – Христос нам каже. Не штедите живот за пријатеље своје. “Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће се спасти” (Лк 9,14) – на другоме месту Христос поручује. Философи би рекли да је живот испит слободе – све ово овде је само испит јесмо ли или нисмо заиста кадри да будемо бића љубави и заједнице. Да ли смо или нисмо заиста верни верни идеалу заједнице, једнакости, љубави… Јесмо ли нахранили ближњега љубављу и храном и сачували то као тајну срца свога – “А ти кад чиниш милостињу, да не зна левица твоја шта чини десница твоја.” (Мт 6,3). Колико примера милосрђа смо учинили а да их нисмо сликали за медије и друштвене мреже…
Студенти немају вођу, не зато што су анархисти, већ зато што не желе да буду идоли већ истински гласници слободе и Еванђеља… Желе да буду браћа и сестре, да буду заједница отворена за све чиста срца и племенитих намера. Не желе да буду власници, не желе да буду нова власт, већ путоказ ка правди, ка свету и друштву где ће свако моћи да нађе своје место под сунцем, своју радост и умножава свој дар, од Бога дан. Ако нам није доста несрећа, немојмо их послушати… Ако можемо да живимо у стално страху, претњи, тензији, ако се бојимо да ће нас због слободе коју нам је Творац дао, стално кажњавати, јавно понижавати, изобличавати, а можда и убити, онда ништа…
Слобода је ризик, слобода је страдање, али страдање за правду и искреност, слобода је наш пут ка смислу, она нам је потребна и када нисмо у праву и када смо у сржи истине. Слобода је наш пут ка Богу, наш пут ка другоме, наша историја и историја света од Постања до Есхатона, тј. Царства Божијег. У слободи постоји право да се погреши и одговорност, али слобода не трпи лицемерје. Лицемерје је једино што слобода и Бог као Творац неће оправдати – „ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр 3,15-17). Немојмо бити млаки, изаберимо страну, веру и истину…
