Foto: Željko Đurić
Željko Đurić ni svoju petu knjigu – kako je on naziva – fotopoezije „Senke kad im vreme nije“ (2018) ne potpisuje kao sveštenik i teolog, niti u biografiji navodi svoju profesiju i objavljena teološka dela – jedino što donekle otriva tu stranu njegovog identiteta je izdavač: Crkva Uspenja u Smederevu.
Đurić u ovim poetskim knjigama želi da ga prihvatimo bez mantije, odore, uniforme, što naglašava i slikar Milan Tucović u svom kratkom pogovoru. On se odriče moći i autoriteta, ali i retorike koju bi moglo da podrazumeva njegovo svešteničko i teološko zvanje, kao što se uostalom i u svojoj poeziji kloni svake ustaljene, uvrežene ili propisane forme. Ukratko, on kao da ne želi da bude obavezan bilo čemu svetskom i „kulturnom“, pa i sebi samom, odnosno onim „svetskim“ i „kulturnim“ naslagama – ili možda opnama-oklopima? – njegove ličnosti. Toliko ne želi da tragovi njegovog „drugog“ života, pa i njegove retorike, slobodno prodiru u ovu poeziju, bez sračunate i time nužno artificijelne strategije poigravanja identitetima.
Već i sama forma ove poezije i njenog knjiškog uobličenja se ne svodi samo na verbalni, nego i – sa rečima ovde sasvim ravnopravni – vizuelni i to još fotografski iskaz. Autorske fotografije Željka Đurića nisu ilustracije pesama nego ravnopravan činilac poetske celine i njenog estetskog jedinstva.
I „formalno“ i „sadržinski“ Đurić ne proteruje prolaznost i smrt iz svoje poezije, niti u maniru pseudo-religijskog trijumfalizma smatra da ih je zauvek pobedio, ili da ih je – u ovom životu – uopšte moguće pobediti. A ovde živimo – što svedoče i fotografije, ne samo u ovoj knjizi nego i fotografski medij kao takav, koji ne može da sakrije prolaznost i smrt.
Pesnički glas u ovoj knjizi je stoga uzdrhtao pred smrću i prolaznošću, ali otvoren bljeskovima i putevima na koje se nailazi u tom i takvom, smrtnom i prolaznom životu i svetu, koji nas obasjavaju i usmeravaju – kako bi nekako preživeli, ako je još moguće bez nasilja i laganja.
Zalazimo svakako, i to ne možemo sakriti, ne možemo zaboraviti. Zalazi sve oko nas, i svako i sve koga smo voleli. A novo svitanje – to je stvar vere i iskustva, koje jedino osećamo kao istinite onda kada dolaze iz nas samih, kroz nas same, i tako sijaju, a ne kroz bilo šta spoljašnje čemu pripisujemo silu i moć.
Plačite, plačite nad sobom i drugima i ovim lepim svetom, ali tu su negde i oni drugi stanovi, sveti i gornji – tu su, i samo što nisu. Treba imati oko za te bljeskove, njuh za miris…
Senkama su samo tu dok je tu i vreme, a posle ih više neće biti. A sada, u vremenu, one nam ponekad služe kao hlad i kao odmor, kao blagoslovena tišina pred bukom sveta. Koja nas podseća na to gde smo i ko smo, a možda na neku našu duboku slutnju, duboko sećanje da to sunce nije jedino od svih sunaca koje nas još čekaju u životu, u svemu onom što nas još čeka, a što i ne slutimo. Čekajući tu svetlost, bez senki, budimo zahvalni i nežni pred onima koje nas sada okružuju.
Ljudska je ovo poezija, tako ljudska. A ima li nešto lepše od toga?
