Спутњик Србија (Screenshot)
Аутор текста „Русијо, извини!“ је веома задовољан што Љиљана Смајловић чита сајт Теологија.нет. Али, како га чита? Новинарка РТ Балкан је у својој Релативизацији потпуно погрешно изнела суштину поменутог текста. Уверени смо да је госпођа Љиљана сасвим способна да протумачи и много лошије написане и слабије аргументоване текстове. Биће да је Смајловићка, елегантно како то само она уме, намерно деформисала значење написаног, и то све како би повукла лажну паралелу између русофила опозиционог опредељења, за шта се аутор текста издаје, и оних који захтевају да нам Европска унија један марионетски режим замени другим, само естетски прихватљивијим.
„Аутор се јако љути што Русија није казнила и осудила нашу земљу“, што се „није наљутила на нашу Цркву“, оптужује нас прослављена српска новинарка у интервјуу са деканом Православног богословског факултета Зораном Ранковићем. Она тврди како се „љутимо што је Русија тако лепо примила патријарха и владику Иринеја“, што је „страшно подсећа на српску опозицију која се љути на ЕУ“.
Нити на једном месту се Русија не позива да било шта или било кога осуди или похвали. Аутор има довољно поштовања према руској држави. „Заиста имамо на чему да будемо захвални“, пише у тексту на који се Љиљана позива. Ми се у потпуности слажемо са захвалношћу коју је руском председнику Владимиру Путину 22. априла изразио патријарх српски Порфирије када су у питању Косово, Република Српска и Црна Гора. Штавише, сматрамо да је Москва у много чему „српскија од званичног Београда“. Нико нема разлога да се плаши да ће Русија по било којем од кључних питања окренути леђа Србији.
Критика је у потпуности окренута ка напредњачкој власти и прорежимским снагама унутар Српске православне цркве. Пошто смо свесни да су председник Републике и његова странка непоправљиви, циљ је био апеловати на СПЦ да осуди „ланац смрти који је организовала Србија“, „пуцањ у леђа Русији“ и „убијање и сакаћење руских војника и цивилног становништва Русије“. Ово нису наше речи, већ директора Спољне обавештајне службе Русије.
Како ауторка Релативизације вешто барата речима показује и читање да ми захтевамо да СПЦ „жешће осуди“ то што је „нека српска муниција неким чудним путевима завршила у Украјини“. За почетак, нико из СПЦ до сада није нашао за сходно да на било који начин осуди учешће српске војне индустрије у убијању Руса. Није било ни благе ни жестоке осуде. Било би добро да је макар неадекватна, али ње уопште није било. Даље, српска муниција није „неким чудним путевима завршила у Украјини“. Реакција СВР-а и помињање предузећа српске наменске индустрије јасно указују да Москва зна да Београд свесно учествује у ратним напорима Запада, и да је веома незадовољна тиме. „Чудни путеви“ су еуфемизам за шеме продаје наоружања трећим земљама уз свест где ће продато оружје завршити. Српски продавци оружја нису наивни, а није ни Смајловићка. Фасцинантно је како она, са руског медија, где прима плату, у емисији која се зове Релативизација, релативизује учешће Републике Србије у рату против Русије, државе чије би интересе требало да представља. Овде се отвара простор за конструктивну критику руске политике у Србији, али ћемо се уздржати од тога.
Одговор декана Ранковића на дуго и слојевито питање потврђује оно што смо критиковали. Декан ПБФ-а, као што се дало предвидети, бежи у метафизику, индиректно нас оптужује да немамо довољно духовног искуства, да се превише ослањамо на „огреховљени разум“, а не на срце, због чега смо се дрзнули да захтевамо од СПЦ да осуди срамну улогу Србије у братоубилачком рату у Украјини. Он „не жели да прави политичке паралеле“ већ нас позива да уђемо у тајну Цркве и усагласимо се са Божијом вољом, како бисмо боље разумели „оно што се око нас збива“. Можда ћемо тада, ослањајући се на срце, схватити да је профит од продаје оружја много битнији од руско-српског пријатељства.
Као и све што Смајиловићкa последњих месеци ради у својој емисији, повлачење неодговарајуће паралеле између прозападне опозиције која се куне у Брисел и Стразбур и оних који су против издајничке политике Српске напредне странке и њеног председника, има за циљ да чува „десни бок“ режима. Љиљана зна да највећа претња опстанку СНС на власти долази од оних који су против издаје Косова, оних који не желе да издају Републику Српку, оних који се не играју интересима Срба у Црној Гори, и коначно – оних који воле Русију.
Ми смо се Русији извинили, да ли сте Ви?
