Бранислав Рајковић
Виках Теби, Господе, и рекох: Ти си нада моја, удио си мој на земљи живих. (Пс 141, 6)
Најлековитија ствар у Заједници је такозвани ревизион, који се одржава сваких три-четири, до пет месеци. А, то је колективно присуство све братије, где један стане у централно место, док га сви остали редом изобличавају, односно говоре му његове само негативне особине и карактеристике, док се не дотичу ничега позитивног код њега. И, то је најтежи тренутак у сваком случају… И онда се на тим ревизионима додељују личне обавезе, сваком брату понаособ, које се испуњавају на сажетку дана, после вечере. И то је исто друга најлековитија ствар у Заједници… Посвједочио је ово недавно, током једног јавног разговора, један од штићеника Центра за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности Земља живих, основаног 2005. године под окриљем Светоархангелског манастира из Ковиља, по благослову Епископа Православне Епархије бачке Господина др Иринеја, а оснивач и лидер пројекта, као некадашњи игуман ове свештене обитељи и викарни епископ јегарски, јесте Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије.
Ова, по свему, заиста изрсана дјелатност у мјесној Цркви, са овом (нај)љековит(иј)ом методом, која је увијек потребна, а данас потребнија више него што смо, ако смо уопште и свјесни у нашој помјесној али и у Православној Цркви у цјелини, описује се као Заједница која представља пружену Божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима..., а чији је веома посвећени духовник, протопрезвитер-ставрофор Бранко Ђурчин, учествујући и сам у поменутом разговору уз штићеника с почетка, појаснио: Значи, свако вече мора да устане, да каже: браћо моја, моја обавеза је да кажем кад се нисам дао за Заједницу, ја мислим да сам тад, тад и тад.., а они кажу: е, ниси тада, ниси тада, ниси тада.., значи, то је у ставри оно што лечи човека, што му помаже да се сретне са собом… Ревизону оваквих и сличних личних обавеза у Заједници присуствују сви групно, имајући у складу са периодом проведеним у њој, поред поменутих личних, и радне обавезе: од почетног послуживања, преко учешћа у извјесној радној групи, као управном органу куће, па до старјешине, који је на челу, објаснио је штићеник, закључивши: Али тај ревизион групни и те личне обавезе су јако лековите и отрежњујуће, зато што циљају негде неку суштину проблема. Ми у Заједници лечимо сами узрок проблема, иако смо ми само последица тог проблема!
Једини услов за улазак у овако добро организовану Заједницу, како се наглашава, јесте добровољна жеља за мијењањем, која у околностима једноставног хришћанског живота у молитви, раду, искреном пријатељству, истини и одрицању, свакако подразумијева рјешавање како сопствених личних тако и међусобних проблема групе првенствено унутар Заједнице. У супротном, јасно је да, чак и без обзира на добр(овољн)е жеље појединаца, сасвим довољан услов да проблем не само остане неријешен, него и да се шири у друштву, тежећи онда рјешавању изван заједнице, био би изостанак околности искреног и отвореног односа и указивања на негативности, то јест одсуство бар неког облика ревизиона унутар једне групе, због чега би онда какав-такав ревизион, прије или касније, на жалост, неминовно постао јаван, одвијајући се тада не само изван заједнице, него и изван њене контроле, уз могућност да излазећи у јавност уђе у жуту штампу, а можда и у црну хронику.
У ове дана у нашој помјесној Црквеној заједници, односно већ сад и изван ње и, рекло би се, ван њене контроле, одвија се својеврсни јавни ревизион, који је, како ми се не само чини, него, како се кроз моје непосредно лично, те наше групно и заједничко искуство изнова и изнова потврђује, између осталог узрокован изостанком околности у којима би се омогућила благовремена унутарцрквена ревизија, то јест својеврсно преиспитивање, као накнадни, а нарочито као изостанак превентивног прегледа процеса и стања у које све више западамо. Изостанак тих околности, који се сада шири, спуштајући ту празнину са већих до најмањих нивоа црквеног устројства, одавно се испољава и на највишем, васељенском нивоу, а како ми се чини, тиче се схватања и понајвише испољавања саборности. Међутим, услијед бројних, и не само црквених прилика, овај проблем своју нарочиту манифестацију али и ескалацију сада доживљава у нашој помјесној Цркви.
И, кад дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим. … И узевши чашу заблагодари, и рече: Узмите и раздијелите је међу собом; И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас… И Син Човјечији, дакле, иде како је одређено; али тешко човјеку ономе који га издаје! И они се стадоше питати међу собом који би, дакле, од њих био тај који ће то учинити. А, настаде и препирка међу њима који од њих сматра да је већи. А, он им рече: Цареви народа господаре над њима и властодршци њихови називају се добротвори. Али ви немојте тако; него ко је међу вама већи, нека буде као млађи, и старјешина као слуга. (Лк 22, 14-26)
Дакле, при самом иницијалном догађају и установљавању Евхаристије, саборност у и са Христом огледа се, дакле, како у међусобном раздијељивању дарова, пијењу из заједничке чаше и у заједничком ломљење хљеба, тако и у међусобном разговору, па чак и препирци, коју Христос није ескивирао или једноставно спријечавао, него ју је и сам учествујући у расправи, разријешавао. Тако и сам појам Црква, као Заједница и Сабрање, поред евхаристијске има и синодску одредницу, која као и сама Евхаристиja, претпоставља саборовање епископа али и презвитера, ђакона, те народа Божијег, прожимајући све нивое, од васељенских и помјесних сабора, преко засиједања епархијских, црквеноопштинских, до парохијских тијела. И, то не због једностраног изрицања налога ма којег појединца, већ ради међусобне размјене мишљења и саборног доношења одлука у црквеној Заједници. А, све то у узајамном односу између предстојатеља и оних пред којима стоји, са нарочитим задатком предстојећег да, уз старање о јединству, подстиче тај разговора, првенствујући у служењу, а не у преузношењу, него у снисходећој жртвеној љубави. Тако се саборност једне свете, саборне и апостолске Цркве, сабране у заједници са Христом, утврђене и кроз Писмо и кроз Предање огледа и кроз заједничко општење сабраних на Евхаристији и на Сабору, како на васељенском, тако и на сваком другом нивоу. Гдје год саборно благодаримо, ту саборно и разговарамо.
Стога, размјена мишљења, дискусија никако не смије бити искључена из живота наше васељенске, па тако и помјесне Цркве, те ни из њених епископија, црквених општина, све до парохија и до међусобног односа између сваког хришћанина. Јер ако је међусобних питања, разговора, па чак и препирки било при самом иницијалном догађају установљења Свете Тајне Евхаристије, а саборност и синодалност основне су карактеристике наше Цркве, зашто би ико лишавао чак и наш живот око Трпезе тог и таквог разговора или га фингирао, саботирао и/или, пак, избјегавао оно што ни сам наш Господ за самом Трпезом није урадио. Али јесте једино и управо онај, који једини, вјерујем, никоме од нас управо није и не треба бити примјер, а који узевши залогај, одмах изађе, удаљавајући се тако и од Евхаристије али и од дискусије, и то пошто Христос у групи обзнани његову најгору негативну склоност, у својеврсном ревизиону. (Јн 13, 30)
Имајући у види ове примјере из Писма и Предања наше васколике Цркве, али и такође наведени примјер из праксе наше помјесне Цркве, намеће се питање како се извјесни протагонизам исцјељења болести зависности и поробљености, у градацији од уређења једне мјесне рехабилитационе заједнице до уређења помјесне црквене заједнице, преобразио у такорећи опортунизам искорјењена здравља независности и слободе. Јер, насупрот литургијском поретку, као обрасцу за општи црквени поредак и ван саме Литургије у ужем смислу, та условно речена ванлитургијска пракса, односно дјеловање у заједничким црквеним органима неријетко искључује важне чланове Заједнице, па тако не једино лаос, него некад чак и више од лаика изостављајући неке степене црквене јерархије. А, они чланови црквене заједнице, који формално и буду укључени у рад црквених тијела, при учешћу у суштинском одлучивању практично буду искључени и мање-више зависни и неслободни при дјеловању. Исто тако, иако се и у Уставу наше помјесне Цркве наводи да Епархијски Архијереји, као непосредни поглавари, представници су својих епархија, којима управљају и руководе уз сарадњу свештенства и народа.., на дјелу та сарадња суштински врло често изостаје, понекад и у толикој мјери да било какавог разговора у некој парохијској и епархијској заједници, а камоли неке врсте ревизиона, који се, како је речено одржава свака три-четири мјесеца, не буде ни током три или четири године.
Све то, на овај или онај начин, са парохијског и других, преко епархијског, преноси се даље и на патријаршијски ниво, гдје изостаје било какав вид, прије свега оног примарног унутарзаједничког ревизиона, на којем би се извршила ревизија свих нивоа личних и радних обавеза. Услијед тог изостанка, а рекло би се сад већ и приличног кашњења интерног разговор о све већим интензивнијим неријешеним проблемима, потреба за њиховим рјешавањем, упркос жељи можда и већине чланова црквене Заједнице, па и њихових мањих подзаједница, исказује се и изван саме те Заједнице, док својеврсни ревизион неминовно постаје јаван, одвијајући се, управо како је и на уводном примјеру указано, сада не само изван црквене Заједнице, него и ван њене контроле. У тим околностима губљења контроле, услијед не само избјегавања ревизије радних обавеза, садржаних у, не само декларативном, очувању саборности и подстицању саборовања, него и услијед избјегавања ревизије личних обавеза свих чланова и органа Заједнице, свако даље избјегавање, а камоли гушење разговора, макар и са најбољим намјерама, може само још више интензивирати проблеме.
Ако је такозвани ревизион, и то не само по свједочанству с почетка, заиста најљековитија ствар у једној заједници као што је Земља живих а сада схваћен и као општење човјека са Богом и човјека са човјеком, и то не једино у међусобном раздијељењу заједничке Чаше и Хљеба, него и заједничке Ријечи, онда његов изостанак бива најразбољевајућа, односно ствар која личност али и њену заједницу чини болесном али и оно што тако обољеле оставља у болести а ван Заједнице, нарочито оне црквене, која у пуном смислу јесте управо Земља живих и пружена Божија рука свима онима који се осјећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима.
Вјерујем да ћу видјети добра Господња у Земљи живих. (Пс 26, 13)