Џозеф Нехватал, Рођење вирактуелног, акрилик на платну настао уз помоћ компјутера и робота, 2002.
Док сам размишљала о Цркви као покровитељу културе, начелном или лажном, десио се Вуков сабор у Тршићу и отворио ново потпитање ове теме – питање језика којим се Црква служи и начина његове актуализације. У беседи на сабору, патријарх Порфирије (Перић) говорећи о Вуку Караџићу и Доситеју Обрадовићу, поменуо је наслеђе и дужност чувања језика. И разумљиво, језик је пре и изван свега. „Језик Вука и Доситеја, Светог Саве и краља Милутина, деспота Стефана Лазаревића и Ђурађа Бранковића, Андрића и Црњанског, темељ и колевка, садржај и простор, храм и дом нашег националног идентитета“, додавши да се језик „налази на удару оних сила које настоје да га промене и извитопере, да му пресеку доток животоданих сокова и да га обезличе“, те да промене језика за циљ има „промену човека који га говори, који на њему мисли и пише, пева и плаче, који је тим истим језиком формиран и којим он формира друге“.
Разноврсни фактори утичу на имиџ Цркве, чинећи је моћним друштвеним актером, омогућавајући јој да обликује стварност и промовише своје вредности. Уобличавање стварности она врши кроз језик којим се обраћа јавности. Али то је неки посебан, другачији језик који оставља утисак затвореног и себи разумљивог модела. Језик који често ни сами представници Цркве не разумеју, јесте норма која гарантује правоверност. Усиљен говор, претрпан мноштвом флоскула, улива сигурност да неће доћи до грешке у разумевању вере у Бога. Тако трпимо непрестани монолог поретка, континуирано промовисање знања о истом, и потребу за доминацијом кроз наметануте норме. Међутим, Црква исповеда да је њен Бог, Христос – Бог и човек. Да ли онда Црква може исти усиљени говор, којим чува своје разумевање Бога, да задржи и у свом разумевању и обраћању човеку?
Превод језика о Богу и човеку, као да је непожељан, уколико се одиграва кроз културне феномене или уметност, јер у себи носи инхерентну опасност да се изгуби права вера. Отуда су говори црквених великодостојника испуњени архаичним језиком који не држи пажњу и који пара уши напорним речником. Формула успешне проповеди лежи у језику теологије који, што је отежалији, делује убедљивије. Речи као да одједном не значе ништа, јер ни они који их изговарају, не сналазе се у њиховом значењу. Магија тих речи се састоји у тајној поруци коју великодостојници шаљу један другоме, а то је да управо та неразумљивост гарантују једнодушност у вери – кроз немуште речи. Тако једносушност и непогрешивост вере, постају гарантовани кроз овештали реторички дискурс, који је немоћан да истински комуницира, обогати и додирне најдубље у човеку. Парадоксално, језик којим се гарантује правоверност према Богу, претвара се у језик који је импотентан да прича са човеком! Христос као Бог и човек, у хришћанској теологији, оваквом употребом језика постаје Бог који није у стању да се пружи човеку.
Култура више не налази своје место у појавном, у манифестованом, па чак ни у речима. А да бисмо говорили о очувању културног наслеђа, неопходно је да се прилагодимо савременим језичким нормама како бисмо привукли пажњу ширег друштва и подстакли интелектуалну интеракцију. Језик није форма кроз задати оквир у којем се брише проширење садржаја, онај који гута смисао. А овакав то јесте, форма која сједињује идеју догме и традиције. Иза свега тога стоји декларативност преобучена у културно стваралаштво.
С обзиром на то да води борбу за своје вредности и да се често користи императивима који нагињу ка агресивности, Цркви не смета да заузме знатан део друштвеног простора и да постане доминантан културни модел. Она никада није изван процеса који се дешавају у држави или у свету уопште, иако нас учи да по својој суштини није од овог света. Њено искуство и трајање омогућавају јој да се позива на дубоку традицију која је укорењена у народу који тежи историјском континуитету. Тако она свој идентитет црпи из стања народа и земље одражавајући социјалне промене и динамику целокупног друштва, али га и у великој мери обликује, јер један део нас је поистовећен са оним у шта гледа, док заузврат добија потврду себе сликом тог другог.
Кроз теорију „друштвене конструкције стварности“, која нас учи да су људи активни учесници у креирању социјалне стварности, а не пасивни посматрачи, те да се друштвена стварност конструише кроз процесе друштвеног интеракционизма, а не кроз објективне чињенице, можемо разумети однос институције и нас. Људи су у стању да створе значење и симболе који су потребни за разумевање света око себе, а та се значења и симболи преносе кроз друштвене институције као што су породица, образовање, медији, али и религија. Моћ Цркве се према концепту друштвене конструкције стварности може разумети тако да она служи као форум легитимације и идентификације кроз релевантност и значење. Али у културолошкој променљивости она је статична и неприлагодљива друштвеним променама у уверењу да тако чува своју релевантност, задржавајући традиционалне вредности које су дубоко укорењене у култури и језику. Зато не чуди да се у једној реченици о језику у савременом свету могу срести деспот Стефан и Доситеј Обрадовић, Вук и Андрић. Као што Црква верује да њен језик, по цену неразумевања, мора да се очува како би био израз правоверности, изгледа да се и вековима удаљени аутори и њихови језици морају окаменити у замишљену форму униформности. Тада им више нису ни потребни живи људи којима се обраћају, него мртви језици који гарантују светост.
