Džozef Nehvatal, Rođenje viraktuelnog, akrilik na platnu nastao uz pomoć kompjutera i robota, 2002.
Dok sam razmišljala o Crkvi kao pokrovitelju kulture, načelnom ili lažnom, desio se Vukov sabor u Tršiću i otvorio novo potpitanje ove teme – pitanje jezika kojim se Crkva služi i načina njegove aktualizacije. U besedi na saboru, patrijarh Porfirije (Perić) govoreći o Vuku Karadžiću i Dositeju Obradoviću, pomenuo je nasleđe i dužnost čuvanja jezika. I razumljivo, jezik je pre i izvan svega. „Jezik Vuka i Dositeja, Svetog Save i kralja Milutina, despota Stefana Lazarevića i Đurađa Brankovića, Andrića i Crnjanskog, temelj i kolevka, sadržaj i prostor, hram i dom našeg nacionalnog identiteta“, dodavši da se jezik „nalazi na udaru onih sila koje nastoje da ga promene i izvitopere, da mu preseku dotok životodanih sokova i da ga obezliče“, te da promene jezika za cilj ima „promenu čoveka koji ga govori, koji na njemu misli i piše, peva i plače, koji je tim istim jezikom formiran i kojim on formira druge“.
Raznovrsni faktori utiču na imidž Crkve, čineći je moćnim društvenim akterom, omogućavajući joj da oblikuje stvarnost i promoviše svoje vrednosti. Uobličavanje stvarnosti ona vrši kroz jezik kojim se obraća javnosti. Ali to je neki poseban, drugačiji jezik koji ostavlja utisak zatvorenog i sebi razumljivog modela. Jezik koji često ni sami predstavnici Crkve ne razumeju, jeste norma koja garantuje pravovernost. Usiljen govor, pretrpan mnoštvom floskula, uliva sigurnost da neće doći do greške u razumevanju vere u Boga. Tako trpimo neprestani monolog poretka, kontinuirano promovisanje znanja o istom, i potrebu za dominacijom kroz nametanute norme. Međutim, Crkva ispoveda da je njen Bog, Hristos – Bog i čovek. Da li onda Crkva može isti usiljeni govor, kojim čuva svoje razumevanje Boga, da zadrži i u svom razumevanju i obraćanju čoveku?
Prevod jezika o Bogu i čoveku, kao da je nepoželjan, ukoliko se odigrava kroz kulturne fenomene ili umetnost, jer u sebi nosi inherentnu opasnost da se izgubi prava vera. Otuda su govori crkvenih velikodostojnika ispunjeni arhaičnim jezikom koji ne drži pažnju i koji para uši napornim rečnikom. Formula uspešne propovedi leži u jeziku teologije koji, što je otežaliji, deluje ubedljivije. Reči kao da odjednom ne znače ništa, jer ni oni koji ih izgovaraju, ne snalaze se u njihovom značenju. Magija tih reči se sastoji u tajnoj poruci koju velikodostojnici šalju jedan drugome, a to je da upravo ta nerazumljivost garantuju jednodušnost u veri – kroz nemušte reči. Tako jednosušnost i nepogrešivost vere, postaju garantovani kroz oveštali retorički diskurs, koji je nemoćan da istinski komunicira, obogati i dodirne najdublje u čoveku. Paradoksalno, jezik kojim se garantuje pravovernost prema Bogu, pretvara se u jezik koji je impotentan da priča sa čovekom! Hristos kao Bog i čovek, u hrišćanskoj teologiji, ovakvom upotrebom jezika postaje Bog koji nije u stanju da se pruži čoveku.
Kultura više ne nalazi svoje mesto u pojavnom, u manifestovanom, pa čak ni u rečima. A da bismo govorili o očuvanju kulturnog nasleđa, neophodno je da se prilagodimo savremenim jezičkim normama kako bismo privukli pažnju šireg društva i podstakli intelektualnu interakciju. Jezik nije forma kroz zadati okvir u kojem se briše proširenje sadržaja, onaj koji guta smisao. A ovakav to jeste, forma koja sjedinjuje ideju dogme i tradicije. Iza svega toga stoji deklarativnost preobučena u kulturno stvaralaštvo.
S obzirom na to da vodi borbu za svoje vrednosti i da se često koristi imperativima koji naginju ka agresivnosti, Crkvi ne smeta da zauzme znatan deo društvenog prostora i da postane dominantan kulturni model. Ona nikada nije izvan procesa koji se dešavaju u državi ili u svetu uopšte, iako nas uči da po svojoj suštini nije od ovog sveta. Njeno iskustvo i trajanje omogućavaju joj da se poziva na duboku tradiciju koja je ukorenjena u narodu koji teži istorijskom kontinuitetu. Tako ona svoj identitet crpi iz stanja naroda i zemlje odražavajući socijalne promene i dinamiku celokupnog društva, ali ga i u velikoj meri oblikuje, jer jedan deo nas je poistovećen sa onim u šta gleda, dok zauzvrat dobija potvrdu sebe slikom tog drugog.
Kroz teoriju „društvene konstrukcije stvarnosti“, koja nas uči da su ljudi aktivni učesnici u kreiranju socijalne stvarnosti, a ne pasivni posmatrači, te da se društvena stvarnost konstruiše kroz procese društvenog interakcionizma, a ne kroz objektivne činjenice, možemo razumeti odnos institucije i nas. Ljudi su u stanju da stvore značenje i simbole koji su potrebni za razumevanje sveta oko sebe, a ta se značenja i simboli prenose kroz društvene institucije kao što su porodica, obrazovanje, mediji, ali i religija. Moć Crkve se prema konceptu društvene konstrukcije stvarnosti može razumeti tako da ona služi kao forum legitimacije i identifikacije kroz relevantnost i značenje. Ali u kulturološkoj promenljivosti ona je statična i neprilagodljiva društvenim promenama u uverenju da tako čuva svoju relevantnost, zadržavajući tradicionalne vrednosti koje su duboko ukorenjene u kulturi i jeziku. Zato ne čudi da se u jednoj rečenici o jeziku u savremenom svetu mogu sresti despot Stefan i Dositej Obradović, Vuk i Andrić. Kao što Crkva veruje da njen jezik, po cenu nerazumevanja, mora da se očuva kako bi bio izraz pravovernosti, izgleda da se i vekovima udaljeni autori i njihovi jezici moraju okameniti u zamišljenu formu uniformnosti. Tada im više nisu ni potrebni živi ljudi kojima se obraćaju, nego mrtvi jezici koji garantuju svetost.
