Вл. Максим, Васкрсли, 2020.
– Бојим се да је он стваран.
– Зашто се бојиш, Кејси?
– Па размислите! Ако је стваран, шта тада треба да чинимо? Да оставимо све и почнемо да га поштујемо као Бога?!
Овако гласи филмски дијалог на једном универзитетском часу у данашњем Вашингтону, дан пошто је новојављени „Месија“ у истом граду пред очима хиљада људи ходао по води.
Не, није реч о екранизованој верзији Другог доласка Христовог. Ради се о Ал Масиху у америчкој веб-серији „Месија“ (Mesiah), најновије остварење Мајкла Петронија. И док гледамо десет епизода серије чији је почетак приказивања био на Нетфликсу 1. јануара 2020, пред гледаоцем искрсавају питања: Да ли је Isa Al Mesih (главни јунак серије кога глуми Мехди Дехби) у ствари Исус? Је ли овај благи а упечатљиви, источњачки лик онај кога очекује свет? Зашто ова криптична личност са брадом и дугом косом није подигла из мртвих умрлу девојчицу? итд. итд.
Вероватно не постоји ниједан хришћанин који се барем једном није запитао: Шта би било кад би Месија (данас) поново дошао? Пре погледа на то питање, предложио бих кратак осврт на Петронијеву серију о „Месији“.
Серија је занимљива и због тога што осликава могући начин на који модерни свет замишља своје реаговање на нову појаву Месије. И она то, рекло би се, успешно чини, бацајући у очи изазов трима монотеистичким религијама, јудаизму, хришћанству и исламу. Месија се прво појављује на Блиском Истоку где његове присталице верују да је он есхатолошки Долазећи Isa (Исус). Као што се могло очекивати, његова изненадна појава праћена чудима изазива глобалну, међународну знатижељу. Пошто се сумња о његовом идентитету намеће по себи, цео случај истражује како Мосадов агент Авирам тако и службеник ЦИА Ева Гелер. И тако филм „Месија“ брише ионако нејасне линије између религије, вере и политике.
Какву реакцију код људи изазива присуство неког ко има божанско порекло а креће се међу њима у људском телу? Ово питање је старо колико и Библија, а одговор који даје Ал Масих је више него занимљив. Путовање на које он позива гледаоце је духовно рискантно, изазовно за размишљање, а укотвљено је у садашњим геополитичким релацијама.
Чињеница је да нема специфичног теолошког гледишта које заступа овај филм. Ипак, од свих христолошких имена из новозаветног предања, у филму се индикативно користе два најпознатија: Иса, и он указује на сотириологију (спаситељ), а Ал Масих, помазаник, помазан духом. Указао бих на неке месијанске али и квазимесијанске аспекте серије.
Изобличитељ помисли наших
Од првог тренутка своје појаве Ал Масих уноси изненађење и „кризу“. И он је „камен спотицања и стена саблазни“, који своје савременике изненађује на сваком кораку. Подсетимо се, Нови Завет учестало користи израз ἐξεπλήσσοντο за дивљење и чуђење пред Христовим делима (као код Мт 7, 28 и др). „Обличитељ“, тежак и несличан другима је Христос и због тога што, супротно конвенционалној логици и етици, опрашта неопростиво, а често оправдава нешто што је за осуду. Ал Масих следи ту логику. Стога је и он за неке „изобличитељ помисли“; тежак им је и кад га гледају, јер није сличан другима живот његов, и другачије су стазе његове, да парафразирам Премудрог Соломона (2, 14–15).
Mutatis mutandis, сложени идентитет Ал Масиха се открива поступно, пошто чини чуда, васкрсава дечака и хода по води, али – на разочарање многих – лично убија пса који се мучи на умору и не помаже девојчици болесној од леукемије. Пошто Ал Масих није библијски Исус, то се, гледано са догматске тачке, у филму местимично појављују елементи хетеродоксне христологије. Рекло би се да је по среди више један човек Isa са којим се, у несторијанском маниру, „здружио“ неки божански аспект. Еви Гелер полази за руком да открије да се иза Исиног идентитета крије Иранац Пајам Голшири. С друге стране, Ал Масих се опире „протестантизацији“ своје поруке када, на пример, одбија предлог пастора Феликса који му предлаже медијско обраћање („хајде да цео свет чује твоју поруку“). Иначе, та веза са Феликсом даје „Месији“ снажну евангеличку оријентацију.
Но, и поред својих пратећих несавршености, филм је убедљив због тога што показује да сваки лик има неку тајну и да је свакоме потребан искупитељ. Одговор на питање да ли овај филм најављује неку нову форму односа према Месији или не, остављам за неку другу прилику. Али чињеница да је после двеју америчких библијских драма, Гибсоновог „Страдања Христовог“ (2004) и „Васкрслог“ (2016) Кевина Рејнолдса, Холивуд смогао снаге да уради серију од десет епизода посвећених Ал Масиху свакако завређује пажњу и похвалу.
(Над)контекстуални Ал Масих
Чувајући „иновацију“ коју оно натприродно уноси у историју, Ал Масих не допушта да буде ухваћен у мреже разних историјских и културних облика. Он је источњак, али „говори“ свим културама, па га и Запад поступно прихвата (чак и начин облачења прилагођава контекстима). Управо та његова недетерминисаност доводи пастора Феликса до читавог спектра осећања, од одушевљења преко сумње до депресије. Попут неких од ученика Христових, и он саопштава да је спреман да са Ал Масихом уђе у перипетију историје, без колебања пред непознавањем факата контекста. Међутим, то неће трајати дуго. Ал Масих је неухватљива личност и врло брзо ће чак и код присталица постати споран. И он ће бити „знак против кога се говори“.
Говорећи другачијим језиком, Ал Масих сведочи о свом оцу и о долазећем царству користећи језичке идиоме које црпи из оријенталног искуства истине. Међутим, његова порука није понављање познатих цитата, нити глагољива актуализација прошлости. Пошто Ал Масих није доследан речима и формама које сусрећемо у Новом Завету, питате се којим онда идиомом он општи са саговорницима. Рекао бих да он комбинује нови израз (даје изјаве које не подсећају на било шта из новозаветне приповести) са ћутљиво-речитим присуством. Ал Масих не пружа увек одговоре. Овај моменат филму даје карактер авангарде и елемент новине: Ал Масих говори новим језиком.
Ипак, јунак о коме говоримо је далеко од уверљиве замене Долазећега Христа, који долази у сусрет као Омега-Алфа из књиге Откривења, оне која говори о Другом доласку. Упечатљиво, Ал Масих не оставља за собом ауторске „потписе“ нити документоване трагове, можда зато да би помогао слободном откривању њега, мимо „архивске грађе“. Симпатично је како девојчици Ребеки сугерише коју од двеју његових фотографија да постави на своју Фејсбук страну, али је симптоматично да агенти не могу да му уђу у траг и поред камера које су га снимиле.
Сличност Ал Масиха са библијским ликом Христа импресионира и на другим местима. Он не суди људима него допушта да буде суђен од света. Ко год пожели да га „ухвати“ у своју логику и обрасце, он му без прекора ставља до знања да то не иде тако (случај поменутог пастора Феликса). Тога има доста и у јеванђелским догађајима када слушаоци Христа гледају, слушају, додирују и опет им греховни застор не допушта да у Њему препознају Месију (вид. Jн 9, 39 и др.), да стварно виде, чују и додирну.
Ал Масих и заједница Цркве: а где је евхаристијски обед?
Христос жели, кажу Свети оци, да се тајна његовог Оваплоћења трајно савршава у свим временима (ἀεὶ) и у свим нараштајима и контекстима (ἐν πᾶσιν). Постоје многи нивои у Ал Масиховој причи који нуде доста уверљивих поенти везаних за Месију. Ипак, једна од многих особина које га чине несличним Исусу јесте та да он углавном наступа као индивидуа. Ово долази као приличан контраст знаној слици новозаветног Исуса. Наиме, Христос се у историји није појавио као индивидуа (иако је замислив као појединац) него као саборна личност. Он установљује односе који за укључене у њих служе као предуслов вечног живота. (И Гибсон и Рејнолдс су својим филмовима успели да покажу Христа заједнице). С друге стране, Ал Масих не показује да је сасвим неодвојив од заједнице, премда ставља до знања да не заборавља оне који су са њим установили однос поверења, као што је дечак Џибрил из Дамаска.
Оваплоћење превечног Сина није била пука појавност нити неки спољни вид постојања. Оно повлачи личностно деловање и потпуно откривање Лица у заједници са другима. Нетфликсова серија показује да Ал Масих није остварио заједницу са ширим кругом људи по узору на јеванђелског Исуса – оног који, на пример, обитава са својим ученицима и следбеницима и, како показује Гетсиманска молитва, не жели себе да замисли без њих (чак ни) у вечности. Могући одговор на питање зашто то за Ал Масиха није од пресудног значаја треба потражити у глобалном карактеру комуникације савременог доба. На место локалне групе ученика, Пајам Голшири има интернационалне конекције.
Филм „Месија“ је некако лишен онтолошког фокуса јер његов јунак има једну више политички интонирану сотириологију. Жеља му је да побољша друштвене прилике на планети: мир, правда, једнакост. А порука Јеванђеља није обликована само на основу друштвених него још више есхатолошкo-месијанских очекивања. То есхатолошко пак подразумева увођење новог начина постојања који, у оквирима емпиријске историје, изазива чуђење, запитаност и разбуђивање за живот који не зна за смрт.
Овим не тврдимо да се Ал Масих сасвим асимиловао са историјским контекстом. Већи проблем је тај што он не указује на трајност бића. А Христос је истина зато што Он собом показује не само биће, него и трајно оживотворење постојања. Овде се показује да свака филмска представа Месије носи ризик. Није лако заштитити трансцендентност Божију од њеног компромитовања услед тесног укључивања у људску историју. Филм нам представља један карактер који може бити божански, али га поступно губи из фокуса у настојању да паралелно води меандричке подрадње кроз приказивање судбине већег броја ликова. Недостаје му онтолошки артикулисана христологија оваплоћења и васкрсења какву срећемо код Отаца Цркве.
Свака лишеност битијног фокуса доводи до пренебрегавања стварног проблема човека, а то је смрт и одмеравање са њом. Ми желимо да живот превлада а не само да остваримо велике друштвене идеале. Иако је заинтересован за појединачне људске судбе, Ал Масих не показује личну агонију нити претерано испољава своју људску психологију какву срећемо у Јеванђељима, где се види да се Христос радовао, гневио, био растужен и сл. Христос је дошао не само да саучествује у болу створења, него и да потпуно укине бол. И он то чини на један личан и убедљиво потресан начин. Та несамерљива убедљивост је могла снажније да се нагласи у Петронијевом филмском остварењу.
Ипак, серија „Месија“ гласно позива на ново „ишчитавање“ догађаја Христос од стране савремених хришћана. То ишчитавање је на неким местима дирљиво, с тим што је гледаоцима остављено да сами доносе закључке око тога да ли је мистериозни Ал-Масих стварни чудотворац или некакав мит.
Ал-Масих себе не открива као Месију. Таман помислите да би он то могао да буде, кад вас у следећем тренутку врати на почетну позицију. Као и код сваке добре уметности, тако и овде субјективни доживљај игра незаменљиву улогу. Одсуство самоочигледног је можда и најважнија карактеристика серије „Месија“ и њен највреднији квалитет.
Повратак на почетно питање: шта би било кад би Месија данас поново дошао?
Ово питање је смисленије у контексту животне агоније, неголи као интелектуална знатижеља. Јеванђелист Лука (24, 13–32) показује да, тек после патње коју су проживели после Учитељевог страдања и смрти, ученици прихватају Христа као истинског, есхатолошког Месију.
Људски гледано, најуверљивија истина везана за Христово васкрсење је она траума која му претходи, јер то је „рана којом се исцелисмо“ (уп. Ис. 53, 5). Теолог не сме учинити скок са оваплоћења на васкрсење а да прескочи страдање и крст.
Велика недеља (као богослужбено искуство) нам не приповеда него нас уводи у драму спасења. Пре окретања ка коначном обећању васкрсења, Књига пророка Језекиља (посебно 37, 1–14) нам износи услове који су довели до смрти. Чудесна визија костију које оживљавају васкрсењем се не исцрпљује у њеној потресној експресивности, него се сагледава кроз оно што је заједница претрпела суочавајући се са разорном смрћу. Наша нема загледаност у оживљавање костију у јутро Велике суботе нема никакву тежину ако се забораве озледе које су Израиљ задесиле – са врхунцем у Голготи.
На хоризонту ове пренасељене планете, траума нашег времена се показује као вишеструка. У урбаном конгломерату влада безнађе усамљености, пометња усред системског уређења, анксиозност од које пати милијарду људи, расцепљеност обезличених карактера, (само)увереност у свемоћ науке… У дигиталној хемисфери технолошке таштине ретки су они који мисле својом главом, док један од пет људи у свету данас пати од неке менталне болести. Човечанство је напаћени Израиљ, рекло би се, зрео за васкрсење. Срећом, „овај свет – у каквој год ситуацији се налазио – има спасење због тога што постоји Спаситељ“, забележио је негде Ава Јустин.
Стога, док на Васкрс славимо победу над смрћу, ми не склањамо из видокруга чињеницу да смо донедавно тетурали кроз долину смрти. Ако желимо да разумемо силу Васкрсења, онда имамо да пазимо на границу која раздваја живот од смрти. А то значи препознавати безнађе света око нас док му удахњујемо наду у наизглед немогућу Будућност.
Наш задатак, као ни Језекиљев, није лак. Преношење истина вере у нове услове хорохроноса задатак је теолога који он може да оствари једино кроз саучествовање у болној садашњости којој, подвигом вере, мора да отвара очи за будућност коју доноси Јагње из Откривења.
Када се потпуно сломи жаока смрти, смрт више неће имати главну реч. До тада, Црква као Тело Христово и Заједници Светих наставља да прима на себе трагична искуства света, укључујући и ово најновије. Тада је она моћна да у Духу Светом испуни улогу благовесника Новога живота, преводећи све на другу обалу есхатолошке слободе.
