Vl. Maksim, Vaskrsli, 2020.
– Bojim se da je on stvaran.
– Zašto se bojiš, Kejsi?
– Pa razmislite! Ako je stvaran, šta tada treba da činimo? Da ostavimo sve i počnemo da ga poštujemo kao Boga?!
Ovako glasi filmski dijalog na jednom univerzitetskom času u današnjem Vašingtonu, dan pošto je novojavljeni „Mesija“ u istom gradu pred očima hiljada ljudi hodao po vodi.
Ne, nije reč o ekranizovanoj verziji Drugog dolaska Hristovog. Radi se o Al Masihu u američkoj veb-seriji „Mesija“ (Mesiah), najnovije ostvarenje Majkla Petronija. I dok gledamo deset epizoda serije čiji je početak prikazivanja bio na Netfliksu 1. januara 2020, pred gledaocem iskrsavaju pitanja: Da li je Isa Al Mesih (glavni junak serije koga glumi Mehdi Dehbi) u stvari Isus? Je li ovaj blagi a upečatljivi, istočnjački lik onaj koga očekuje svet? Zašto ova kriptična ličnost sa bradom i dugom kosom nije podigla iz mrtvih umrlu devojčicu? itd. itd.
Verovatno ne postoji nijedan hrišćanin koji se barem jednom nije zapitao: Šta bi bilo kad bi Mesija (danas) ponovo došao? Pre pogleda na to pitanje, predložio bih kratak osvrt na Petronijevu seriju o „Mesiji“.
Serija je zanimljiva i zbog toga što oslikava mogući način na koji moderni svet zamišlja svoje reagovanje na novu pojavu Mesije. I ona to, reklo bi se, uspešno čini, bacajući u oči izazov trima monoteističkim religijama, judaizmu, hrišćanstvu i islamu. Mesija se prvo pojavljuje na Bliskom Istoku gde njegove pristalice veruju da je on eshatološki Dolazeći Isa (Isus). Kao što se moglo očekivati, njegova iznenadna pojava praćena čudima izaziva globalnu, međunarodnu znatiželju. Pošto se sumnja o njegovom identitetu nameće po sebi, ceo slučaj istražuje kako Mosadov agent Aviram tako i službenik CIA Eva Geler. I tako film „Mesija“ briše ionako nejasne linije između religije, vere i politike.
Kakvu reakciju kod ljudi izaziva prisustvo nekog ko ima božansko poreklo a kreće se među njima u ljudskom telu? Ovo pitanje je staro koliko i Biblija, a odgovor koji daje Al Masih je više nego zanimljiv. Putovanje na koje on poziva gledaoce je duhovno riskantno, izazovno za razmišljanje, a ukotvljeno je u sadašnjim geopolitičkim relacijama.
Činjenica je da nema specifičnog teološkog gledišta koje zastupa ovaj film. Ipak, od svih hristoloških imena iz novozavetnog predanja, u filmu se indikativno koriste dva najpoznatija: Isa, i on ukazuje na sotiriologiju (spasitelj), a Al Masih, pomazanik, pomazan duhom. Ukazao bih na neke mesijanske ali i kvazimesijanske aspekte serije.
Izobličitelj pomisli naših
Od prvog trenutka svoje pojave Al Masih unosi iznenađenje i „krizu“. I on je „kamen spoticanja i stena sablazni“, koji svoje savremenike iznenađuje na svakom koraku. Podsetimo se, Novi Zavet učestalo koristi izraz ἐξεπλήσσοντο za divljenje i čuđenje pred Hristovim delima (kao kod Mt 7, 28 i dr). „Obličitelj“, težak i nesličan drugima je Hristos i zbog toga što, suprotno konvencionalnoj logici i etici, oprašta neoprostivo, a često opravdava nešto što je za osudu. Al Masih sledi tu logiku. Stoga je i on za neke „izobličitelj pomisli“; težak im je i kad ga gledaju, jer nije sličan drugima život njegov, i drugačije su staze njegove, da parafraziram Premudrog Solomona (2, 14–15).
Mutatis mutandis, složeni identitet Al Masiha se otkriva postupno, pošto čini čuda, vaskrsava dečaka i hoda po vodi, ali – na razočaranje mnogih – lično ubija psa koji se muči na umoru i ne pomaže devojčici bolesnoj od leukemije. Pošto Al Masih nije biblijski Isus, to se, gledano sa dogmatske tačke, u filmu mestimično pojavljuju elementi heterodoksne hristologije. Reklo bi se da je po sredi više jedan čovek Isa sa kojim se, u nestorijanskom maniru, „združio“ neki božanski aspekt. Evi Geler polazi za rukom da otkrije da se iza Isinog identiteta krije Iranac Pajam Golširi. S druge strane, Al Masih se opire „protestantizaciji“ svoje poruke kada, na primer, odbija predlog pastora Feliksa koji mu predlaže medijsko obraćanje („hajde da ceo svet čuje tvoju poruku“). Inače, ta veza sa Feliksom daje „Mesiji“ snažnu evangeličku orijentaciju.
No, i pored svojih pratećih nesavršenosti, film je ubedljiv zbog toga što pokazuje da svaki lik ima neku tajnu i da je svakome potreban iskupitelj. Odgovor na pitanje da li ovaj film najavljuje neku novu formu odnosa prema Mesiji ili ne, ostavljam za neku drugu priliku. Ali činjenica da je posle dveju američkih biblijskih drama, Gibsonovog „Stradanja Hristovog“ (2004) i „Vaskrslog“ (2016) Kevina Rejnoldsa, Holivud smogao snage da uradi seriju od deset epizoda posvećenih Al Masihu svakako zavređuje pažnju i pohvalu.
(Nad)kontekstualni Al Masih
Čuvajući „inovaciju“ koju ono natprirodno unosi u istoriju, Al Masih ne dopušta da bude uhvaćen u mreže raznih istorijskih i kulturnih oblika. On je istočnjak, ali „govori“ svim kulturama, pa ga i Zapad postupno prihvata (čak i način oblačenja prilagođava kontekstima). Upravo ta njegova nedeterminisanost dovodi pastora Feliksa do čitavog spektra osećanja, od oduševljenja preko sumnje do depresije. Poput nekih od učenika Hristovih, i on saopštava da je spreman da sa Al Masihom uđe u peripetiju istorije, bez kolebanja pred nepoznavanjem fakata konteksta. Međutim, to neće trajati dugo. Al Masih je neuhvatljiva ličnost i vrlo brzo će čak i kod pristalica postati sporan. I on će biti „znak protiv koga se govori“.
Govoreći drugačijim jezikom, Al Masih svedoči o svom ocu i o dolazećem carstvu koristeći jezičke idiome koje crpi iz orijentalnog iskustva istine. Međutim, njegova poruka nije ponavljanje poznatih citata, niti glagoljiva aktualizacija prošlosti. Pošto Al Masih nije dosledan rečima i formama koje susrećemo u Novom Zavetu, pitate se kojim onda idiomom on opšti sa sagovornicima. Rekao bih da on kombinuje novi izraz (daje izjave koje ne podsećaju na bilo šta iz novozavetne pripovesti) sa ćutljivo-rečitim prisustvom. Al Masih ne pruža uvek odgovore. Ovaj momenat filmu daje karakter avangarde i element novine: Al Masih govori novim jezikom.
Ipak, junak o kome govorimo je daleko od uverljive zamene Dolazećega Hrista, koji dolazi u susret kao Omega-Alfa iz knjige Otkrivenja, one koja govori o Drugom dolasku. Upečatljivo, Al Masih ne ostavlja za sobom autorske „potpise“ niti dokumentovane tragove, možda zato da bi pomogao slobodnom otkrivanju njega, mimo „arhivske građe“. Simpatično je kako devojčici Rebeki sugeriše koju od dveju njegovih fotografija da postavi na svoju Fejsbuk stranu, ali je simptomatično da agenti ne mogu da mu uđu u trag i pored kamera koje su ga snimile.
Sličnost Al Masiha sa biblijskim likom Hrista impresionira i na drugim mestima. On ne sudi ljudima nego dopušta da bude suđen od sveta. Ko god poželi da ga „uhvati“ u svoju logiku i obrasce, on mu bez prekora stavlja do znanja da to ne ide tako (slučaj pomenutog pastora Feliksa). Toga ima dosta i u jevanđelskim događajima kada slušaoci Hrista gledaju, slušaju, dodiruju i opet im grehovni zastor ne dopušta da u Njemu prepoznaju Mesiju (vid. Jn 9, 39 i dr.), da stvarno vide, čuju i dodirnu.
Al Masih i zajednica Crkve: a gde je evharistijski obed?
Hristos želi, kažu Sveti oci, da se tajna njegovog Ovaploćenja trajno savršava u svim vremenima (ἀεὶ) i u svim naraštajima i kontekstima (ἐν πᾶσιν). Postoje mnogi nivoi u Al Masihovoj priči koji nude dosta uverljivih poenti vezanih za Mesiju. Ipak, jedna od mnogih osobina koje ga čine nesličnim Isusu jeste ta da on uglavnom nastupa kao individua. Ovo dolazi kao priličan kontrast znanoj slici novozavetnog Isusa. Naime, Hristos se u istoriji nije pojavio kao individua (iako je zamisliv kao pojedinac) nego kao saborna ličnost. On ustanovljuje odnose koji za uključene u njih služe kao preduslov večnog života. (I Gibson i Rejnolds su svojim filmovima uspeli da pokažu Hrista zajednice). S druge strane, Al Masih ne pokazuje da je sasvim neodvojiv od zajednice, premda stavlja do znanja da ne zaboravlja one koji su sa njim ustanovili odnos poverenja, kao što je dečak Džibril iz Damaska.
Ovaploćenje prevečnog Sina nije bila puka pojavnost niti neki spoljni vid postojanja. Ono povlači ličnostno delovanje i potpuno otkrivanje Lica u zajednici sa drugima. Netfliksova serija pokazuje da Al Masih nije ostvario zajednicu sa širim krugom ljudi po uzoru na jevanđelskog Isusa – onog koji, na primer, obitava sa svojim učenicima i sledbenicima i, kako pokazuje Getsimanska molitva, ne želi sebe da zamisli bez njih (čak ni) u večnosti. Mogući odgovor na pitanje zašto to za Al Masiha nije od presudnog značaja treba potražiti u globalnom karakteru komunikacije savremenog doba. Na mesto lokalne grupe učenika, Pajam Golširi ima internacionalne konekcije.
Film „Mesija“ je nekako lišen ontološkog fokusa jer njegov junak ima jednu više politički intoniranu sotiriologiju. Želja mu je da poboljša društvene prilike na planeti: mir, pravda, jednakost. A poruka Jevanđelja nije oblikovana samo na osnovu društvenih nego još više eshatološko-mesijanskih očekivanja. To eshatološko pak podrazumeva uvođenje novog načina postojanja koji, u okvirima empirijske istorije, izaziva čuđenje, zapitanost i razbuđivanje za život koji ne zna za smrt.
Ovim ne tvrdimo da se Al Masih sasvim asimilovao sa istorijskim kontekstom. Veći problem je taj što on ne ukazuje na trajnost bića. A Hristos je istina zato što On sobom pokazuje ne samo biće, nego i trajno oživotvorenje postojanja. Ovde se pokazuje da svaka filmska predstava Mesije nosi rizik. Nije lako zaštititi transcendentnost Božiju od njenog kompromitovanja usled tesnog uključivanja u ljudsku istoriju. Film nam predstavlja jedan karakter koji može biti božanski, ali ga postupno gubi iz fokusa u nastojanju da paralelno vodi meandričke podradnje kroz prikazivanje sudbine većeg broja likova. Nedostaje mu ontološki artikulisana hristologija ovaploćenja i vaskrsenja kakvu srećemo kod Otaca Crkve.
Svaka lišenost bitijnog fokusa dovodi do prenebregavanja stvarnog problema čoveka, a to je smrt i odmeravanje sa njom. Mi želimo da život prevlada a ne samo da ostvarimo velike društvene ideale. Iako je zainteresovan za pojedinačne ljudske sudbe, Al Masih ne pokazuje ličnu agoniju niti preterano ispoljava svoju ljudsku psihologiju kakvu srećemo u Jevanđeljima, gde se vidi da se Hristos radovao, gnevio, bio rastužen i sl. Hristos je došao ne samo da saučestvuje u bolu stvorenja, nego i da potpuno ukine bol. I on to čini na jedan ličan i ubedljivo potresan način. Ta nesamerljiva ubedljivost je mogla snažnije da se naglasi u Petronijevom filmskom ostvarenju.
Ipak, serija „Mesija“ glasno poziva na novo „iščitavanje“ događaja Hristos od strane savremenih hrišćana. To iščitavanje je na nekim mestima dirljivo, s tim što je gledaocima ostavljeno da sami donose zaključke oko toga da li je misteriozni Al-Masih stvarni čudotvorac ili nekakav mit.
Al-Masih sebe ne otkriva kao Mesiju. Taman pomislite da bi on to mogao da bude, kad vas u sledećem trenutku vrati na početnu poziciju. Kao i kod svake dobre umetnosti, tako i ovde subjektivni doživljaj igra nezamenljivu ulogu. Odsustvo samoočiglednog je možda i najvažnija karakteristika serije „Mesija“ i njen najvredniji kvalitet.
Povratak na početno pitanje: šta bi bilo kad bi Mesija danas ponovo došao?
Ovo pitanje je smislenije u kontekstu životne agonije, negoli kao intelektualna znatiželja. Jevanđelist Luka (24, 13–32) pokazuje da, tek posle patnje koju su proživeli posle Učiteljevog stradanja i smrti, učenici prihvataju Hrista kao istinskog, eshatološkog Mesiju.
Ljudski gledano, najuverljivija istina vezana za Hristovo vaskrsenje je ona trauma koja mu prethodi, jer to je „rana kojom se iscelismo“ (up. Is. 53, 5). Teolog ne sme učiniti skok sa ovaploćenja na vaskrsenje a da preskoči stradanje i krst.
Velika nedelja (kao bogoslužbeno iskustvo) nam ne pripoveda nego nas uvodi u dramu spasenja. Pre okretanja ka konačnom obećanju vaskrsenja, Knjiga proroka Jezekilja (posebno 37, 1–14) nam iznosi uslove koji su doveli do smrti. Čudesna vizija kostiju koje oživljavaju vaskrsenjem se ne iscrpljuje u njenoj potresnoj ekspresivnosti, nego se sagledava kroz ono što je zajednica pretrpela suočavajući se sa razornom smrću. Naša nema zagledanost u oživljavanje kostiju u jutro Velike subote nema nikakvu težinu ako se zaborave ozlede koje su Izrailj zadesile – sa vrhuncem u Golgoti.
Na horizontu ove prenaseljene planete, trauma našeg vremena se pokazuje kao višestruka. U urbanom konglomeratu vlada beznađe usamljenosti, pometnja usred sistemskog uređenja, anksioznost od koje pati milijardu ljudi, rascepljenost obezličenih karaktera, (samo)uverenost u svemoć nauke… U digitalnoj hemisferi tehnološke taštine retki su oni koji misle svojom glavom, dok jedan od pet ljudi u svetu danas pati od neke mentalne bolesti. Čovečanstvo je napaćeni Izrailj, reklo bi se, zreo za vaskrsenje. Srećom, „ovaj svet – u kakvoj god situaciji se nalazio – ima spasenje zbog toga što postoji Spasitelj“, zabeležio je negde Ava Justin.
Stoga, dok na Vaskrs slavimo pobedu nad smrću, mi ne sklanjamo iz vidokruga činjenicu da smo donedavno teturali kroz dolinu smrti. Ako želimo da razumemo silu Vaskrsenja, onda imamo da pazimo na granicu koja razdvaja život od smrti. A to znači prepoznavati beznađe sveta oko nas dok mu udahnjujemo nadu u naizgled nemoguću Budućnost.
Naš zadatak, kao ni Jezekiljev, nije lak. Prenošenje istina vere u nove uslove horohronosa zadatak je teologa koji on može da ostvari jedino kroz saučestvovanje u bolnoj sadašnjosti kojoj, podvigom vere, mora da otvara oči za budućnost koju donosi Jagnje iz Otkrivenja.
Kada se potpuno slomi žaoka smrti, smrt više neće imati glavnu reč. Do tada, Crkva kao Telo Hristovo i Zajednici Svetih nastavlja da prima na sebe tragična iskustva sveta, uključujući i ovo najnovije. Tada je ona moćna da u Duhu Svetom ispuni ulogu blagovesnika Novoga života, prevodeći sve na drugu obalu eshatološke slobode.
