Дизајн корица: Ристо Топалоски
Човек који је за себе тврдио да је „само новинар“ остаје један од кључних британских писаца минулог века; Аутобиографија можда најбоље одгонета и како и зашто
Знао сам да говорим како моја аутобиографија треба да се састоји од низа кратких прича попут оних о Шерлоку Холмсу; само што су приче о њему биле запањујући примери моћи запажања, а моје приче су запањујући примери недостатка моћи опажања.
Наравно да горња реченица Гилберта К. Честертона (1874–1936) није „тачна“: не, она је само књижевно истинита. Ништа релевантно не недостаје пишчевој моћи опажања, али било би чудно, штавише, незамисливо да једна оваква реченица изостане из свођења рачуна, животног и литерарног, човека који је створио свештеника-детектива Оца Брауна и написао Човека који је био Четвртак. Не, дакако, у виду неког патетичног гесла, него скривена дубоко у ткиву текста, да је пронађу само они који ће је разумети онако како је написана. Како другачије да сведочи о свом животу, то јест да сведочи о сведочењу о свом животу, писац који је рођен у презреној и оклеветаној (то по његовом суду) викторијанској епохи, а у породичном, па и нешто ширем окружењу заправо сасвим релаксираном и врло либералном за стандарде места и времена, да би потом проживео живот новинара, писца и – помало противно свом најинтимнијем импулсу, интровертном толико да је и саму интровертност стидљиво маскирао у јавну присутност – ангажованог јавног делатника, изданка породице de facto неверујућих протестаната, који ће проћи кроз либералне и готово социјалистичке фазе да би сазрео и окончао живот као дубоко верујући, управо догматски римокатолик, што је једна заправо дражесна континентална јерес у правоверних Енглеза, који light англиканизам упражњавају као неконфликтну форму агностицизма. Уосталом, гледе васколике енглештине, ни до патриотског енглеског правоверја Честертон нимало није држао (у Бурским је ратовима чак експлицитно био на страни противника, са једино логичним објашњењем да су – напросто у праву), а опет, имао је озбиљне приговоре и доктринарном, безобалном пацифизму: рат је оправдан ако је правда на вашој страни (рецимо, Први светски, с британског становишта), али – и то је оно кључно – правда није аутоматски на вашој страни, самим тим што сте ви ви! Хришћанин, уосталом, ако иоле озбиљно схвата етос своје вере и држи да овај производи сасвим конкретне консеквенце у стварном животу, не би ни могао друкчије да резонује; из овога, авај, происходи да су хришћани изузетно ретка појава на свету, има их по прилици мање од чудноватих кљунаша.
Хајде, мало смо збрзали и отишли предалеко, можда је боље да се вратимо на почетак: Честертон своју Аутобиографију (превео Мирко Бижић; Бернар, Стари Бановци 2015), коју исписује као отприлике шездесетогодишњак и објављује је коју годину пре смрти, у једној мутирајућој Европи којом се полако уздиже хитлеристички нихилизам, али рат још није на помолу, компонује релативно конвенционално, то јест држећи се у основном хронологије „живота и рада“, али ту се негде конвенционалност и завршава: мада би с гнушањем одбио идеју да је некакав free spirit, гунђави, а нимало злобни Г. К. Ч. заправо ову животну рекапитулацију, релативно опсежну а опет нимало заморну, нити на онај погрешан начин тешку, исписује кроз трајни изазов увреженим мишљењима и вредностима и ономе како би „неко као он“ (у класном, повесном, професионалном или било ком другом смислу) морао да живи и мисли.
Аутобиографија је, пре и после свега, уистину моћна проза о детињству и сазревању и младићком шегртовању, а потом и уверљиво, одлично документовано, разумно поуздано и надасве луцидно те забавно (не на уштрб готово цепидлачкој подробности где је то смислено и потребно) сведочење о културним, књижевним, академским и политичким бурама, трендовима, потресима и променама у распону од неколико кључних деценија европске Модерне, наравно, најпре оне енглеске, лондонске, са свим што уз то иде. Зато је то, дакако, и аутобиографија о другима: савременицима, интимним и далеким али важним, драгим или околностима наметнутим. Осврћући се натраг с висоравни готово већ заокруженог књижевног дела, Честертон га разлаже и „брани“, али одбија да га прецењује с оном иначе разумљивом наклоношћу власника и творца; напротив, заправо је дражесно како о себи суди као о човеку који се самозвано петљао у ствари књижевне и сродне, мада је стварно био само и једино – новинар. То Честертон види када се осврне на пређени пут, а увид му појачава поређење с њему блиским савременицима које, за разлику од себе, држи „правим“ писцима. Но, гле чуда: имена тих правих писаца данас нам ништа не значе, а не верујем ни да солидно упућеном енглеском читаоцу значе много више, док је Честертон и осам деценија након смрти у не баш пренапученом клубу најбитнијих, амблематских британских писаца прве половине (заправо, обеју половина!) двадесетог века. Шта ли би тек било да није био „само новинар“…
Како год, ово ми се чини најважнијим за издвајање: зрели Честертон је човек чврстих убеђења, предан религиозном осећању, с формираним ставовима о, штоно би се рекло, свим битним питањима неба и земље, и далек је сваком доктринарном релативизму, а опет, његов је аутобиографски текст ништа мање него ода истинској слободи људске индивидуе, те ограничености и глупости наших веровања и знања. Понад свега, Аутобиографија је и једна велика ругалица мртвозорној преозбиљности, празноверици малограђанина да су озбиљност и темељитост исто што и мргодност, крутост, недостатак смисла за хумор, изостанак ауторефлексије. Уместо свега тога, Честертон и проповеда и полемише и памфлетише кад држи да треба, али све то чини са здравом задршком човека који је – чак и ако држи да је дошао у посед извесних „крајњих истина“ (не мисли ли то, барем помало, сваки религиозан човек, а и сваки атеиста који је то на религиозан начин?) – бескрајно ближи понизности него охолости, отуда и немерљиво ближи праштању туђим несавршеностима (а онда, дакако, и својим…) него праведничком шибању по њима. Чак и његов католицизам, тако битан део његовог мишљења и дела (без којег, уосталом, не би било ни Оца Брауна) долепотписаном се читаоцу, а што је крајње необично у његовом искуству, пре надаје као последица скромности него разметања. Не морате, наиме, веровати у измишљена натприродна бића да би вас до сржи потресао овај исказ: „Укратко, како то мени изгледа, није много важно да ли је човек незадовољан у име песимизма или прогреса, ако његово незадовољство заправо паралише његову способност да цени оно што има. Права тешкоћа за човека није у томе да ужива у уличним светиљкама или пејзажима, нити у маслачцима или котлетима; него да ужива у уживању. Да задржи способност да му се заиста допада оно што му се допада; то је практични проблем који философ мора да реши. А мени је изгледало још на почетку, као што ми изгледа и сада на крају, да су песимиста и оптимиста из модерног света подједнако пропустили и побркали ово питање; изостављајући древну концепцију понизности и захвалности недостојних. Ово питање је много важније и занимљивије од мојих гледишта о њему; али заправо, пратећи овај слабашни траг замисли о захвалности, танак попут оних нити маслачка које лете на поветарцу као прах, најзад сам стигао до гледишта које је више од гледишта. Можда једног и јединог гледишта које је заиста више од гледишта.“
Много је Честертон за живота писао и написао, сам ће рећи да није мало тога што не би човечанство оставило уцвељеним ни да никада није настало; али онај моћни фундамент његовог пре свега прозног дела, а у који недвосмислено спада и ова Аутобиографија, иде у ред најплеменитијих авантура људског духа у минулом столећу. Последњих година то је дело напокон и код нас екстензивно превођено и присутно, и мада пролази додуше испод радара књижевних мода и медијске пажње (нула штете, да се разумемо), оно ипак испуњава своју тиху мисију. Није ни то мало чудо, па и на томе ваља бити захвалан, а то се нарочито односи на све који буду препознали један бљесак и себе у њему, наиме, који су прошли кроз оно о чему Честертон сведочи у кристално једноставној и моћној реченици: „У дну наших мозгова, тако рећи, постоји заборављени бљесак или провала зачуђености због нашег постојања.“ Песници су, каже песник, „чуђење у свијету“, а Честертон стваралачком, активном чуђењу над постојањем даје облик племенито духовите повести о једном животу. А то није мало: напротив, то је све.
Извор: Време, бр. 1338, 25. август 2016.