Simon Vejl
Nakon što je 24. avgusta 1943. godine, u kasno popodne, umrla Simon Vejl (Simone Weil) mrtvozornik je u izveštaju napisao: „Zatajivanje srca usled slabosti srčanog mišića prouzvrokovane gladovanjem i tuberkulozom pluća. Pokojnica je ubila sama sebe odbijajući da jede, dok je njena duševna neravnoteža bila poremećena“. Život mlade filozofkinje i mističarke, aktivistkinje, radnice i profesorke, završio se u 34. godini. Do tada je, za kratko vreme svog aktivnog života, uspela da napiše nekoliko značajnih studija, autobiografskih zapisa, pamfleta i meditativnih eseja, potom da se angažuje na frontu, na ulicama u borbi za prava obespravljenih, da bude profesorka i manuelna radnica, ukratko – da bude prisutna i za života nepriznata. Kao što obično biva sa ljudima velikih intelektualnih potencijala, Vejl je zbog širine duha platila cenu neprekidne marginalizacije, živela je na rubu i uz rub, u čemu je pronalazila čar solidarnosti. Bio je to jedini način da se odupre moći interesnih grupa – od univerzitetskih do crkvenih moćnika – i da se približi čoveku, pre svega radniku, kako bi svet dovela na izvorište spoznaje o jednakosti i pravu na slobodu svakog pojedinca bez izuzetka. Tako je i došlo do toga da se dogodi njen lični preobražaj – od pacifizma do hrišćanskog misticizma – upravo na tragu potrebe da se raskorenjen čovek modernog doba ukoreni u solidarnosti, odgovornosti i prosvećenosti duha.
Simon Vejl bila je društveno prisutna i dirnuta sudbinom ljudi oko sebe. Od mladosti je pokazivala solidarnost prema drugom i drugačijem, bila je izvan kolektivnih istina, uvek samosvesna i energično svoja. U većini biografskih studija o njoj stoji da je u ranoj mladosti bila ekscentrična, posebna; njena mladost imala je u sebi nešto afektivno, prevladavali su prkos i osetljivost na društvene nepravde. Presudna socijalna revolucija dogodiće se onda kada se pojedinac ne bude svodio na pripadnost jednoj zajednici, nego kada se u otvorenosti svog bića prepusti duhovnom rastu sa čvrstim korenom. To je smisao njene neprekidne potrebe da podseća da je jedna od najvažnijih potreba duše – ukorenjenost. Čoveka celovitom ličnošću ne čini osobina ili fizička karakteristika, nego iskra svetog u njegovoj celovitosti. Svaki čovek isijava sveto kroz ličnosnu borbu za ukorenjenim duhovnim rastom. To je njegova srž. Božija iskra. Ako bi ono sveto u čoveku bilo to što je on ljudska osoba, piše Simon Vejl, mogli bismo mu oči iskopati. Slep, bio bi i dalje osoba. Ali ono suštinsko nije osobenost, nego svet(l)ost čovekove dobrote koja posredstvom ukorenjenosti isijava stremljenje. Ruku da ne oslepim drugog čoveka zadržava „to što znam da bi njegovu dušu, kad bi mu neko iskopao oči, razdirala misao da mu je učinjeno zlo“.
Revolucija koju zagovara Simon Vejl ostvarljiva je preobraženjem sveta u kome će harmonija lepote i dobrote pobediti svaku težinu i zlo. Krajnji cilj revolucije je da na svetu više ne bude gladnih. Brižnost je zapravo ispraženjenost duše od svake naslage moći, to je put za prihvatanje drugog u njegovoj drugosti. Duša je tajanstvena, ali utemeljujuća za ljudsku egzistenciju. Lepota i nesreća potresaju dušu na najdublji način, to su proboji koji dušu dodiruju na najradikalniji način. Lepota nam daje snagu da stremimo dobru i smislu, dok nam nesreća omogućuje da se pitamo o izvoru naše patnje, da se time preobrazimo, jer nesreća, rečima Simon Vejl, u nama ječi i sliva se tako u večno ćutanje, bezgraničnu tišinu koja je zapravo suštinsko približavanje Bogu. „Nema drveta kao što je krst, nema harmonije kao što je ćutanje Boga“.
Kada je krajem 20-ih godina prošlog veka Simon Vejl bila studentkinja, već tada afirmisana kao revolucionarka intelektualno zaokupljena velikim pitanjima istine, Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) u njoj je videla nežnu i strastvenu ženu koja je gotovo panično branila tezu o solidarnosti, uz plač na pomen bilo koje svetske nepravde. Te njene suze, nežnost i u isto vreme srčanost, svedoči Bovoar, izazavale su „prema njoj moje poštovanje. Zavidela sam joj što ima srce koje je kadro da oseća za celi svet“. Strast sa kojom je Vejl delovala i pisala bila je toliko jaka da je ostavljala utisak nečeg mističnog i duboko onostranog u svojoj pojavnosti. Bila je solidarna i radikalna, nežna i borbena. Sve suprotnosti slile su se u ličnost jednog totalnog duha koji je neprekidno prolazio kroz životne transformacije. U isto vreme profesorka, revolucionarka i radnica u proizvodnji. Želela je dotaći sve krajnosti života. Radnici su obespravljeni, neslobodni i potčinjeni. Vejl u susretu sa njima, na licu mesta, shvata da je glavni problem radničke obespravljenosti svest o tome da je svaka pobuna uzaludna pred birokratijom jedne nevidljive moći. Kada radnik pati, on ćuti. Ako bi progovorio, tražio bi poniženje pa se radije odlučuje na ćutanje. Patnje koje radnik doživljava svojim pristajanjem na nepravdu na prvi pogled nisu teške, ali ostavljaju trag na telu i dušu; „pod tim udarcem grče se i telo i misao“, kao da mu neko došaptava – ti si niko i ništa, tu si da trpiš i ćutiš. Vejl uviđa da je organizacija radničke proizvodnje usmerena na destrukciju ljudskog dostojanstva, budući da „stvari imaju ljudsku ulogu, a ljudi ulogu stvari“. Tako se radnički život guši u jednoličnosti procesa proizvodnje, određenim ritom vremena i rada, dok se radnici svode na potčinjenu masu koja je već svojim statusom prihvatila poniženje. Degradiranje radnika može da prestane tamo gde je i počelo, u fabrikama, samo onda kada rukovodioci postanu svesni da rešenje nije u tome da se radnici učine poslušnim, niti srećnim, „nego jednostavno u tome da nijednoga među njima ništa ne prisiljava na poniženje“.
U drugom periodu svog stvaralaštva, posle 1935. godine, Simon Vejl se okreće pitanjima religije, misticizma i duhovnog iskustva. Shvata da je čovekova ukorenjenost zapravo metafizički iskorak za pojavu transcendentne sposobnosti duše, i da bi tek sa tom svešću došlo do poretka jednakosti među ljudima. Ono što ljudsku dušu sprečava da se usidri u duhovnom rastu je ljudska samovolja koja prazni dušu i čoveka udaljava od duhovnog nadahnuća. Zato je važno shvatiti da duša kao jedina istinska vrednost života ima svoje potrebe i da se one izvorišno ogledaju u pojmovima prava i dužnosti. Jer čovek može biti bez prava, ali nikad bez dužnosti. Time što je čovek uvek ima dužnost prema drugom i prema sebi. Pored reda, koji predstavlja prvu i najvažniju potrebu duše, sloboda je neophodna hrana duše.
Sloboda je dodir pravde i ljubavi. Ona je osećanje koje usmerava čovekove postupke. Sloboda nije znanje ili zakon koji bi važio u svim pojedinačnim slučajevima kao imperativ (postupaj tako i tako), nego je bezgranična oslobođenost čoveka osećanjem sveta. Bit slobode nije u tome što ja mogu da činim sve što želim, nego u tome što ja mogu da ne činim sve što mislim da treba da činim. Onaj ko ne ukrade ima slobodu da ukrade ili ne ukrade. To što je odlučio da ne ukrade vrhunac je njegove slobode. Mogao je da ukrade, ali nije ukrao. Sloboda se, dakle, uvek javlja kao iskušenje; ona se ispoljava tako što čovek postupa ne po znanju, nego po impulsu proisteklom iz osećanja. Temelj slobode se, shodno tome, nalazi u spoznaji samog sebe. Kad samospoznanje postane bogospoznanje onda je sloboda bezgranična u milosrđu jer proishodi iz čiste poslušnosti. Sloboda može biti nadahnuta ili prinudna. Ako ukradem, slobodom sam ukrao, ali sam prinuđen da za tu slobodu snosim moralnu i zakonsku kaznu. Ako darujem, slobodom sam darovao, i prinuđen sam da to darivanje nadahnućem ispoljim kao milosrđe. Postoje dve ključne figure u poimanju slobode – lopov i prosjak. Lopov je odraz prinudne slobode, prosjak nadahnute slobode. Zbog odluke da ukrade, lopov može da ide u zatvor, prinuđen je da svoju slobodu plati kaznom. Prosjak, da parafraziram Simon Vejl, nikada neće prijaviti moj manjak milosrđa, to što ću mu uskratiti pomoć neće proizvesti kaznu. Nadahnuta sloboda se ispoljava kao milosrđe, prinudna sloboda kao kazna.
Kazna takođe pripada potrebama duše, budući da je to jedini način da pravda uđe u dušu zločinca. Kaznu prate odgovornost i čast, dok spokojnost kao potreba duše znači oslobođenost od straha. Najveći neprijatelj ukorenjenosti duše je strah, on je „polu-paraliza duše“. Istina je, pak, najsvetija od svih potreba duše. O njoj se najmanje piše i govori, a ona nam je najpotrebnija. Istina je daleka, ali neophodna potreba duhovne ukorenjosti. Poput čoveka koji se svetu izlaže telesno i time krajnje površno, dok se u njegovoj unutrašnjosti skriva prava istina bića, tako i istina nije prisutna očima, nego osećanjem dubine i širine sveta. Istina i ljubav prožimaju svet sa izvesne udaljenosti. Približiti se znači okaljati, uništiti posedovanjem. Ljubav se, za Simon Vejl, događa saosećanjem na udaljenosti, samo iz daljine pobeđuje zlo. Ljubav je beskrajna predanost saosećanju, dok je zlo neograničeno, ali nikada nije beskrajno. Ljubav je uvek otvorenost duhovnoj nadgoradnji, dok zlo traje kao jednolična moć koja suštinski nikada ne pobeđuje dobro. Dobro je nepovredivo, zlo je metamorfoza samovolje.
Kratki život Simon Vejl bio je duhovna potraga potpune (samo)ostvarenost, koju je ona videla u idelu Hristove ličnosti. Sva njena nastojanja su marginalije duhovnog traganja, pokušaja da se dodirnu istina i pravda. Suzan Sontag (Susan Sontag), premda potpuno suprostavljenih svetonazora, posvećuje dirljiv esej Simon Vejl. Ono po čemu joj odaje priznanje je originalnost i strast da se bori za ideju, njen asketski fanatizam, to što je uprkos fizičkoj nespretnosti, migrenama, slabostima tela, uspela da se istakne jačinom duha. U poštovanju koje ukazujemo takvim životima, piše Sontag, „mi priznajemo prisustvo misterije u svetu – a upravo misteriju negira sigurnost posedovane istine, objektivne istine. U tom smislu, svaka istina je površna; a neka (ali ne sva) iskrivljenja istine, neka (ali ne sva) ludila, neka (ali ne svaka) nezdravost, neko (ali ne svako) negiranje života jesu istinonosni, razumski, ozdravljujući i životni“.
