Христо Јанарас
Речју природа исказујемо егзистенцијалну истородност. Природа је свеукупност космичке стварности јер има тварност као заједнички вид постојања. Тварним називамо све постојеће што не дугује своју егзистенцију самоме себи, не поистовећује се са својим узрочним принципом.
Природа је и општи вид постојања у појединачним истородним егзистенцијама: сума карактеристика – идиома – функција које сачињавају општу морфологију начина постојања. У том случају поистовећујемо смисаони садржај речи природа са означеним у речи суштина. Дериватом глаголског облика партиципа презента „εἰμί“ [„јесам“] суштина исказује општу морфологију партиципирања неких егзистенција у битисању.
Речју ипостас означавамо свако појединачно егзистенцијално остварење једне заједничке природе: свако индивидуално постојање које садржи све карактеристичне особине једне природне истородности, али наравно увек на јединствен начин у односу на друге ипостаси те исте природе. Ове заједничке особине природне истородности дејствују у свакој ипостаси на јединствен и несличан начин.
Енергијама природе називамо начине или функције којима се пројављује егзистенцијална истородност природе и егзистенцијална јединственост ипостаси. Природу познајемо само као егзистенцијалне енергије, као свеукупност функција које сачињавају општу морфологију начина постојања и познајемо ипостас само као енергијску – егзистенцијалну различитост пројаве истородних функција природе.
Без позивања на енергије означене и природа и ипостас се исцрпљују само као феноменолошка назначења. Захваљујући разликовању природе од ипостасно пројављених енергија природе одређеност егзистенцијалног факта чува јасноћу емпиријског сведочења.
Ипостас човека је свако индивидуално људско постојање, сваки појединачан човек. Људска ипостас резимира општу егзистенцијалну истородност људске природе, свеукупност енергија којима се људска природа пројављује и разликује од сваке друге природне истородности. Јединствена ипостас обједињује егзистенцијалне карактеристике и егзистенцијалне могућности човека уопште – телесне и психичке функције или способности које оформљују човека за егзистенцијални догађај.
Егзистенцијално резимирање опште људске природе у јединствену људску ипостас увек је један јединствен, несличан и непоновљив догађај постојања. Ова другачијост људске ипостаси се не исцрпљује у морфологији јединствености. Обухвата и динамику неочекиваног, непредвидљивих поступака, конкретно новог и оригиналног. То је једна активно-стваралачка другачијост која се односи на егзистенцијалну могућност – човека и једино њега – да се егзистенцијално дистанцира од истоветности природе, да активира неке опште природне енергије несличношћу не само морфолошком, него несличношћу егзистенцијалног начина.
Слободом човека називамо могућност модалне несличности, егзистенцијално-стваралачке другачијости људске ипостаси у односу на истородност заједничке природе. Ова могућност је ограничена али потврђена у искуству, и тиче се егзистенцијалног самоодређења ипостаси, релативног ослобађања од неумитности саображавања егзистенцијалним детерминантама које намеће природна истоветност.
Емпиријски датом (иако ограниченом или релативном) слободом егзистенцијалног самоодређења ипостаси у односу на природу, показује се и сама природа као „нешто више“ или чак „нешто другачије“ од просто морфолошки истоветног начина постојања. Људска природа се јавља као аутономан егзистенцијални факат унутар граница егзистенцијалног факта ипостаси: као тенденција за аутономију и егзистенцијални примат општедатих функција – нужност природне истородности, а насупрот ипостасној другачијости.
Искуство природе као егзистенцијалне аутономије у оквиру ипостаси је искуство контраста у односу на ипостасну другачијост закономерности, искуство неоплемењеног порива, жеље, инстинкта, а што се противи егзистенцијално издиференцираној ипостаси. Ипостас покушава да постоји као другачијост и ослобођеност од природе, природа покушава да потчини ипостас својим истоветним детерминисаностима.
У овој егзистенцијалној антитези људске природе и ипостаси привремено надвладава ипостас, али на крају и неизбежно природа. Природа веже ипостас јер поседује енергије којима ипостас ипостазира своју егзистенцијалну другачијост. А енергије природе су по правилу окренуте ка кварљивости или непредвидљивој пасивности-болести и на крају „гашењу“ у смрти.
Смрћу нестаје и природна индивидуалност, психосоматска стварност појединачног човека. Бришу се природне енергије – потенцијали који се ипостазирају у егзистенцијалном факту индивидуалности: кретање, мишљење, умовање, расуђивање, машта, сећање, осећања, страст, креативност – свака природна енергија.
Све док постоји, природна индивидуалност потенцијално ипостазира, слободом избора, и природну енергију овековечења врсте, стварање потомака. Ипостас се показује ефективно способном да овековечи природу, док се природа показује ефективно неспособном да овековечи конкретну – јединствену, несличну и непоновљиву – ипостас.
Једини искок слободе из природне закономерности је егзистенцијална различитост ипостаси – макар и краткотрајна егзистенцијална дистанца ипостаси од природе. Проучавајући помоћу квантне физике егзистенцијалну дистанцу људске свести од сваког физикалног система, или помоћу психологије – психоанализе егзистенцијалну дистанцу људског субјекта од биолошке индивидуалности, уочавамо скок слободе из природне закономерности у јединствени догађај односа.
Свест и субјекат су два означена једног односа, спроводници у активну другачијост као егзистенцијални идентитет и недетерминисан одговор једном позиву-на-однос.
Свест и субјекат су два означена која се само кроз искуство односа ослобађају од свођења везе на просто смисаона означено. Називамо логосним свестан и слободан однос јер функционише природном моћи логоса. Ипак није логосност (нити свест или субјекат) та која заснива егзистенцијални догађај односа. Однос формира логос, не формира логос однос. Однос формира субјекат, свест и подсвест субјекта.[1]
Однос је подмет (κείμενον-ὑπό) логосног и свесног постојања: начело и претпоставка егзистенцијалне и свесне слободе од природе. Однос је субјекат (ὑπο-κείμενον) ипостасног одзива једном „биће-творећем“[2] – генетици егзистенцијалног идентитета – позиву.
Однос није епифеномен егзистенције субјекта него претпоставка заснивања и формирања субјекта за егзистенцијални догађај. Овај егзистенцијални догађај који се заснива и формира само кроз однос, само је односни одговор у претпостављеном позиву-на-однос, пројављује своју везу са модусом природе: природну енергију стремљења и логоса. Међутим, природна пројава везе тиче се једног пре-природног чиниоца односа – једног „језгра“ (Kern, говорио је Фројд) од не-смисла[3], тј. од нечега што превазилази сваки смисао будући да је ипостасни потенцијал смисла принципијелни потенцијал субјекта за везу. Субјекат се заснива и формира као егзистенцијални чинилац реципрочности везе, као услов једне везе.
Једини егзистенцијални факат који се (као емпиријска датост) назире издиференциран од егзистенцијалног факта природе јесте однос. Ако је природа егзистенцијална истородност тварног (како смо је на почетку дефинисали), онда разлика или „дистанца“ односа од природе може да буде декларативна или просто референтна у начину постојања онога што не подлеже природи и што није пројављено природом: у начину постојања нетварног. У том случају субјекат као ипостасна адекватност једној хипотетичкој узајамности пре-природног односа дугује своју начелну поставку призивајућој енергији нетварног. Субјекат се генетски појављује у „простору“ трансцендентног Другог.
Ако искуство односа улази (макар и индиректно и мањкаво) у начин постојања нетварног, и ако је искуство односа једина могућност семантичког превазилажења нетварног, онда и језичка ознака која може да искаже нетварни узрочни принцип тварног као егзистенцијалне чињенице односа, јесте ознака Једног и Троипостасног Принципа.
Навођење аритметичке једнине у Узрочном Принципу не односи се на дефинисање суштине или природе. А то јер дефинисање суштине или природе подразумева унапред дате одредбе (схеме) егзистенцијалног факта које се искључују кад је реч о Узрочном Принципу – Принципу претпоставци сваког егзистенцијалног одређивања. Једнина Узрочног Принципа у емпиријским обрасцима језичке семантике није ништа друго до невезана од сваке природне-суштинске претпоставке слобода једне воље-за-постојање. И егзистенцијална могућност ове воље-за-постојање јесте да се усредсређује на ипостасну чињеницу односа, тј. на неусловљену егзистенцијалну слободу ипостаси које партиципирају биће.
Са емпиријским ознакама људске језичке семантике а невезана било ком природно-суштинском претпоставком или тенденцијом може да буде само воља-за-постојање као апсолутно несебична љубав. Једино љубав као онтолошка (а не етичка) категорија може да покаже самопревазилажење и самопожртвовање – заједницу бића као вољни начин постојања: да упути на једну егзистенцију која битише не по нужности потчињавања датостима свога постојања него слободно ипостазирајући своје биће (прилазећи разликовању ипостаси свога бића) – „рађајући“ и „исходећи“ ипостаси којима обликује биће као заједницу љубави.
Вољно-љубавно разликовање ипостаси је једини начин да језички означимо Узрочни Принцип постојећег као егзистенцијалан догађај односа слободан од сваког хипотетичког одређења. На питање да ли је узрочни принцип постојећег слепа нужност или слобода, могућност слободе има један једини онтолошки образац: онај који упућује на вољно разликовање ипостаси Једног Узрочног Принципа. Разликовање ипостаси које обликују биће као љубавну заједницу је једина семантичка формулација способна да емпиријски укаже на једну не једину него јединствену вољу-за-настојање која се егзистенцијално самопотврђује као чињеница слободе.
Са емпиријским ознакама људске језичке семантике начелна ипостасна стварност бића као љубавне заједнице не може да буде него тројична: однос који преображава субјекат у конкретну ипостас познајемо само као не-двојни однос, тj. као не-зависност од принципа који га установљава. Ако се у „простору“ Другога не појави трећи, оригинално прво рођена веза субјекта неће никад формирати однос, неће никад извојевати слободу од условљености која постоји у двојној зависности.
Изразом личност (πρόσῶπον) финишемо егзистенцију као догађај односа: самопознање слободе које чини могућим однос, другачијост егзистенцијалног остварења односа штo произилази из слободе односа. Самопознање значи самоодређену егзистенцијалну везу, тj. „самосвест“ слободе и логосност односа. Егзистенција способна да оствари егзистенцијалну слободу односа, да партиципира биће, да воли и да буде вољена, јесте самосвесна логосна егзистенција, стваралачка егзистенција недетерминисаних пројава свога логоса.
Људски субјекат (ὑποκείμενον) дефинишемо као личносну егзистенцију иако егзистенцијално пројављује однос са начинима-енергијама у оквиру ограничености природе. Самосвест, логосност, стваралачка могућност, енергијска егзистенцијална другачијост карактеристичне су ознаке људског субјекта, али зависне од ограничености тварне природе. Ипак и људски субјекат дефинишемо као личносну егзистенцију јер природна пројава односа емпиријски задире у један пре-природни фактор везе: у „једно језгро“ или ипостасни услов односа којег претпоставља реално егзистенцијални карактер везе, и који се егзистенцијално самоодређује једино начином односа.
Ако је људски субјекат ипостасни одзив једном пре-природном позиву-на-однос, и ако своје егзистенцијално начело дугује призивајућој енергији нетварног, онда се његов личносни карактер налази у његовој слободи да конституише или одбаци постојање као узајамност односа, као љубавну заједницу бића.
Људска личност егзистенцијално пројављује однос са начинима-енергијама природе. Уколико ово егзистенцијално пројављивање сачињава слободно негирање љубавне узајамности (начина којим нетварно конституише егзистенцију), онда гашење природних енергија смрћу треба да је и коначни крај постојања субјекта. Али, ако егзистенцијална пројава односа субјекта и његовог нетварног конституционалног принципа чини слободну афирмацију љубавне узајамности, којим онда начинима-енергијама и које природе може да се пројави љубавно потврђивање после биолошке смрти? Шта може да ипостазира лична ипостас створеног човека кад ће енергије његовог стварног бића бити угашене?
Ако је природа тварна а не необјашњиво вечна или безумно случајна, ако постоји нетварни узрочни принцип постојећег, онда би требало да разликујемо: нетварне енергије узрочног принципа које независно од времена пројављују тројични егзистенцијални факат заједнице испостаси, и тварне резултате тих истих нетварних енергија који сачињавају космичку стварност или природу.
(Означено нетварно тиче се егзистенције која не припада тварности и према томе слободној од сваког почетка или настајања и краја. Означено тварно односи се на постојање које није сам конститутивни узрок свога бића, и на тај начин подлеже почетку или настајању и могућем крају.)
Природне енергије којима се егзистенцијално пројављује лична ипостас људског субјекта очигледно су тварне и угасиве смрћу. Али и ипостасно „језгро“ које сачињава субјекат као егзистенцијални услов претпостављене узајамности једног пре-природног односа, такође је тварно. Разлика између ове две тварне датости налази се у личним могућностима ипостасног „језгра“ субјективитета: могућностима да егзистенцијално (помоћу тварних енергија које ипостазира) прихвати или одбије пре-природни позив-на-однос који га (тј. ипостасно језгро) сачињава. Прихватање или одбијање љубавног начина постојања нетварног.
Једино указање емпиријским схемама људске језичке семантике а са онтолошким последицама по могућности постојања човека после смрти јесте оно које се односи на могућност енергије нетварног: енергије се нуде као „благодат“ – дар с циљем да их људски субјекат уипостазира у личну егзистенцијалну чињеницу. Једна таква претпоставка сачињава „смисаону реченицу“: Односно „дефинише једно место у логичком (умном) простору (свету) и целокупан логички простор је дат кроз њу“.[4]
Горња реченица управља целокупним умним простором координата које је сачињавају. То не значи да своје конститутивне елементе заснива на рационалној доказивости, него значи да показује свој смисао[5] регулишући разговетном доследношћу елементе који га (тј. смисао) формирају. А о-значени елементи су следећа три:
- Ако постоји нетварни Узрочни Принцип постоји само на начин љубавног самопревазилажења и самодавања.
- Ако постоји људски субјекат постоји само захваљујући призивајућој енергији нетварног која је искључиво љубавна.
- Ако је позив-на-везу искључиво љубавни и ако је егзистенцијални одговор на позив потврдан, онда је ипостазирање нетварних призивајућих енергија од позваног тварног једини могући крај (циљ) призивајуће енергије.
Међутим, да ли је разумљива ова консеквенца да тварно ипостазира нетварно? Логичко место (емпиријски образац) одговора на ово питање може да се локализује само у дефинитивним координатама које претпоставља означено енергијама: Енергије пројављују егзистенцијални догађај без да се поистовећују са „суштинском“ или ипостасном другачијошћу пројављујућег.
Црпимо семантичка указања из искуства тварног и путем чињеница тог искуства знамо да Моцартова музика пројављује ипостасну другачијост Моцартовог субјекта. У музици „учествују сви комплетно и сваки појединачно“, без да ово учешће уноси поделу у ипостасни субјекат који је произвео музичку енергију, и без да учесници у делу бивају учесници ипостасне другачијости онога који музику произноси.
Субјекат се увек и обавезно рађа у „простору“ трансцендентног Другог. Ако радикално новорођена веза субјекта (као егзистенцијално-ипостасни одговор на један пре-природни позив-на-однос) ипостазира природну енергију стремљења, онда и могућност једног пре-порода субјекта после смрти (могућност да ипостазира нетварне енергије призивајућег трансцендентног Другог), не нарушава логичко место главне реченице. И као и увек логички аспект реченице упућује на појмљиве ознаке које ни сам логички аспект као индикација никад не исцрпљује.
Ако људски субјекат постоји захваљујући призивајућој енергији нетварног која је искључиво љубавна, и ако егзистенцијални одговор на позив није потврда него негација, онда можемо да претпоставимо две могућности: или да вољна негација тварног одбацује и поништава вољну љубавну енергију нетварног, или да вољна љубавна енергија нетварног која је безвремена (ἄχρονος) чини безвременим и егзистенцијално одбијање тварног. Прва могућност одбацује логичко место семантике нетварног. Друга, не.
Могућност да човек постоји и после смрти чак и кад је његов егзистенцијални одговор на позив нетварног негативан означава се у иконологији религијског језика речју „пакао“. Прво значење речи: смањење, одломак, унакажење. Друго значење: ментална казна, мучење.
Реченица-са-смислом (с-мисаона-реченица) која може да се формира од оба значења „пакла“ упућује на оно апсолутно у љубави, на безусловно поштовање слободе чак и кад слобода ипостазира негацију љубавне узајамности. У том случају смањење-скраћење-унакажење егзистенцијалне могућности (могућности бића као љубавног односа) не потиче од непотпуне „благодати“ – дара самодавања животворне енергије, него од слободног одбијања онога који треба да прими „благодат“ да би је ипостазирао у егзистенцијални догађај односа. А тада је „пакао“ добровољна самоказна, мучење једне егзистенције која се енергијски самоодбацује без могућности да уништи свој ипостасни састав.
Ако координате горње семантике формирају логичко место означеног „пакао“ (уколико је позив нетварног који сачињава субјекат само и искључиво љубавни, и уколико слобода није нешто акцидентално и природно него конструктиван и трајан атрибут личносног постојања субјекта), онда дефиниција неизмењивог (не-промењеног) не припада логичком месту који се одређује означеним „пакао“.
Философска онтологија не може да буде ништа више него критика последице коју развија језичка семантика у објашњавању егзистенцијалног догађаја. О последици се расуђује не умно-методолошком него смисаоно-емпиријском ревизијом: да ли су језичке конструкције реченице-са-смислом (о-смишљене реченице); да ли показују своју истину уносећи се у емпиријске координате схватљивости. Једном таквом интерпретацијом критичке последице могао би се прихватити Витгенштајнов афоризам да је „целокупна философија критика језика“[6].
Језичка семантика анализе метафизичке могућности није историјски проистекла из спекулативно првобитних питања која су овде постављена. Ова језичка семантика је настала као израз и формулација конкретног историјског искуства. Историјско искуство се не ревидира спекулативном анализом. Потврђује се или разобличава само животним учешћем у искуству. Спекулативна анализа контролише искључиво семантички израз и формулацију искуства.
Следствено томе, аналитички пут који је овде праћен представља инверзију схеме сазнајног приступа метафизичкој могућности. Није сувишна или узалудна ова инверзија. Сазнајни приступ метафизичкој могућности често се отежава или чак одбацује због недоследности језичке семантике којом се изражава историјско искуство трансцендентног Другог. Индивидуалистички психолошки захтев рационалистичких убеђења и корисност њихове идеолошке употребе обезвређују семантичке координате референце у искуству, сумњом у знање гуше сазнајни приступ метафизичкој могућности.
Препрека у сазнајном приступу метафизичкој могућности, препрека у виду сумње у сазнање је та која парализује онтолошко истраживање у модернизму. Уклањање ове препреке је чини се неопходан и довољан услов за прелаз на „парадигму“ постмодерне.
Извор: Χρήστου Γιανναρᾶ, „Μετα-νεωτερικὴ δοκιμὴ μετα-φυσικῆς ὀντολογίας“, in: Μετα-νεωτερική μετα-φυσική, Αθήνα 1993, 229–242.
Превод: Зоран Јелисавчић
[1] У вези са овом онтолошком проблематиком значајне су Лаканове тезе. Види моју књигу Рационализам и друштвена стварност, Атина 21990, стр. 143–169, где су позивања на најважнију литературу.
[2] Дамаскије, О првим принципима, 65 (изд. Ј. Kopp, Frankfurt, 1826).
[3] „Ce qui est proprement absurde, ce n’est pas parce que j’ai dit que l’effet de l’interprétation, car je l’ai dit dans mon dernier ou avant-dernier discours, est d’isoler, de réduire, dans le sujet, un cœur, un Kern – pour s’exprimer comme Freud, de non-sense, de nonsens, que l’interprétation est elle-même un non-sens.“ Lacan, Le Séminaire XI, str. 297.
[4] Wittgenstein, Tractatus, 3.4, 3.42.
[5] Види: Tractatus, 4.021, 4.022: „Разумем једну реченицу без објашњења њеног смисла. Реченица показује свој смисао.“
[6] Tractatus, 4.0031
