Hristo Janaras
Rečju priroda iskazujemo egzistencijalnu istorodnost. Priroda je sveukupnost kosmičke stvarnosti jer ima tvarnost kao zajednički vid postojanja. Tvarnim nazivamo sve postojeće što ne duguje svoju egzistenciju samome sebi, ne poistovećuje se sa svojim uzročnim principom.
Priroda je i opšti vid postojanja u pojedinačnim istorodnim egzistencijama: suma karakteristika – idioma – funkcija koje sačinjavaju opštu morfologiju načina postojanja. U tom slučaju poistovećujemo smisaoni sadržaj reči priroda sa označenim u reči suština. Derivatom glagolskog oblika participa prezenta „εἰμί“ [„jesam“] suština iskazuje opštu morfologiju participiranja nekih egzistencija u bitisanju.
Rečju ipostas označavamo svako pojedinačno egzistencijalno ostvarenje jedne zajedničke prirode: svako individualno postojanje koje sadrži sve karakteristične osobine jedne prirodne istorodnosti, ali naravno uvek na jedinstven način u odnosu na druge ipostasi te iste prirode. Ove zajedničke osobine prirodne istorodnosti dejstvuju u svakoj ipostasi na jedinstven i nesličan način.
Energijama prirode nazivamo načine ili funkcije kojima se projavljuje egzistencijalna istorodnost prirode i egzistencijalna jedinstvenost ipostasi. Prirodu poznajemo samo kao egzistencijalne energije, kao sveukupnost funkcija koje sačinjavaju opštu morfologiju načina postojanja i poznajemo ipostas samo kao energijsku – egzistencijalnu različitost projave istorodnih funkcija prirode.
Bez pozivanja na energije označene i priroda i ipostas se iscrpljuju samo kao fenomenološka naznačenja. Zahvaljujući razlikovanju prirode od ipostasno projavljenih energija prirode određenost egzistencijalnog fakta čuva jasnoću empirijskog svedočenja.
Ipostas čoveka je svako individualno ljudsko postojanje, svaki pojedinačan čovek. Ljudska ipostas rezimira opštu egzistencijalnu istorodnost ljudske prirode, sveukupnost energija kojima se ljudska priroda projavljuje i razlikuje od svake druge prirodne istorodnosti. Jedinstvena ipostas objedinjuje egzistencijalne karakteristike i egzistencijalne mogućnosti čoveka uopšte – telesne i psihičke funkcije ili sposobnosti koje oformljuju čoveka za egzistencijalni događaj.
Egzistencijalno rezimiranje opšte ljudske prirode u jedinstvenu ljudsku ipostas uvek je jedan jedinstven, nesličan i neponovljiv događaj postojanja. Ova drugačijost ljudske ipostasi se ne iscrpljuje u morfologiji jedinstvenosti. Obuhvata i dinamiku neočekivanog, nepredvidljivih postupaka, konkretno novog i originalnog. To je jedna aktivno-stvaralačka drugačijost koja se odnosi na egzistencijalnu mogućnost – čoveka i jedino njega – da se egzistencijalno distancira od istovetnosti prirode, da aktivira neke opšte prirodne energije nesličnošću ne samo morfološkom, nego nesličnošću egzistencijalnog načina.
Slobodom čoveka nazivamo mogućnost modalne nesličnosti, egzistencijalno-stvaralačke drugačijosti ljudske ipostasi u odnosu na istorodnost zajedničke prirode. Ova mogućnost je ograničena ali potvrđena u iskustvu, i tiče se egzistencijalnog samoodređenja ipostasi, relativnog oslobađanja od neumitnosti saobražavanja egzistencijalnim determinantama koje nameće prirodna istovetnost.
Empirijski datom (iako ograničenom ili relativnom) slobodom egzistencijalnog samoodređenja ipostasi u odnosu na prirodu, pokazuje se i sama priroda kao „nešto više“ ili čak „nešto drugačije“ od prosto morfološki istovetnog načina postojanja. Ljudska priroda se javlja kao autonoman egzistencijalni fakat unutar granica egzistencijalnog fakta ipostasi: kao tendencija za autonomiju i egzistencijalni primat opštedatih funkcija – nužnost prirodne istorodnosti, a nasuprot ipostasnoj drugačijosti.
Iskustvo prirode kao egzistencijalne autonomije u okviru ipostasi je iskustvo kontrasta u odnosu na ipostasnu drugačijost zakonomernosti, iskustvo neoplemenjenog poriva, želje, instinkta, a što se protivi egzistencijalno izdiferenciranoj ipostasi. Ipostas pokušava da postoji kao drugačijost i oslobođenost od prirode, priroda pokušava da potčini ipostas svojim istovetnim determinisanostima.
U ovoj egzistencijalnoj antitezi ljudske prirode i ipostasi privremeno nadvladava ipostas, ali na kraju i neizbežno priroda. Priroda veže ipostas jer poseduje energije kojima ipostas ipostazira svoju egzistencijalnu drugačijost. A energije prirode su po pravilu okrenute ka kvarljivosti ili nepredvidljivoj pasivnosti-bolesti i na kraju „gašenju“ u smrti.
Smrću nestaje i prirodna individualnost, psihosomatska stvarnost pojedinačnog čoveka. Brišu se prirodne energije – potencijali koji se ipostaziraju u egzistencijalnom faktu individualnosti: kretanje, mišljenje, umovanje, rasuđivanje, mašta, sećanje, osećanja, strast, kreativnost – svaka prirodna energija.
Sve dok postoji, prirodna individualnost potencijalno ipostazira, slobodom izbora, i prirodnu energiju ovekovečenja vrste, stvaranje potomaka. Ipostas se pokazuje efektivno sposobnom da ovekoveči prirodu, dok se priroda pokazuje efektivno nesposobnom da ovekoveči konkretnu – jedinstvenu, nesličnu i neponovljivu – ipostas.
Jedini iskok slobode iz prirodne zakonomernosti je egzistencijalna različitost ipostasi – makar i kratkotrajna egzistencijalna distanca ipostasi od prirode. Proučavajući pomoću kvantne fizike egzistencijalnu distancu ljudske svesti od svakog fizikalnog sistema, ili pomoću psihologije – psihoanalize egzistencijalnu distancu ljudskog subjekta od biološke individualnosti, uočavamo skok slobode iz prirodne zakonomernosti u jedinstveni događaj odnosa.
Svest i subjekat su dva označena jednog odnosa, sprovodnici u aktivnu drugačijost kao egzistencijalni identitet i nedeterminisan odgovor jednom pozivu-na-odnos.
Svest i subjekat su dva označena koja se samo kroz iskustvo odnosa oslobađaju od svođenja veze na prosto smisaona označeno. Nazivamo logosnim svestan i slobodan odnos jer funkcioniše prirodnom moći logosa. Ipak nije logosnost (niti svest ili subjekat) ta koja zasniva egzistencijalni događaj odnosa. Odnos formira logos, ne formira logos odnos. Odnos formira subjekat, svest i podsvest subjekta.[1]
Odnos je podmet (κείμενον-ὑπό) logosnog i svesnog postojanja: načelo i pretpostavka egzistencijalne i svesne slobode od prirode. Odnos je subjekat (ὑπο-κείμενον) ipostasnog odziva jednom „biće-tvorećem“[2] – genetici egzistencijalnog identiteta – pozivu.
Odnos nije epifenomen egzistencije subjekta nego pretpostavka zasnivanja i formiranja subjekta za egzistencijalni događaj. Ovaj egzistencijalni događaj koji se zasniva i formira samo kroz odnos, samo je odnosni odgovor u pretpostavljenom pozivu-na-odnos, projavljuje svoju vezu sa modusom prirode: prirodnu energiju stremljenja i logosa. Međutim, prirodna projava veze tiče se jednog pre-prirodnog činioca odnosa – jednog „jezgra“ (Kern, govorio je Frojd) od ne-smisla[3], tj. od nečega što prevazilazi svaki smisao budući da je ipostasni potencijal smisla principijelni potencijal subjekta za vezu. Subjekat se zasniva i formira kao egzistencijalni činilac recipročnosti veze, kao uslov jedne veze.
Jedini egzistencijalni fakat koji se (kao empirijska datost) nazire izdiferenciran od egzistencijalnog fakta prirode jeste odnos. Ako je priroda egzistencijalna istorodnost tvarnog (kako smo je na početku definisali), onda razlika ili „distanca“ odnosa od prirode može da bude deklarativna ili prosto referentna u načinu postojanja onoga što ne podleže prirodi i što nije projavljeno prirodom: u načinu postojanja netvarnog. U tom slučaju subjekat kao ipostasna adekvatnost jednoj hipotetičkoj uzajamnosti pre-prirodnog odnosa duguje svoju načelnu postavku prizivajućoj energiji netvarnog. Subjekat se genetski pojavljuje u „prostoru“ transcendentnog Drugog.
Ako iskustvo odnosa ulazi (makar i indirektno i manjkavo) u način postojanja netvarnog, i ako je iskustvo odnosa jedina mogućnost semantičkog prevazilaženja netvarnog, onda i jezička oznaka koja može da iskaže netvarni uzročni princip tvarnog kao egzistencijalne činjenice odnosa, jeste oznaka Jednog i Troipostasnog Principa.
Navođenje aritmetičke jednine u Uzročnom Principu ne odnosi se na definisanje suštine ili prirode. A to jer definisanje suštine ili prirode podrazumeva unapred date odredbe (sheme) egzistencijalnog fakta koje se isključuju kad je reč o Uzročnom Principu – Principu pretpostavci svakog egzistencijalnog određivanja. Jednina Uzročnog Principa u empirijskim obrascima jezičke semantike nije ništa drugo do nevezana od svake prirodne-suštinske pretpostavke sloboda jedne volje-za-postojanje. I egzistencijalna mogućnost ove volje-za-postojanje jeste da se usredsređuje na ipostasnu činjenicu odnosa, tj. na neuslovljenu egzistencijalnu slobodu ipostasi koje participiraju biće.
Sa empirijskim oznakama ljudske jezičke semantike a nevezana bilo kom prirodno-suštinskom pretpostavkom ili tendencijom može da bude samo volja-za-postojanje kao apsolutno nesebična ljubav. Jedino ljubav kao ontološka (a ne etička) kategorija može da pokaže samoprevazilaženje i samopožrtvovanje – zajednicu bića kao voljni način postojanja: da uputi na jednu egzistenciju koja bitiše ne po nužnosti potčinjavanja datostima svoga postojanja nego slobodno ipostazirajući svoje biće (prilazeći razlikovanju ipostasi svoga bića) – „rađajući“ i „ishodeći“ ipostasi kojima oblikuje biće kao zajednicu ljubavi.
Voljno-ljubavno razlikovanje ipostasi je jedini način da jezički označimo Uzročni Princip postojećeg kao egzistencijalan događaj odnosa slobodan od svakog hipotetičkog određenja. Na pitanje da li je uzročni princip postojećeg slepa nužnost ili sloboda, mogućnost slobode ima jedan jedini ontološki obrazac: onaj koji upućuje na voljno razlikovanje ipostasi Jednog Uzročnog Principa. Razlikovanje ipostasi koje oblikuju biće kao ljubavnu zajednicu je jedina semantička formulacija sposobna da empirijski ukaže na jednu ne jedinu nego jedinstvenu volju-za-nastojanje koja se egzistencijalno samopotvrđuje kao činjenica slobode.
Sa empirijskim oznakama ljudske jezičke semantike načelna ipostasna stvarnost bića kao ljubavne zajednice ne može da bude nego trojična: odnos koji preobražava subjekat u konkretnu ipostas poznajemo samo kao ne-dvojni odnos, tj. kao ne-zavisnost od principa koji ga ustanovljava. Ako se u „prostoru“ Drugoga ne pojavi treći, originalno prvo rođena veza subjekta neće nikad formirati odnos, neće nikad izvojevati slobodu od uslovljenosti koja postoji u dvojnoj zavisnosti.
Izrazom ličnost (πρόσῶπον) finišemo egzistenciju kao događaj odnosa: samopoznanje slobode koje čini mogućim odnos, drugačijost egzistencijalnog ostvarenja odnosa što proizilazi iz slobode odnosa. Samopoznanje znači samoodređenu egzistencijalnu vezu, tj. „samosvest“ slobode i logosnost odnosa. Egzistencija sposobna da ostvari egzistencijalnu slobodu odnosa, da participira biće, da voli i da bude voljena, jeste samosvesna logosna egzistencija, stvaralačka egzistencija nedeterminisanih projava svoga logosa.
Ljudski subjekat (ὑποκείμενον) definišemo kao ličnosnu egzistenciju iako egzistencijalno projavljuje odnos sa načinima-energijama u okviru ograničenosti prirode. Samosvest, logosnost, stvaralačka mogućnost, energijska egzistencijalna drugačijost karakteristične su oznake ljudskog subjekta, ali zavisne od ograničenosti tvarne prirode. Ipak i ljudski subjekat definišemo kao ličnosnu egzistenciju jer prirodna projava odnosa empirijski zadire u jedan pre-prirodni faktor veze: u „jedno jezgro“ ili ipostasni uslov odnosa kojeg pretpostavlja realno egzistencijalni karakter veze, i koji se egzistencijalno samoodređuje jedino načinom odnosa.
Ako je ljudski subjekat ipostasni odziv jednom pre-prirodnom pozivu-na-odnos, i ako svoje egzistencijalno načelo duguje prizivajućoj energiji netvarnog, onda se njegov ličnosni karakter nalazi u njegovoj slobodi da konstituiše ili odbaci postojanje kao uzajamnost odnosa, kao ljubavnu zajednicu bića.
Ljudska ličnost egzistencijalno projavljuje odnos sa načinima-energijama prirode. Ukoliko ovo egzistencijalno projavljivanje sačinjava slobodno negiranje ljubavne uzajamnosti (načina kojim netvarno konstituiše egzistenciju), onda gašenje prirodnih energija smrću treba da je i konačni kraj postojanja subjekta. Ali, ako egzistencijalna projava odnosa subjekta i njegovog netvarnog konstitucionalnog principa čini slobodnu afirmaciju ljubavne uzajamnosti, kojim onda načinima-energijama i koje prirode može da se projavi ljubavno potvrđivanje posle biološke smrti? Šta može da ipostazira lična ipostas stvorenog čoveka kad će energije njegovog stvarnog bića biti ugašene?
Ako je priroda tvarna a ne neobjašnjivo večna ili bezumno slučajna, ako postoji netvarni uzročni princip postojećeg, onda bi trebalo da razlikujemo: netvarne energije uzročnog principa koje nezavisno od vremena projavljuju trojični egzistencijalni fakat zajednice ispostasi, i tvarne rezultate tih istih netvarnih energija koji sačinjavaju kosmičku stvarnost ili prirodu.
(Označeno netvarno tiče se egzistencije koja ne pripada tvarnosti i prema tome slobodnoj od svakog početka ili nastajanja i kraja. Označeno tvarno odnosi se na postojanje koje nije sam konstitutivni uzrok svoga bića, i na taj način podleže početku ili nastajanju i mogućem kraju.)
Prirodne energije kojima se egzistencijalno projavljuje lična ipostas ljudskog subjekta očigledno su tvarne i ugasive smrću. Ali i ipostasno „jezgro“ koje sačinjava subjekat kao egzistencijalni uslov pretpostavljene uzajamnosti jednog pre-prirodnog odnosa, takođe je tvarno. Razlika između ove dve tvarne datosti nalazi se u ličnim mogućnostima ipostasnog „jezgra“ subjektiviteta: mogućnostima da egzistencijalno (pomoću tvarnih energija koje ipostazira) prihvati ili odbije pre-prirodni poziv-na-odnos koji ga (tj. ipostasno jezgro) sačinjava. Prihvatanje ili odbijanje ljubavnog načina postojanja netvarnog.
Jedino ukazanje empirijskim shemama ljudske jezičke semantike a sa ontološkim posledicama po mogućnosti postojanja čoveka posle smrti jeste ono koje se odnosi na mogućnost energije netvarnog: energije se nude kao „blagodat“ – dar s ciljem da ih ljudski subjekat uipostazira u ličnu egzistencijalnu činjenicu. Jedna takva pretpostavka sačinjava „smisaonu rečenicu“: Odnosno „definiše jedno mesto u logičkom (umnom) prostoru (svetu) i celokupan logički prostor je dat kroz nju“.[4]
Gornja rečenica upravlja celokupnim umnim prostorom koordinata koje je sačinjavaju. To ne znači da svoje konstitutivne elemente zasniva na racionalnoj dokazivosti, nego znači da pokazuje svoj smisao[5] regulišući razgovetnom doslednošću elemente koji ga (tj. smisao) formiraju. A o-značeni elementi su sledeća tri:
- Ako postoji netvarni Uzročni Princip postoji samo na način ljubavnog samoprevazilaženja i samodavanja.
- Ako postoji ljudski subjekat postoji samo zahvaljujući prizivajućoj energiji netvarnog koja je isključivo ljubavna.
- Ako je poziv-na-vezu isključivo ljubavni i ako je egzistencijalni odgovor na poziv potvrdan, onda je ipostaziranje netvarnih prizivajućih energija od pozvanog tvarnog jedini mogući kraj (cilj) prizivajuće energije.
Međutim, da li je razumljiva ova konsekvenca da tvarno ipostazira netvarno? Logičko mesto (empirijski obrazac) odgovora na ovo pitanje može da se lokalizuje samo u definitivnim koordinatama koje pretpostavlja označeno energijama: Energije projavljuju egzistencijalni događaj bez da se poistovećuju sa „suštinskom“ ili ipostasnom drugačijošću projavljujućeg.
Crpimo semantička ukazanja iz iskustva tvarnog i putem činjenica tog iskustva znamo da Mocartova muzika projavljuje ipostasnu drugačijost Mocartovog subjekta. U muzici „učestvuju svi kompletno i svaki pojedinačno“, bez da ovo učešće unosi podelu u ipostasni subjekat koji je proizveo muzičku energiju, i bez da učesnici u delu bivaju učesnici ipostasne drugačijosti onoga koji muziku proiznosi.
Subjekat se uvek i obavezno rađa u „prostoru“ transcendentnog Drugog. Ako radikalno novorođena veza subjekta (kao egzistencijalno-ipostasni odgovor na jedan pre-prirodni poziv-na-odnos) ipostazira prirodnu energiju stremljenja, onda i mogućnost jednog pre-poroda subjekta posle smrti (mogućnost da ipostazira netvarne energije prizivajućeg transcendentnog Drugog), ne narušava logičko mesto glavne rečenice. I kao i uvek logički aspekt rečenice upućuje na pojmljive oznake koje ni sam logički aspekt kao indikacija nikad ne iscrpljuje.
Ako ljudski subjekat postoji zahvaljujući prizivajućoj energiji netvarnog koja je isključivo ljubavna, i ako egzistencijalni odgovor na poziv nije potvrda nego negacija, onda možemo da pretpostavimo dve mogućnosti: ili da voljna negacija tvarnog odbacuje i poništava voljnu ljubavnu energiju netvarnog, ili da voljna ljubavna energija netvarnog koja je bezvremena (ἄχρονος) čini bezvremenim i egzistencijalno odbijanje tvarnog. Prva mogućnost odbacuje logičko mesto semantike netvarnog. Druga, ne.
Mogućnost da čovek postoji i posle smrti čak i kad je njegov egzistencijalni odgovor na poziv netvarnog negativan označava se u ikonologiji religijskog jezika rečju „pakao“. Prvo značenje reči: smanjenje, odlomak, unakaženje. Drugo značenje: mentalna kazna, mučenje.
Rečenica-sa-smislom (s-misaona-rečenica) koja može da se formira od oba značenja „pakla“ upućuje na ono apsolutno u ljubavi, na bezuslovno poštovanje slobode čak i kad sloboda ipostazira negaciju ljubavne uzajamnosti. U tom slučaju smanjenje-skraćenje-unakaženje egzistencijalne mogućnosti (mogućnosti bića kao ljubavnog odnosa) ne potiče od nepotpune „blagodati“ – dara samodavanja životvorne energije, nego od slobodnog odbijanja onoga koji treba da primi „blagodat“ da bi je ipostazirao u egzistencijalni događaj odnosa. A tada je „pakao“ dobrovoljna samokazna, mučenje jedne egzistencije koja se energijski samoodbacuje bez mogućnosti da uništi svoj ipostasni sastav.
Ako koordinate gornje semantike formiraju logičko mesto označenog „pakao“ (ukoliko je poziv netvarnog koji sačinjava subjekat samo i isključivo ljubavni, i ukoliko sloboda nije nešto akcidentalno i prirodno nego konstruktivan i trajan atribut ličnosnog postojanja subjekta), onda definicija neizmenjivog (ne-promenjenog) ne pripada logičkom mestu koji se određuje označenim „pakao“.
Filosofska ontologija ne može da bude ništa više nego kritika posledice koju razvija jezička semantika u objašnjavanju egzistencijalnog događaja. O posledici se rasuđuje ne umno-metodološkom nego smisaono-empirijskom revizijom: da li su jezičke konstrukcije rečenice-sa-smislom (o-smišljene rečenice); da li pokazuju svoju istinu unoseći se u empirijske koordinate shvatljivosti. Jednom takvom interpretacijom kritičke posledice mogao bi se prihvatiti Vitgenštajnov aforizam da je „celokupna filosofija kritika jezika“[6].
Jezička semantika analize metafizičke mogućnosti nije istorijski proistekla iz spekulativno prvobitnih pitanja koja su ovde postavljena. Ova jezička semantika je nastala kao izraz i formulacija konkretnog istorijskog iskustva. Istorijsko iskustvo se ne revidira spekulativnom analizom. Potvrđuje se ili razobličava samo životnim učešćem u iskustvu. Spekulativna analiza kontroliše isključivo semantički izraz i formulaciju iskustva.
Sledstveno tome, analitički put koji je ovde praćen predstavlja inverziju sheme saznajnog pristupa metafizičkoj mogućnosti. Nije suvišna ili uzaludna ova inverzija. Saznajni pristup metafizičkoj mogućnosti često se otežava ili čak odbacuje zbog nedoslednosti jezičke semantike kojom se izražava istorijsko iskustvo transcendentnog Drugog. Individualistički psihološki zahtev racionalističkih ubeđenja i korisnost njihove ideološke upotrebe obezvređuju semantičke koordinate reference u iskustvu, sumnjom u znanje guše saznajni pristup metafizičkoj mogućnosti.
Prepreka u saznajnom pristupu metafizičkoj mogućnosti, prepreka u vidu sumnje u saznanje je ta koja paralizuje ontološko istraživanje u modernizmu. Uklanjanje ove prepreke je čini se neophodan i dovoljan uslov za prelaz na „paradigmu“ postmoderne.
Izvor: Χρήστου Γιανναρᾶ, „Μετα-νεωτερικὴ δοκιμὴ μετα-φυσικῆς ὀντολογίας“, in: Μετα-νεωτερική μετα-φυσική, Αθήνα 1993, 229–242.
Prevod: Zoran Jelisavčić
[1] U vezi sa ovom ontološkom problematikom značajne su Lakanove teze. Vidi moju knjigu Racionalizam i društvena stvarnost, Atina 21990, str. 143–169, gde su pozivanja na najvažniju literaturu.
[2] Damaskije, O prvim principima, 65 (izd. J. Kopp, Frankfurt, 1826).
[3] „Ce qui est proprement absurde, ce n’est pas parce que j’ai dit que l’effet de l’interprétation, car je l’ai dit dans mon dernier ou avant-dernier discours, est d’isoler, de réduire, dans le sujet, un cœur, un Kern – pour s’exprimer comme Freud, de non-sense, de nonsens, que l’interprétation est elle-même un non-sens.“ Lacan, Le Séminaire XI, str. 297.
[4] Wittgenstein, Tractatus, 3.4, 3.42.
[5] Vidi: Tractatus, 4.021, 4.022: „Razumem jednu rečenicu bez objašnjenja njenog smisla. Rečenica pokazuje svoj smisao.“
[6] Tractatus, 4.0031
