Фото: Ненад Михајловић; РАС Србија
Напомињем да свештено лице уопште и не сме јавно заступати чисто политичке ставове. [Митр. Иринеј Буловић]
Последњи интервју Митрополита бачког Иринеја у часопису „Печат“ највише се бавио политиком и протестима у Србији. Нажалост, када га пажљивије прочитамо, видећемо да његов садржај говори о једном дубљем феномену, много опаснијем, који се тиче Цркве пре свега. Интервју заправо говори о импотентној Цркви, о Њеној потреби да се навикне да Цркве ћути пред силом, али да истовремено сатанизује слабе. Другим речима, овај Интервју није ништа друго него духовна капитулација која нам се жели представити као победа.
Довољно је погледати како Митрополит гледа на свештенике који су подржали протесте, па да нам буде јасно његово гледиште и судилиште:
За свештеника који се по рукоположењу пред светим Јеванђељем, а то значи и пред Свемогућим Богом, зарекао да ће чувати народ у црквеном јединству и дату реч, светију од било које заклетве, запечатио речима: „Нека ми Свезнајући Бог буде сведок да моја обећања нису лажна, а ако су лажна, нека ми правични осветник буде Бог“, па после јавно, без трунке стида, учествује у завађању и дељењу народа, тешко је веровати и тврдити да има свештеничку свест и савест. Коме ће такав свештеник дати очински савет и кога утешити када један део свог народа или своје пастве види као непријатеља? Да ли он разуме или не разуме да је Црква исто што и Народ Божји и да, учествујући у антагонизацији верног народа, цепа Цркву?
Дакле, једном опасном манипулацијом, Митрополит говори о „завађању“ народа, сводећи борбу демонстраната на „завађање и дељење“ народа! Протести нису настали да би завађали народ, него да би пробудили свест код људи о томе да корупција и неодговорност нису вредности на којима се треба градити било које друштво. Друго, са једне стране имамо власт, а са друге народ, дакле протести не упадају у класичне политичке протесте какви су били ранијих година – односно, у овим протестима немамо политичке партије као главне актере, чиме би неко могао тврдити да је учешће у њима политикантство. Па иако то овде свакако није случај, Владика их претвара у некакво непостојеће „политикантство“ које води у поделе и завађање народа.
Покушајмо да проверимо ову тезу Митрополита бачког на неком екстремнијем примеру како би нам то било јасније. Замислимо једно друштво у којем власт чини нешто нечасно (та власт наравно има подршку неког народа), а једна група људи крене у протесте како би се побунили против такве неправде – да ли би то било „завађање народа“? Да ли би протести у нацистичкој Немачкој против убијања Јевреја били „завађање народа“? Суштина је да једна тема која изражава узвишене вредности, која надилази обичне политичке борбе, не може бити сведена на „завађање народа“.
Али, Митрополит се ту не зауставља док оптужује свештенике који су подржали протесте да не само уништавају друштво, него и цепају Цркву?! У овако постављеној стварности, изгледа да Митрополит не дозвољава постојање било које теме за коју би се вредело борити. Односно, он оваквим приступом не дозвољава постојање било којег идеала за који вреди ићи у протесте, не постоји ни једна вредност, ни једна вера у добро која би их дозволила – јер ће то, по овој логици Митрополита, „завађати народ и цепати Цркву“.
Какво то друштво замишља онда Владика бачки? Друштво у којем не постоји никаква борба за било шта, јер ће било каква борба или разлика мишљења водити у сукобе, поделе и цепање Цркве? То је друштво пасивних и незаинтересованих људи којима се управља, а они са сваком пасивношћу и миром прихватају то вођство како не би цепали Цркву и народ и тиме погрешили?! Није ли то слика управо онакве Цркве какву данас живимо у којој друкчије мишљење није дозвољено, нити допуштено – а од чланова Цркве се очекује да у свакој понизности, крајње беживотно, климају главом и слушају свој црквени врх.
Да је то заиста нешто позитивно, ми не бисмо данас уопште говорили о историји Цркве какву имамо, историју Цркве која се вековима кроз унутрашње борбе чистила и исправљала у борби за истину вере, али и неправди у друштву. Међутим, ми данас живимо Цркву митрополита Иринеја, ону Цркву у којој сва Њена гласила за више од годину дана протеста нису објавила ни један афирмативни текст о студентима, али се појавило мноштво оних који су сатанизовали студенте и народни бунт.
На крају, ко заправо „цепа Цркву“ данас? Они који, вођени савешћу, дижу глас против неправде, корупције и понижења човека, или они који сваку побуну против зла проглашавају раздором, а сваку тишину врлином? Овај Интервју је само сведочанство како се црквени врх сигурно и приљежно удаљава од народа.
