Чињеница да је Предање Цркве као канонске прихватило четири верзије Христовог живота, дакле четири верзије живота најважније личности сопствене побожности и живота уопште дозвољава нам да позиционирамо појам плурализма мишљења као важан принцип Предања. На темељу таквог увида, који се не ограничава само на текст Писма, већ се кроз историју Цркве потврђује постојањем различитих школа тумачења, као и различитих литургијских, умјетничких , канонско – правних и многих других израза црквености, схватамо да развијање осјећаја за другачијост мишљења не само да је својствена Предању, већ је можда и један од основних чинилаца његове ефикасности. Другим ријечима, корупција Предања дешава се у раздобљима и срединама у којима се потире плурализам мишљења, у којима се намеће само једно тумачење као дозвољено, те сљедствено и у којима су они који мисле другачије од тренутне већине на стубу срама, или још горе, на ломачама, које (ломаче) како нам је то афористично саопштио Станислав Јежи Лец – никада не разгоне мрак. Будући да у нашој црквеној збиљи уочавам и тенденције да се поједина другачија мишљења доживљавају као повод за прогон неистомишљеника, дијалог који су прихватили и на успјешан начин разгранали уважени саговорници о. Слободан и о. Оливер у мом срцу буди осјећај радости и наде. Захвалан сам им због тога.
Намјера ми је да у наставку укажем на оне тачке у њиховим одговорима које се унеколико косе са оним што сам успио да доживим и схватим везано за питања и теме које смо отворили. А можда ако успијем и да одшкринем врата за нека нова размишљања и разраде.
Отац Оливер се потрудио да појасни због чега мисли да би исихастички манастир у центру Београда био позитивна тачка црквеног живота у епархији у којој служи. Драго ми је што сам уочио и да неке од мојих примједби прихвата као исправне, што ће рећи да је неке од аномалија на које сам покушао да укажем и сам спреман да подвргне критици. Са друге стране, остаје при становишту да је исихастички манастир, под претпоставком да почива на непатвореном исихастичком предању, ипак потребан. И сам сам у својој личној духовној историји свједок да здрав манастир итекако може да преобрази једну средину, пошто сам био дио обнове која је, генерисана из манастира Тврдош, преобразила како мене тако и велики број људи у захумскохерцеговачкој и приморској епархији. Примјер манастира Ковиља у епархији Бачкој такође може да поткријепи напријед речено. Ипак, са жаљењем закључујем да забрињавајуће велики број монашких заједница потпада под неку од проблематичних категорија које сам у свом претходном тексту покушао да скицирам, па је самим тим и страх који сам изразио оправдан. Уз то, сматрам да је цјелисходније а и теолошко – пастирски како изазовније тако и за тијело Цркве корисније покушати пронаћи један урбани израз хришћанског живота. Ситуација у којој се монашки идеали, попут идеала послушности духовнику (често интерпретиране као безусловне) преносе у урбане хришћанске заједнице у великом броју случајева формирају квазиелитистичке заједнице унутар парохијских заједница и смјерају да изграде неку врсту имитације монаштва, што је увијек штетно по саму заједницу.
Богослужење које данас у нашим црквама имамо, уз изузетак недељне Литургије, како лијепо примјећује Пол Мајендорф, својим дневним и седмичним кругом углавном не обликује наше вјернике. Заправо, готово их се и не дотиче. Разоткривање богатства Предања, или пак „стваралачки повратак“ (Флоровски) који би позиционирао и афирмисао као равноправну огромну већину вјерника, тј.оне који нису монаси, је важан задатак теологије нашега времена. Ту имам на уму и евентуалне канонизације немонашких лица чији су плодови замирисали тијелом Цркве (нпр.Александар Шмеман). Овакав приступ проблематизовао би и приступ моралу, у коме се морал не би готово искључиво везивао за сексуалност па би се под „неморалан“, у складу са библијским схватањем, можда првенствено сматрао лицемјеран човјек (што блудника ни у ком случају не чини моралним). Под појмом „испосник“ подразумијевало би се можда не толико онај или она који се придржавају строгих правила православне „кошер“ исхране медитеранског типа, већ превасходно они који својим уздржањем формирају животну ситуацију која им омогућава да практикују милосрђе, на што пажљиво читање савјета о посту које Спаситељ даје у Мт. 6. изгледа и указује.
Сликарство о. Стаматиса Склириса, које укључује и изображавање преображених ликова обичних људи, радника, пиљара и службеница, може да послужи као отрежњујући путоказ који подсјећа да је светост доступна свима и да снажно треба порадити на промовисању њених различитих израза, да не кажем порадити на увођену реалног осјећаја за „плурализам светости“ у свијест вјерника. Није без основа навести ни примјер св. Јована Кронштатског, за кога се након што се каже да је био „мирски свештеник“ најчешће брже боље каже и то да је са женом живио као са сестром, као да је баш то разлог његове светости и најважнија црта његовог карактера?! На трагу разоткривања појма и начина живота који би могао да профилише оно што називам „урбано хришћанство“ улога академске теологије је неизбјежна.(Сувишно је, након првога текста и напомињати да је она за мене и подвижничка). Без академске теологије, у овом случају чак као звијезде водиље, у опасности смо да се у начину живота који водимо нађемо пред амбисом очајања схватајући немогућност да предузмемо подвиг, схваћен у ужем смислу (пост, молитва , покајање) у мјери у којој то од нас захтијева и који нам предлаже аскетска монашка литература и на којој врсти подвига неријетко инсистирају душебрижници. Са друге стране, нашу свијест би могли да релаксирамо снажним аргументима да су волонтеризам, брига за сиромашне, миротворство, дијалог, друштвено-политичка одговорност, право на постављање неконвенционалних питања, борба за стварну а не само декларативну конститутивност лаика у црквеном животу, дизање гласа пред неправдом како у Цркви тако и ван ње као и много чега другог такође незаобилазни дијелови коју одговорност подвижничког етоса налаже. У том случају, црквени живот ће по моме мишљењу у мањој мјери бити нека врста егзотике, а више реални квасац који открива Живот свијету у времену у коме нас је Бог поставио за свједоке Његове Истине.
Свештеник Слободан је у свом тексту који је завршио цитатом св. Аве Јустина подвукао и важност строгог провјеравања теологије мишљу светих отаца. Не желим да пребацим о. Слободану било шта јер немам проблем да се , како би о. Оливер то формулисао, „начелно сложим“ с њим. Оно што у галаксији православне духовне литературе мени дјелује симптоматично јесте позивање на Оце које некада изгледа готово као својеврсна поштапалица. Сјећам се нпр.своје радости када сам почетком двијехиљадитих, док сам боравио у САД пронашао дјела св. Отаца, англикански превод из 19. вијека, у 24 тома. Разлог радости био је тај што се у српској теолошкој јавности такво издање на почетку 21.вијека није могло пронаћи.
Ситуација ни данас није нарочито боља када је светоотачки корпус текстова, нарочито по питању критичких издања, у питању. Чини ми се да ни познавање отачких текстова није ни приближно сразмјерно позивању на њих. Имајући у виду да ће се ријетко пронаћи тредиционално хришћански народ који је тако мало реалне пажње посветио преводима и издавању дјела Светих Отаца као што је то случај код нас, позивање на Оце код мене неријетко изазове дозу сумњичавости. Поред тога, онај који је икада покушао да чита Оце (што углавном изискује знање неког од језика на који су преведени, или пак језика оригинала) схватиће да то нису лагана штива. И више од тога, отачке интерпретације напросто захтијевају додатне интерпретације, контекстуализацију епохе у којој су настале итд, како би их барем донекле разумјели и могли користити. Самим тим, без академске теологије наша веза са отачком мишљу изгледа ми поприлично јалово. Покушаји да се конфесионалистички извучемо тиме што би могли да претпостављамо да је припадност православној Цркви сама по себи гарант наше везе са Оцима и у ситуацији када немамо додир са оним што су они стварно мислили и писали није рјешење у које бих положио своје наде.
Западни теолози које смо у текстовима помињали су сасвим сигурно читали Оце у шта се можемо лако увјерити увидом у литературу коју су користили приликом писања својих књига. Критичка издања оригиналних отачких текстова на које се поглавито позивају и православни патристичари су такође углавном продукт западних научника, што је мање више општепозната ствар. Оци дакле нису приватна својина Православних.
Занимљиво је поразмислити и о томе шта би у наше вријеме уопште могло да значи „светоотачко тумачење“. Ако поновим мисао да светоотачка интерпретација и сама изискује интерпретацију, онда просто позивање на одређени текст, уколико његова интерпретација изостане, и није нарочито светоотачки. Можда би нам као неки путоказ могла послужити једна мисао св. Јефрема Сиријског из његових „Коментара на Дијатесарон“:
„ Уколико би постојало само једно значење ријечи (Писма), онда би га први тумач пронашао а сви потоњи слушаоци не би имали нити подвиг тражења као ни задовољство проналажења. Али свака ријеч нашега Господа има своје сопствено обличје, и свако обличје има своје чланове (удове), и сваки члан има сопствену врсту и облик. Свака личност чује у складу са својом могућношћу, те бива тумачено у складу са оним што јој је дато“
Креативност у приступу на који нас овим ријечима позива св. Јефрем није тешко пронаћи код теолога које смо помињали. Да ли је онда исправно окарактерисати њихов рад као „несветоотачки“?
Сада долазим до онога дијела у коме у односу на браћу саговорнике не бих могао рећи „начелно се слажем“, већ управо супротно. Дакле, начелно се не слажем у нечему у чему бих рекао да се они слажу, наиме у заједничкој им мисли да се светитељи и људи Цркве не могу пронаћи ван граница Православне Цркве. Ова теза имплицира како то да неправославни (у значењу ван канонских граница ПЦ) теолози нису црквени теолози већ напросто „религиозни мислиоци“, тако и то да се ван Православне Цркве не може пронаћи Црква. Свјестан сам да овим што ћу рећи можда изражавам „мањинско мишљење“ а поучен неким скорашњим примјерима изражавања те врсте мишљења знам да то може бити болан подухват. Ипак, држим, заједно са о. Георгијем Флоровским да се по питању граница Цркве стварне тј.благодатне границе не поклапају са канонским границама Православља.
У складу са тим, не могу да нађем разумијевања за тврдњу о. Слободана у којој каже да је Молтман своје искуство Христа могао стећи и ван Цркве. Ако имамо на уму , међу многим његовим насловима само књигу „Црква у сили Духа“ онда је јасно да би сам Молтман био зачуђен таквим расуђивањем. И ту не представља изузетак. Овим не доводим у питање то да је Православна Црква „Una Sancta“ из разлога што се црквеност једне заједнице по мом мишљењу не утврђује антитезом „они нису те стога ми јесмо Црква“, већ дозвољавам да се еклисиолошки (и антрополошки) прицип „једна и многе (Цркве)“ који чини да многе пуноће Цркава не нарушавају њену јединственост можда може примијенити и ван канонских граница Православља. Свјестан сам такође и да овакав принцип порађа мноштво питања на које ни сам немам одговор као и тога да се све хришћанске заједнице не могу једнако третирати. Напросто, сматрам да је побожно дозволити Духу Светоме да нас превазиђе, те да Тајну Велику, из наслова овога текста (Еф.5,32) која се зове Црква и њене границе одреди Он (што мислим да је стварност па ма какав год став да заузмемо).
Претендовати да дефинитивно одредимо црквени статус неке заједнице, или још теже, одређене личности, мојој маленкости представља углавном немогућ задатак. Такво нешто могуће је можда васељенским саборним консенсусом Цркве ( а који изгледа тренутно није могућ ни по мање компликованим проблемима). Не знам. Изабирам да заћутим пред тим питањем. Питам се при том да ли би можда наглашавање неизрецивости и недостижности одређења граница Цркве данас било више на трагу паламитског, а друго (дефинитивно одређење ко јесте а ко није) више на трагу варлаамовског начина размишљања?
У посљедњим пасусима овога размишљања осврнућу се нa запажање о. Оливера по коме многи млади теолози долазе са тврдњом да Адам није историјска личност. На питање гдје проналазе ослонац за такве тврдње немам одговор. Нисам се често у литератури суочио са расправама о историчности Адама. Нити сам искрен да будем трагао за литературом те врсте. Углавном сам наилазио (нарочито у неким полемикама међу српским владикама, које су новијег датума) на оптужбе на рачун неких епископа и теолога везане за то питање. Будући да су ти текстови из неког разлога интеционално писани изразито архаичним стилом који један мој пријатељ у шали назва стилом „ко чита да не разумије“, те да су веома опширни, нисам могао да себи пројектујем јасну слику проблема. Не искључујем могућност да је разлог томе моја интелектуална ограниченост.
Како не бих одао утисак човјека који се измиче од могућих спорних питања кратко ћу изнијети своје виђење овог „проблема“.
Сматрам да је важно да у свом разумијевању феномена Адама треба нагласити најприје да „прва претпоставка“ теологије није Адам, већ Нови Адам, Исус, Месија Народа Божијег. Први Адам је због другог, Новог, а не обратно. У том смислу превасходно је сагледати стварност старог Адама, тј. богословски садржај који његова стварност носи као стварност која се коначно и за сву вјечност разрјешава пасхалним крсноваскрсним догађајем, у коме се завршава стварање човјека Адама. У и кроз Новог Адама. Оне које су претходне реченице заголицале упућујем на изузетну књигу о. Џона Бера „The Mystery of Christ, Life In Death“ у којој ће о овој теми пронаћи блистава богословска разматрања.
Ако се са друге стране подухватимо покушаја да Адама историјски позиционирамо, тј. да га лоцирамо у неку епоху времена, наћи ћемо се пред веома незахвалним, заправо немогућим задатком. У свом атеистичком заносу, Ричард Докинс често поентира питањем да му они који говоре о историчности Адама покушају праоца људи лоцирати у период од 10.000 год. Одговори које добија су најчешће муцави а утисак који оставља је утисак побједника у дискусијама. Уколико не подржавамо за наше доба болно наивну тврдњу о старости свијета од неколико хиљада година оваакав покушај заиста није могуће извести до краја. Но све то не негира суштину описа Адама који нам је дат у Књизи Постања, која нам износи истину о Богу као апсолутном Творцу свијета и човјека, те о људима који су нарушили однос са Творцем.
Очекивати научну потврду овога није могуће. Јер, како би то поставио Г.К. Честертон у својој апологетској књизи „All Things Considered“, није за очекивати да чемо икада пронаћи фосилизовану Еву са фосилом смоквиног листа поред ње, те да је могло бити не један, него десет Падова узастопце, о којима наука не би могла ништа поуздано да каже, будући да се, по њему, морални падови не могу утврдити научним методама. Оно што пак свједочи о Паду јесте и наше лично искуство (на сличан начин, ако се не варам, ово види и Х. Јанарас) зла, смрти, неправде, бола итд…верификујући тако као истинит извјештај Књиге Постања.
Још је Иринеј Лионски у потешкоћи да протумачи стих из 1. Мојс.2,17, у коме се износи пријетња Адаму да ће умријети у онај час када окуси са Дрвета Познања што се, као што знамо није догодило „у онај час“, прибјегао алегоријском тумачењу рекавши да је „један дан пред господом као хиљада година а хиљада година као један дан“. Другим ријечима, предложио нам је да на опис из Постања не гледамо као на буквални опис догађаја. Опште је познато да међу Светим Оцима у томе није усамљен. Дакле, инсистирати да појединац мора да буде критикован уколико не вјерује, рецимо, да је змија стварно разговарала са Евом у једном конкретном историјском тренутку, представља принцип мени далек и стран. Ако неко држи да је истина Књиге Постањае истина колико је истина и прича о Блудном сину или о богаташу и убогом Лазару које ЈЕСУ ИСТИНА и без тога да је под морање да се прихвати да су ликови из прича историјске личности, мени то не представља проблем. Још мање разлог за прозивке или осуду.
Рекло би се да би плурализам мишљења заиста могао бити стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни. Дискусију о. Слободана о. Оливера и мене схватам баш тако. Осјећам да ни они не мисле другачије. Свјестан сам да се нисам дотакао многих питања, нарочито везано за текст о. Оливера, који обилује упитним реченицама. Преамбициозно би са моје стране било да претендујем да на све њих одговорим у једном, ионако одвећ дугачком тексту. Не знам да ли ће саговорници наћи за сходно да одговарају или пак не. Шта год да одлуче, мој приједлог је да се евентуалним другим кругом њихових одговора наш дијалог на ове теме и оконча. Да не претјерамо.
Христос посредје нас!
