Дитрих Бонхофер (1906–1945)
Опет је један месец иза нас, лети ли и теби тако брзо време као мени овде? Често се и сâм питам када ће доћи месец у којем ћеш ти код Ренате, а ја код Марије, и ми заједно једни код других долазити. Осећај, да сваког дана велики догађаји који покрећу свет и све наше личне односе, могу се изменити за трен, тако је јак у мени, зато теби често пишем, нарочито сада када се још не зна колико ћемо, а пре свега колико ћемо често моћи и што је могуће дуже, једни с другима то поделити. Скоро сам убеђен у то, док ти добијеш ово писмо, да ће велики догађаји на свим фронтовима већ бити у току. Током ових седмица мораће се врло често пребивати „унутра“, а теби желим да у томе успеш. Мораће се све мисли сабрати и ничега се не плашити. У моменту сам готово нагнут над тим долазећим, над библијским δεῖ… да цитирам, и проналазим нешто у 1Пет 1, 12 где се помиње „радозналост“ анђела, како Бог наизглед нерешиво часком до решења доведе. Верујем да од сада све сâм Бог чини, што год да се деси то ми код свих својих спољашњих и унутрашњих ангажовања само са потпуно великим дивљењем и страхопоштовањем у нама, можемо прихватити. Било како да буде, али ће се сигурно десити – а да бисмо то волели да дочекамо, преко дана треба стално да понављамо Пс 58, 12, Пс 9, 20 и Јерем 45, 5.
За тебе је још теже него за мене да прођеш кроз то што си од Ренате и ваших дечака раздвојен, због тога ћу посебно на тебе мислити, а то већ и чиним. Толико је добро, чини ми се, за нас обојицу, ако ово време заједно пребродимо и подржимо један другога. Но, било би још много боље, да није тако, већ да свако од нас сâм кроз ово мора проћи. Тешко ми пада, што ти ни у чему помоћи не могу, осим у томе што стварно свако јутро и вече током читања Библије, а посебно током дана, мислим на тебе. За мене, молим те, нема потребе да ишта бринеш, јер мени је несразмерно добро, и ти би се зачудио кад би ми дошао у посету. Људи ми овде увек и изнова говоре, а то мени, ти то примећујеш, дође као тешко ласкање – да „из мене излази такав мир“ и да сам ја „увек тако весео“ – тако да мора да се моја повремена и супродстављена лична искуства са самим собом заснивају на извесној обмани (што је све у свему и не верујем!). Питаш се, или можда чак и бринеш, највише за моје теолошке мисли и о њиховим последицама, а овде ми ти, заиста, сада недостајеш, у супротном не бих знао с ким уопште о томе могу попричати, што за мене већ подразумева некакво појашњење. Оно што се мени непрестано намеће јесте питање шта је хришћанство или чак ко је у ствари Христос за нас, данас. Време у којем се може човек кроз речи исказати, било теолошке или побожне речи, да тако кажемо, превазиђено је, такође време „унутарњости“ (Innerlichkeit) и савесности је прошло, па и време религије, уопште. Ми хрлимо ка једном потпуно безрелигиозном времену у којем људи неће, као што су то неки већ сада, бити више религиозни. Такође, и они који себе држе као искрено религиозне, то не практикују ни на који начин јер вероватно под тим „религиозно“ подразумевају нешто сасвим друго. Наша свеукупна 1900-годишња хришћанска проповед и теологија ипак је изграђена на једном „религиозном а приори“ код људи. Хришћанство је увек некаква форма (можда чак права форма) за постојање религије. Ако једног дана постане јасно да ово „а приори“ заправо не постоји, већ да је оно историјски условљена и краткотрајна форма израза која постоји због људи, ако би дакле људи радикално безрелигиозни постали – а ја верујем да је то више-мање већ случај (зашто је то тако показује нпр. овај рат који се разликује од свих претходних зато што не постоји никакав „религиозни“ агенс који га је проузроковао) – шта то онда значи за хришћанство? Нашем претходном хришћанству темељи су померени и оно је једини „последњи витез“ или пак неколико некаквих интелектуалних ишчашености на које можемо „религиозно“ слетети. Чини ли нас то нешто мање изабранима? Треба ли да ми себе ревносно, наменски или огорчено изопштимо од ове сумњиве групе људи, или да њима понудимо своју робу? Треба ли ми да наседнемо на тих неколико несрећа у њихов зао час, и њих такорећи религиозно силујемо?
Ако све то не желимо, ако ми коначно o западном облику хришћанства морамо да судимо само као о прагу једне потпуније религиозности , шта то у некој конкретној ситуацији значи за нас, за Цркву? Како може Господ Исус Христос бити нерелигиозан? Постоје ли нерелигиозни хришћани? Ако je религија само један од производа хришћанства – и ако се на тај производ кроз различита времена врло различито гледало – шта је то онда једно нерелигиозно хришћанство? Барт, који је једини у том правцу почео да размишља, није те своје мисли спровео нити осмислио, већ је дошао до једног позитивног откривења, какво је постојало у последњим етапама западне ренесансе. За нерелигиозног радника или човека овде уопште ништа није коначно завршено. Неодговорена питања још би била: шта значи Црква, заједница, проповед, Литургија, један хришћански живот у нерелигиозном свету? Како да говоримо о Богу без религије или без једне временски зависне метафизике, без поунутарњења итд? Говоримо ли ми о Богу (или се не може више о томе говорити као раније) као „светски“, као да смо „нерелигозно-светски“ хришћани, као да смо εκ-κλησία, призвани, без да нас свхатају као религиозне како се то преферира или много више као они који скроз „припадају“ свету? Ако је то тако онда Христос није више предмет религије, већ нешто потпуно друго, одиста Господ овога света. Како се, пак, то зове? Шта једној нерелизиозности значи култ и молитва? Добија ли овде арканска дисциплина, тј. разликовање (које ти код мене већ познато) претпоследњих од последњих, нову важност?
За данас морам прекинути, не би ли писмо одмах на пут пошло. За два дана пишем ти опет о овоме, надајући се да отприлике разумеш шта имам на уму кад ово заступам, и да ти то није досадно. Остај добро! Није то лако, безгласно без еха (echolos) писати; мораћеш ми опростити ако нешто у томе монолошки буде! […] Могу надаље писати још о нечему, о павловском питању, да ли је περιτομή (= обрезање), како се то данас каже, услов спасења… да ли је религија услов за светост. Слобода од περιτομή (обрезања) је, такође, слобода од религије. Питам се често, зашто мене један „хришћански инстинкт“ често више упућује на нерелигиозне неголи на религиозне људе, заиста и то уопште не у намери некаквог мисионарења, већ бих могао рећи скоро „братски“. Док испред себе гледам религиозне како Име Божије називају, мени се некако чини да то звучи погрешно и да сâм себе доводим до неикрености (нарочито је лоше ако други започињу разговор у религиозној терминологији, онда скоро потпуно утихнем и буде ми некако грозно и непријатно) – супротно томе познајем нерелгиозне који повремено потпуно мирно и као само по себи разумљиво, Бога називају. Религиозни причају о Богу када људско сазнање (понекад због погрешног процеса мишљења) дође до краја или када људске способности пропадну – онда је ту увек Deus ex machina кога они пусте да умаршира било као комично решење нерешивих проблема било као моћ за људске неуспехе, увек дакле кроз искориштавање људских слабости, односно људских ограничења, и то неизбежно траје док људи сопственим моћима своје границе не поставе нешто даље и Бог као Deus ex machina постане сувишан. Говор о људским ограничењима је мени уопште узевши упитан (да ли је сâма смрт данас та које се људи једва плаше, или греси, које људи једва још да схватају, још једно право ограничење?), увек ми се чини да ми желимо тиме анксиозно изоставити место Богу. Желим говорити о Богу не са граница већ из средишта, не у слабостима него у снази, не, дакле, кроз смрт и кривицу него кроз живот и људско добро. На границу треба, можда боље да не спомињем, нерешиве теме нерешивим оставити.
Вера у васкрсење није „решење“ проблема смрти. Над-божанство није изнад наших сазнајних могућности. Сазнајно-теоретска трансценденција са трансцедентним Богом, нема ништа заједничко. Вањски Бог је у средишту нашег живота. Црква није тамо где људске способности не успевају, на границама, него у средишту. Тако је то по старозаветном, а у том смислу читамо Нови завет, иако премало наспрам Старог. Како ово безрелигиозно хришћанство изгледа, какав облик поприма, о томе често размишљам о чему ћу ти још писати. Можда ће баш нама, који смо у средишту између истока и запада, припасти тај важан задатак. Сада морам заиста прекинути. Како би било лепо о свему овоме, чути од тебе коју реч. То би за мене било много значајно, много више него што ти можеш одмерити. Читај Премудрости Соломонове 22, 11–12. Ту је квака против сваког побожно камуфлираног бега.
[30.4.1944]
Извор: Dietrich Bonhoeffer, Widerstand und Ergebung, Gütersloher Verlagshaus, 2008, SS. 138–143.
Превод: Илија Ромић