Vaskrs nas je dočekao u Palestini u najtežim okolnostima. Prošlo je 175 dana od početka ovog genocida. 175 dana bombardovanja, opsade i gladi.[1] Nikada ne bih pomislio da ćemo i do Vaskrsa još biti svedoci ovoga. Mislio sam da će sigurno ovo nasilje do Vaskrsa prestati. Mislio sam da, na kraju krajeva, svetski lideri imaju malo savesti. Pogrešio sam, izgleda!
Danas smo ušli u novu fazu genocidnog rata, u kojem stanovnike Gaze ubijaju glad, žeđ i bolesti. Ljudi umiru od gladi. To je spora smrt. Oni vise između neba i zemlje, polako umiru, dok svet gleda. Oni nemaju „ni obličja, ni lepote“ da bismo ih gledali, jer su „kao jedan od koga svak zaklanja lice“ (Is 53, 2–3).
Bilo je potrebno više od pet meseci i 32.000 ubijenih ljudi, uključujući 13.000 dece, da Savet bezbednosti UN-a konačno usvoji prekid vatre![2] Ali, na terenu se ništa nije promenilo. Otkad je Izraelu stalo do UN rezolucija?! Izrael nikada nije odgovarao, pa čak nije ni osuđen od strane zapadnih lidera. To ostaje najveći problem danas.
Upravo sada, molimo da pomoć i hrana uđu u Gazu. Odustali smo od prekida vatre! Samo donesite hranu, vodu i lekove.
Gospode, pomiluj!
Prijatelji, genocid je normalizovan. Kao ljudi od vere, ako zaista tvrdimo da sledimo raspetog Spasitelja, nikada nam ovo ne može biti u redu. Nikada ne treba da prihvatimo normalizaciju genocida. Nikada ne bi trebalo da nam bude u redu da deca umiru od izgladnjivanja, ne zbog suše ili gladi, već zbog katastrofe koju je napravio čovek. Zbog carstva.
Genocid je normalizovan kao što je normalizovan aparthejd u Palestini, a pre toga u Južnoj Africi. Kao što su ropstvo i sistem kasti normalizovani. Jasno nam je potvrđeno da lideri supersila, i oni koji imaju koristi od ovog modernog kolonijalizma, ne gledaju na nas kao na sebi jednake. Oni su stvorili narativ za normalizaciju genocida. Imaju i teologiju za to. Genocid je normalizovan. Ovo je rasizam u svom najgorem obliku.
Isti oni politički i crkveni lideri koji su se u oktobru prošle godine postrojili jedan za drugim da daju zeleno svetlo za ovaj genocid prikrivajući ga „samoodbranom“, ne mogu se ni naterati da osude očigledne ratne zločine koje je počinio Izrael. Oni su dobri u izražavanju zabrinutosti. Daju izjave da ih „uznemiruje“ ubijanje naše dece. (Žao nam je što vas je uznemirilo ubijanje naše dece vašim oružjem!) Žele da nas ubede da im je stalo. Oni prikupljaju sredstva. Ćute tokom genocida, a onda se kasnije pojavljuju, sa milostinjom, da kažu da im je stalo. Možemo li zaista ovo prihvatiti?!
Mnoge zemlje su požurile da obustave svoje finasiranje UNRWA na osnovu pukih navoda koji nisu u potpunosti dokazani, a, s druge strane, nisu uradile ništa u vezi sa jasnim nalazima Međunarodnog suda pravde.[3] Neshvatljiva je količina licemerja. Nivo rasizma koji je uključen u takvo licemerje je užasan.
Sada neki političari tvrde da se njihovo strpljenje sa Izraelom završava – a mi kažemo: ništa ne može oprati krv sa vaših ruku. Rezolucija Saveta bezbednosti UN bila je prekasna. Ništa ne znači. Neki su se ponašali kao da treba da čestitamo ili zahvalimo SAD što nisu uložile veto na rezoluciju. Ja kažem, apsolutno ne! Oni su saučesnici. Prošlost se ne može poništiti. U stvari, SAD su upravo poslale još jedan ogroman paket projektila za naoružavanje Izraela. Da li oni zaista pokušavaju da nas zavaraju? Tvrde da im je stalo i da su zabrinuti (očigledno da bi povratili neke glasove)? Ako bi se ovog trenutka dotok američkog oružja zaustavio, u roku od tri dana ovo bi se završilo. Umesto toga, oni šalju Izraelu rakete da nas ubijaju, a zatim šalju minimalni deo potrebnih paketa sa hranom. Ovo je mnogo više od saučesništva. Ovo je direktna umešanost u ovaj genocid.
Na ovaj Vaskrs, prvo se okrećemo krstu.
Tugujemo. Ovo su tamni, mračni dani. U ovakvim vremenima, mi Palestinci gledamo u krst, identifikujemo se sa krstom i vidimo Hrista kako se poistovećuje sa nama. Krst je važan palestinski simbol.
Na Vaskrs ponovo proživljavamo njegovo hapšenje, mučenje i pogubljenje od strane carstva, uz saučesništvo verske ideologije, naravno. U vaskršnjem narativu nalazimo utehu i osnaženje u saznanju da se Hristos poistovećuje sa nama.
Čuvamo ovu scenu ruševina u našoj crkvi još od Božića, jer je Gaza još uvek pod ruševinama, i zato što se naši ljudi i naša deca u Gazi još uvek izvlače ispod ruševina i u ovom trenutku. Juče sam sa mukom gledao užasnu scenu izvlačenja deteta ispod ruševina. Nekim čudom je preživelo bombardovanje, a dok su ga izvlačili govorilo je: Gde je voda, žedan sam? To me je podestilo na Hristove reči na krstu kada je povikao: „Žedan sam.“ Povikao je „žedan sam“ u znak solidarnosti sa onima koji su masakrirani glađu, opsadom i bombradovanjem. Hristos je solidaran sa svim žrtvama ratova i iznuđene gladi, izazvanih nepravdenim i tiranskim režimima u našem svetu. To je vapaj svih potlačenih nepravdom moći, ćutanjem i nesposobnošću čovečanstva da okonča tiraniju i nepravdu.
Hristos je povikao „žedan sam“, pa su mu dali sirće da pije. Njegovom bolu dodali su još bola, njegovoj muci još više muke. Danas dok Gaza viče „žedna sam“, oni bacaju pomoć sa neba, umrljanu krvlju nevinih. Neki su poginuli od utapanja dok su pokušavali iz mora da izvuku bačenu pomoć. Kako je to okrutno. Gaza je žedna, i Gazi daju sirće.
Tražili smo Boga u ovom ratu. Zavapili smo k njemu, a odgovora, izgleda, nije bilo, sve dok se nismo susreli sa Sinom Božjim koji visi na krstu, vapijući: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?!“ Zašto si pustio da budem raspet, sâm?! Ovo je krik osećaja napuštenosti. Siguran sam da se danas tako osećaju stanovnici Gaze. Ostavljenost od svetskih lidera, napustili su nas ne samo zapadni, već i arpski i muslimanski lideri. Mnogi u crkvi su, takođe, gledali iz daljine, kao što je to Petar učinio kada je Hristos bio uhapšen. Petar je želeo da bude na sigurnom, nedostajalo mu je hrabrosti, slično mnogim crkvenim poglavarima danas, koji jedno govore iza zatvorenih vrata, a drugo u javnosti.
Ipak, u ovom vapaju „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio!“ doživljavamo Boga, Bog nam se približava, i upravo u tom vapaju osećamo njegov zagrljaj i toplinu. Ovo je jedna od tajni Vaskrsa.
U ovoj zemlji čak je i Bog žrtva ugnjetavanja, smrti, ratne mašinerije i kolonijalizma. On pati sa ljudima ove zemlje, deleći istu sudbinu sa njima. „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio!“ To je vapaj koji godinama odjekuje ovom zemljom. To je vapaj svake potlačene osobe koja strada u stanju spore smrti. To je vapaj koji je Hristos podelio sa nama u svom bolu, mukama i raspeću. Danas stavljamo krst na ruševine, sećajući se da je Hristos delio istu sudbinu sa nama, jer je umro na krstu kao žrtva kolonizatora.
I postade mrak. Univerzum je postao mračan u tuzi zbog odustva istine. Univerzum je postao mračan žaleći za odsustvom pravde. Krst je krajnja nepravda. Danas je univerzum rastužen ćutanjem donosilaca odluka i njihovim rasizmom, i ćutanjem mnogih koji iz straha nisu progovorili ni reč istine, naoružani teologijom neutralnosti i nedelovanja, pod zastavom „mira i pomirenja“. Još uvek ima onih koji nisu otvoreno pozvali na prekid vatre. Da li možete da verujete? Crkve! Dobili smo pismo „solidarnosti“ od velikih crkava u Evropi koje čak nisu ni pozvale na prekid vatre! Rekao sam im da je ovo apsolutno uvreda.
Danas je univerzum postao mračan oplakujući apatiju i obamrlost na patnju koja postoji u našem svetu, i rasizam koji je doveo do normalizacije i opravdavanja genocida.
Ono što mnogima u crkvi danas najviše nedostaje jeste hrabrost. Oni znaju istinu. Ali ne govore istinu, jer se plaše posledica. Plaše se reakcije! Mnogi u crkvi žele da izbegnu polemiku. Možete li da zamislite da je Hristos hodao zemljom izbegavajući polemiku?! Oni pišu izjave, a način na koji se crkvene izjave „vrte“ oko pitanja „primirja“ ili (ne daj Bože) osude Izraela je zaista neverovatan. Oni pišu izjave na nekoliko stranica koje u suštini ne govore ništa drugo osim nedvosmislene osude događaja iz 7. oktobra prošle godine. Ima nekih crkvenih velikodostojnika koji su voljni da nas žrtvuju radi komfora, na isti način na koji su nas prineli kao žrtvu iskupljenja za sopstveni rasizam i antisemitizam, kajući se u našoj zemlji zbog greha koje su počinili u svojoj zemlji! A sve to uz tvrdnju da slede raspetog Spasitelja, koji je žrtvovao sve, trpeo bol i odbačenost zarad onih koje je voleo!
Naravno, moramo se zahvaliti onima koji sa nama nose naš krst. Zaista cenimo hodočašća za Gazu koja se održavaju širom sveta. Zahvaljujemo se onima koji su došli u Palestinu da se solidarišu sa nama. Zahvaljujemo se doktorima i medicinskim sestrama koji volontiraju u Rafi. Zahvaljujemo se onima koji lobiraju da se zaustavi prodaja oružja. Zahvaljujemo se onima koji protestuju na ulicama. Zahvaljujemo se onima koji su organizovali mnoge sedeće demonstracije i nenasilne proteste. Zahvaljujemo se onima koji i dalje remete udobnost svetskih lidera na skupovima i konferencijama za štampu i skupovima za prikupljanje sredstava. Čujemo vas! To je crkva Hristova!
Pozdravljamo one koji su u znak protesta podneli ostavke iz vlada i međunarodnih tela. Oni imaju hrabrost i integritet. Oni razumeju da je Gaza zaista moralni kompas našeg današnjeg sveta.
Zahvaljujemo se Južnoj Africi na njenoj akciji u Međunarodnom sudu pravde i Alžiru što predvodi napore za postizanje rezolucije o prekidu vatre. Uzgred, i jedni i drugi su preživeli kolonijalizam! Tu se nalazi moralni kredibilitet!
Težak krst nosimo. I zahvaljujemo se onima koji nam pomažu da ga nosimo. Naš Veliki petak predugo traje. Ali iz Hristovog iskustva znamo da ovo stradanje nije radi proslavljanja patnje. Znamo da je stradanje uvek put ka slavi i životu. To je stanica na putu ka vaskrsenju. Hodamo sa Hristom putem ka Golgoti. Osnaženi smo njegovom solidarnošću sa nama, ali iščekujemo Nedelju.
Na Vaskrs, ne okrećemo se samo krstu, već gledamo i u prazan grob.
Šta je Hristu dalo ovu snagu? Ovu izdržljivost i snagu, do te mere da je oprostio svojim tlačiteljima? Do te mere da je rekao: neka bude volja tvoja, i dobrovoljno otišao na krst? Verujem da je njegova odlučnost i rešenost, njegova izdržljivost, proizašla iz poverenja u volju svog Oca i iz saznanja da je njegov Otac u stanju da ga podigne iz mrtvih, i da će na kraju On to i učiniti. Njegova vera ga je održala i osnažila. Bio je prkosan pred carstvom, suočio se sa krstom, pa čak i sa smrću, sa pouzdanjem i nepokolebljivošću.
Moram priznati, danas je tako teško držati se naše vere i nade. Ne vidimo Nedelju. Čini se nemogućom. Progutala nas je tama groba. Naša snaga je podbacila. Iscrpljeni smo. Jako je teško sada govoriti o vaskrsenju. Tugujemo. Naša braća i sestre u Gazi bukvalno umiru od gladi. Ali NE SMEMO izgubiti veru u Boga. To je naše poslednje utočište. Kao takvo, moramo se boriti da zadržimo ovu veru. Ne možemo da izgubimo svoju veru. Moramo da vidimo prazan grob. Moramo se setiti praznog groba.
Danas govorim sebi sa psalmopojcem: „Zašto si žalosna, dušo moja, i zašto me smućuješ? Uzdaj se u Gospoda, jer ću se ispovedati njemu, spasenju lica moga i Bogu mome.“
Vaskrsenje nam uliva nadu. Hrišćanstvo je vera koja se nada. Nada nije negiranje realnosti. Nismo slepi za našu stvarnost, i mi kao Palestinci shvatamo korupciju i zlo sveta verovatno više nego bilo ko drugi. Ali moramo da odbijemo da ovo bude poslednja reč.
Hristos je vaskrsao, to je poslednja reč. Hristos vaskrse, i ovo menja sve. Prazan grob je naša nada. Iza groznog aparthejd zida koji razdvaja Vitlejem od Jerusalima, tačnije u Crkvi svetog groba u Jerusalimu, nalazi se prazan grob koji nas podseća da poslednju reč nema smrt već život. Ne tama, nego svetlost. Ne genocid i gladovanje, već dostojanstvo i ponos.
Prazan grob nas podseća da zlo, nepravda ili tiranija ne mogu imati poslednju reč. Da je Hristos ostao u svom grobu, cezar i Pilat bi trijumfovali. Rim bi pobedio. I fariseji bi pobedili. Ugnjetači bi bili pobednici. Ali Hristos je vaskrsao. Carstvo je poraženo, a još bolje, poražena je i sama smrt. Zato što imamo veru, ne živimo u očaju. Vera je jedino što nam ne mogu oduzeti.
Kada na vaskršnju nedelju objavljujemo Al Masih qam – Hristos vaskrse, objavljujemo da poslednja reč pripada Bogu. Objavljujemo da je pravda zadovoljena. Istina je dokazana. Carstvo i njegovi saveznici su izgubili. Danas, nakon dve hiljade godina, nastavljajući da nosimo krst, mi pobeđujemo, pa čak se i rugamo carstvu i njegovoj teologiji. Uzeli smo simbol moći Rima i sredstva njegovog ponižavanja drugih i učinili ga simbolom naše snage, pobede i postojanosti pred licem smrti, i to zato što je Al Masih qam – Hristos je vaskrsao.
Vaskrsenje nas poziva da ustanemo i delamo. Pošto znamo da konačna reč pripada Bogu, mi ustajemo i delamo. Mi gradimo. Propovedamo ljubav zato što znamo da ljubav pobeđuje. Propovedamo mir, jer mir pobeđuje. Propovedamo život, jer je smrt poražena. Hristos je gledao smrt pravo u lice i porazio je. I zato, mi ustajemo i delamo.
Dragi prijatelji, uveren sam da ćemo mi Palestinci ustati. Nikada u svom životu nisam bio više ponosan i počastvovan što sam Palestinac, nego ovih poslednjih 175 dana. Ponosan sam na našu izdržljivost, sumud (postojanost). Ponosan sam na našu međusobnu solidarnost, naše jedinstvo. Kad kažem da ćemo biti dobro i da ćemo se oporaviti, to kažem jer poznajem svoj narod. Znam ko smo. Palestina je naša domovina. Ovde smo duboko ukorenjeni. Za one Palestince koji su prognani širom sveta, Palestina živi u njima. Palestina je u svakom kutku ove zemlje. Nikada se nećemo odreći naših bogomdanih prava da živimo u dostojanstvu i pravdi. Ali takođe kažem da ćemo se oporaviti, jer verujem u dobrog i pravednog Boga koji pravedno vlada svetom. Verovatno je naša najveća prednost pravednost našeg cilja. Naš sumud je usidren u našem pravednom cilju i našoj istorijskoj ukorenjenosti u ovoj zemlji, ali i u ovoj pravednoj prirodi Boga. Zato što On živi mi se možemo suočiti sa svim stvarima, gledati carstvo pravo u lice i pobediti ga.
Zato danas neka put krsta bude naš put. Neka put požrtvovane ljubavi bude naš put. Raspeti Hristos, koji je žrtvovao svoj život radi onih koje je voleo poziva nas na skupu solidarnost, skupu solidarnost ljubavi. Ovo je poziv na delanje, da crkva bude crkva Hristova, da sledi stopama našeg raspetog spasitelja.
Krst je Božija solidarnost sa čovečanstvom u njegovom bolu i stradanju, a Božija solidarnost mora postati naša solidarnost. Hristovi sledbenici rizikuju sve da bi govorili istinu vlastima. Ovde se ne radi o davanju izjave. Hristos nije rekao: bio sam gladan, a ti si se molio za mene i dao si izjavu. Hristos je rekao: bio sam zatvorenik, a ti si došao k meni! Radi se o delanju. Moramo pronaći načine da napravimo promenu. Moramo delati, mobilisati, vršiti pritisak, lobirati, pozivati vlasti i lidere na odgovornost. Kao ljudi vaskrsenja, moramo uznemiriti carstvo.
Danas vas zemlja vaskrsenja poziva na delanje, u nadi i ljubavi. Danas vas zemlja vaskrsenja poziva da uznemirite carstvo. Zajedno smo posvećeni okončanju ovog genocida. Zajedno smo posvećeni radu za istinu i pravdu. Znamo da ćemo prevladati, jer Al Masih qam. Hristos vaskrse. Amin.
Božićna crkva u Vitlejemu,
Palestina, 30. 3. 2024.
Prevod: Smiljana Ćurić Bero
[1] U trenutku objavljivanja ove besede prošlo je 210 dana od početka genocida u Gazi.
[2] U trenutku objavljivanja ove besede broj ubijenih je porastao na više od 34.000, a od toga je preko 14.000 dece. UN procenjuje da se preko 10.000 ljudi vodi kao nestalo pod ruševinama.
[3] UNRWA je agencija UN-a, ustanovljena 1949. godine, nakon Nakbe (katastrofe) 1948. kada je ustanovljena država Izrael, a proterano više od 750.000 Palestinaca. Agencija se bavi palestinskim izbeglicama i pruža pomoć i zaštitu za 5.9 miliona registrovanih palestinskih izbeglica u ukupno 58 kampova koji se nalaze u Gazi, na Zapadnoj obali, u Jordanu, Siriji i Libanu.
