Хорхе Мариа Бергољо – како то, на прву лопту, „обично” звучи! Да се човек запита – ко ли то беше? Један од оних не баш најпознатијих аргентинских фудбалских репрезентативаца? Или неки од јужноамеричких бројних књижевника? Можда певач? Тешко да би неком пало на памет да се иза овог имена крије римски папа. И то какав!
И заиста, папа Франциско био је такав како му и име звучи: пре свега, сасвим обичан, „нормалан” човек, који никада није имао амбицију да се по било чему издваја и да себе види вишим и бољим од других. А самим тим и врло необичан, изванредан папа. О томе сведочи и његова младост. Плесао је танго, волео фудбал и вино. Последње две љубави није се одрекао током читавог живота. Нарочито је волео свој локални клуб Сан Лоренцо, а за вино је у више наврата говорио да је „дар Божији” и „извор радости”. За живот је понекад чак зарађивао и као радник обезбеђења у ноћним клубовима.
И његов призив у свештенство био је тих, нетипичан. Одлазећи на журку једне вечери, осетио је снажну потребу да сврати у своју парохијску цркву и исповедио се свештенику, кога дотад није познавао. Много тога у вези овог сусрета ни самом Бергољу није било јасно, али је, говорио је, упамтио снажан осећај „да ме је неко чекао; чекао ме је дуго.” Након те исповести осећао је и „да се нешто променило” и отад био уверен да мора постати свештеник. Још један од догађаја који је снажно утицао на њега је тешка респираторна инфекција у 21. години, коју је једва преживео, након што му је део плућа одстрањен. Након опоравка приступио је Језуитском реду.
У вези са тим, ред је дотаћи се и Бергољовог образовања. У јавности је он пречесто сматран необразованим, вероватно услед природног поређења са претходником на трону Св. Петра, Рацингером, који је био један од најпознатијих професора теологије 20. века. Па ипак, „необразовани” Бергољо након завршене средње хемијске школе, а у складу са традицијом Језуита, дипломирао је прво философију, а потом и теологију. Иако никада није завршио докторске студије, ради којих је ишао у Немачку, дуго година је радио као предавач на језуитским школама, првенствено књижевности и психологије, и у овој улози био је веома поштован. Толико о „необразовању”.
Његова црквена служба пре избора за папу везана је за родни Буенос Ајрес. Иако је у овом граду прошао све службе до надбискупа и кардинала, увек је остао максимално приступачан верном народу, који га je без обзира на хијерархијско напредовање све време зваo просто „отац Хорхе”.
Најконтроверзнији аспект његове службе у Аргентини тиче се периода диктатуре, јер су постојале инсинуације да Бергољо није у довољној мери осудио диктатуру и да је чак и сарађивао са злочиначким режимом. Позиван је на суд да о овоме говори, додуше не као оптужени, већ као сведок, што је увек радо прихватао и никад се није позивао на имунитет. Никаква кривица му није доказана, напротив. 2013. објављена је књига италијанског новинара Нела Скава Бергољова листа, у којој се износе докази да је он организовао тајну мрежу и на тај начин директно или индиректно спасио преко 1200 људи прогоњених од стране диктаторског режима. Поређења ради, ова листа бројем надилази Шиндлерову листу.
Бергољо је први папа изабран из Јужне Америке, први из редова Језуита и први који је икада одабрао име Франциско, по чувеном истоименом светитељу Франциску Асишком. И у овом случају можемо рећи nomen estomen. По његовом личном сведочењу, честитајући му на избору за папу, бразилски кардинал Клаудио Хумес рекао му је „Не заборави сиромашне!”, а Франциско је то прокоментарисао на следећи начин: „Одмах сам се, мислећи на сиромашне, сетио Франциска Асишког … За мене он је човек мира, човек сиромаштва, човек који воли и штити творевину”. Већ у свом првом обраћању медијима папа Франциско је изјавио „О како бих волео цркву која је сиромашна и која је за сиромашне!”
Још једна изјава дата у првих петнаестак дана његовог понтификата може се сматрати једном од суштинских одлика његовог учења и, што је још важније, деловања. На Велики четвртак 2013. својим свештеницима обратио се речима „Ово је оно што тражим од вас: будите пастири који миришу на овце!” Овом, у међувремену врло чувеном, сликом он је још једном јасно истакао своје убеђење да црква мора бити близу и на услузи „оним најмањима”, за које се и сами Христос највише залагао, штавише са њима се поистовећивао. И све до краја свог понтификата Франциско је управо тако и поступао, залагао се највише за оне који су из било ког разлога „на маргини”.
Тако је, нпр. апостолском конституцијом Praedicate evangelium допустио да се жене (и лаици) нађу на челу ватиканских дикастерија и учествују у избору бискупа. Потом, веома се интересовао за положај миграната и залагао за њихова права. Његова прва службена посета изван Рима била је посета острву Лампедуза, где је служио мису у спомен многобројним жртвама које су се удавиле покушавајући да из Африке пребегну у Европу. У надахнутој беседи позвао је верне да Бога моле да нам опрости нашу равнодушност и јасно рекао да смо сви криви за смрт невиних. Фебруара 2016. током првог мандата Доналда Трампа, који се залагао за изградњу зида према Мексику, Папа је јасно поручио: „Особа која мисли само о изградњи зидова, о коме год да се ради, а не гради мостове – није хришћанин!” И када је реч о ЛГБТ заједници, Франциско је показао много више разумевања него сви његови претходници заједно. У чувеном интервјуу у авиону, на повратку са светског дана младих у Бразилу 2013. он је изјавио: „ Ако је неко геј, трага за Богом и има добру вољу – ко сам ја да му судим?” У више наврата позивао је родитеље чија се деца изјашњавају као ЛГБТ да их прихвате и не осуђују их, уверавајући их да их и Бог и црква воле „онакве какви јесу”. Са његовим благословом објављен је и документ Дикастерије за учење вере Fiducia Supplicans, којим се дозвољава нелитургијско, пастирско благосиљање истополних заједница. Дакле не брак, већ просто благослов јер „благослов не изискује моралну савршеност”, већ је плод човековог поверења у Бога и његову љубав. И по питању ове али и многих других тема Франциско се практично налазио између чекића изразито конзервативних католичких струја и наковња либерала. За једне су његови „иступи” били преслободни, за друге упркос свему – недовољни.
Много је још тема и области где је Франциско дао изузетно важан допринос, попут рецимо дијалога са атеистима, за које је такође показивао велику љубав и разумевање. Али, нажалост, овде немамо простора да улазимо у све детаље. Поменимо само још његову готово опште познату, симболичну, али никако не и безначајну одлуку да не живи у Апостолској палати, како то традиција налаже, већ у стану у споредној, гостинској кући, да носи обичне, често и трошне, ципеле, не вози се лимузином већ далеко скромнијим аутомобилом итд.
Све у свему, може се рећи да је папа Франциско био човек који је далеко више него да говори волео (а и те како добро умео) да слуша, и коме су најважнији били они на које свет углавном заборавља. Када је пак говорио, чинио је то једноставним језиком, али изузетно лепо, увек погађајући суштину Христове поруке. Стога се чини врло прикладним да на овом месту „чујемо” једну од његове последње две беседе, од пре два дана, са бденија у Васкршњој ноћи. Царство му небеско и хвала на топлом и аутентичном сведочанству заједничког нам Христа!
Ноћ је. Пасхална свећа лагано напредује ка олтару. Ноћ је, појање васкршње химне наша срца подстиче на радост јер је земља „обасјана сјајем са висине. Светлост великога Цара те окружује. Гле, свуда је ишчезла тама.“ (Exsultet)
Догађаји о којима смо управо чули у Еванђељу (уп. Лк 24, 1–12) одигравају се пред сам крај ноћи: непосредно пред излазак сунца почиње да сија божанска светлост и догађа се Пасха Господња. У првој светлости зоре види се да је велики камен са Исусовог гроба већ одваљен и неколико жена повијених у жалобне повоје долазе на то место. Тама и даље обавија потрешеност и страх ученика. Све се догађа у ноћи.
Васкршња ноћ нас подсећа на то да светлост Васкрсења осветљава пут корак по корак – неупадљиво, ненаметљиво се пробијајући у таму историје и нежно просијавајући унутар наших срца. Тој светлости одговара скрушена вера, лишена сваког тријумфализма. Пасха Господња није некакав спектакл, којим се Бог намеће и приморава нас да верујемо у њега. То није циљ који Исус достиже лако, заобилазећи Голготу. Тако јој ни ми не можемо приступити олако, без премишљања. Напротив, Васкрсење је попут сићушних зрака светлости, који себи постепено крче пут, неприметно, понекад чак и угрожени тамом и недостатком вере.
Овакав Божији „стил” ослобађа нас апстрактне религиозности, која погрешно верује да ће Васкрсење Господње све разрешити на магичан начин. Истина је потпуно супротна томе: не можемо празновати Васкрс а да се и даље не суочавамо са ноћима које носимо у својим срцима и са сенкама смрти које тако често лебде над овим светом. Христос је победио грех и укинуо смрт, али у нашој земаљској историји сила Васкрсења још није досегла своју пуноћу. Та пуноћа поверена нам је као малени зрачак светла, да му не дозволимо да се угаси, и да га чинимо све снажнијим.
Браћо и сестре, требало би да нарочито у овој светој години овај позив примимо к срцу: Допустимо да васкршња нада проклија у нашем животу и свету!
Ако и даље осећамо терет смрти у својим срцима, ако увиђамо да се сенке зла и даље претећи шире светом, ако осећамо да ране егоизма или насиља пеку наша тела и друштва – немојмо губити храброст! Вратимо се поруци ове ноћи: светлост се лагано рађа чак и кад смо окружени тамом. Нада у нови живот, у коначно ослобођени свет чека на нас. Нови почетак нас може изненадити, чак иако нам се понекад чини немогућим, јер Христос је победио смрт!
Ова порука шири наша срца и испуњава нас надом. Јер у васкрслом Исусу имамо сигурност да и наша лична прича и пут човечанства леже у Божијим рукама, чак и ако су сада и даље обавијене тамом у којој светла само слабашно светлуцају. Али Он, у својој великој љубави, неће допустити да поклекнемо, нити дозволити да зло има последњу реч. Ипак, та нада, која је у Христу већ испуњена, за нас остаје циљ који тек треба да достигнемо. Она нам је поверена да је веродостојно сведочимо и да би Царство Божије пронашло пут до срца људи и жена нашег доба.
Свети Августин нас подсећа да „Васкрсење Господа нашега Исуса Христа означава нови живот свих који у Њега верују; а тајну његове смрти и Васкрсења морате темељно упознати и изнова је учинити стварном у свом животу“ (Проповед 231, 2). Позвани смо, дакле, да Васкрс учинимо стварним у свом животу и постанемо весници и градитељи наде, чак и онда када нам ветрови смрти и даље дувају у лице.
Можемо то чинити својим речима, ситним свакодневним гестовима, одлукама надахнутим јеванђељем. Читав наш живот може бити знамење наде. То желимо бити свима онима којима недостаје вере у Господа, онима који су залутали на свом путу, онима који су одустали или су сломљени животним теретом, онима који су сами или се затварају у своју бол, свим сиромашнима и потлаченима овога света, пониженим и убијеним женама, нерођеној и злостављаној деци, жртвама рата. Сваком појединцу и свима заједно желимо да пружимо васкршњу наду!
Желео бих да вас подсетим на једну мистикињу из 13. века, Хедвигу из Антверпена, која је, надахнута Песмом над песмама, описивала патњу због одсуства Вољеног и преклињала за повратак Љубави да би, како је говорила, „моја тама доживела обрт”. (Hadewijch, Poesie Visioni Lettere, Genova 2000, 23).
Васкрсли Христос је тачка коначног преокрета људске историје. Он је нада која не бледи. Он је љубав која нас прати и подржава. Он је будућност историје, коначни циљ ка коме ходимо да бисмо били примљени у нови живот у коме ће сами Господ обрисати све наше сузе: „Смрти више неће бити, ни туге ни плача ни бола.” (Отк 21,4). Ову васкршњу наду, овај „обрт у тами” морамо проповедати свима.
Браћо и сестре, васкршњи период је доба наде. „И даље постоји страх. И даље је ту болна свесност греха, али ту је и светлост, која се пробија. […] Васкрс доноси добру вест да, иако се ствари у свету чине све горим, зло је већ побеђено. Васкрс нам омогућава да тврдимо, иако се Бог чини тако далеким и иако смо заузети безбројним ситницама, Господ ипак ходи путем с нама. Многи су зраци наде који обасјавају наш пут кроз живот” (H. Nouwen, A Cry for Mercy, Prayers from the Genesee).
Дајмо простора светлости Васкрслога! И постаћемо градитељи наде за овај свет.
