Исцељење раслабљеног болесника, живопис у крстионици ранохришћанске цркве у Дура Европосу (Сирија), 3. век
У немилим дешавањима која су обележила 20. век на југу Африке, Холандска Реформисана Црква преузела је на себе чудан задатак: ставила је себе у службу теолошког оправдања идеологије апартхејда и директне подршке дискриминацији коју је спроводио владајући режим.
На основу тумачења приче о Вавилонској кули (Пост. 11) – схватања да су различити народи света раздвојени једни од других божанском одлуком – и једног стиха из говора апостола Павла на Ареопагу (Дап. 17, 26), ова Црква подстицала је и оправдавала политику апартхејда тј. пружала потпору легализацији потпуног раздвајања маса (в. Osmer, R. R. (2005), The Teaching Ministry of Congregations, 79; в. и Keulman, K. (ур.) (1993), Critical Moments in Religious History, 169).
Међутим, од 70-их година 20. века Холандска Реформисана Црква постепено је ревидирала своје ставове, да би се – под притисцима, услед политичких промена – деведесетих удружила са осталим хришћанским деноминацијама у схватању да је апартхејд био у супротности са основним начелима хришћанства.
Иста Црква је, мењајући и супротстављајући тумачења једних истих стихова, послужила стварању расног сукоба и расне нетрепељивости у Јужној Африци, а затим ублажавању такве политике и стварању услова за мир и помирење – у току свега неколико деценија.
Са намером је одабран драстичан пример. Питам се: постоји ли реална опасност од злоупотребе црквене егзегезе у циљу оправдавања ове или оне идеологије, овог или оног циља? Надајући се да се никакво поменутом слично ангажовање библијског текста неће десити у будућности, верујем да таква опасност увек постоји. Можда не у онаквим облицима као што се то догађало у прошлости – ту најпре мислим нпр. на теолошко оправдање ратова (крсташких и некрсташких), угњетавања староседелачких и неевропских (да ли само неевропских?) народа током епохе колонијализма итд. – али опасност постоји.
А да је таква опасност реално присутна показује и следећа ствар: управо сада, током Васкршњег поста, свештеници улазе у домове верујућих, вршећи мало водоосвећење – трају тзв. „васкршње водице“. У оквиру малог водоосвећења које свештеници врше у домовима верних чита се 14. зачало из Јеванђеља по Јовану (Јн. 5, 1–4) – одломак о бањи Витезди, у којој су болесници очекивали чудесно исцељење (ово зачало чине уводни стихови 5. главе (Јн. 5, 1–3), којима је придодата познија интерполација из Јн. 5, 4 – вероватно накнадна глоса на Јн. 5, 7).
У овој глави Јовановог јеванђеља Христос се открива као господар суботе (Јн. 5, 5–18), те Јудејци хоће да га убију јер се гради „једнаким Богу“ (Јн. 5, 18), док Христос за себе потврђује да је Син Очев, који чини исто што и Отац, васкрсава мртве, има суд – захтева исто поштовање које се указује и Оцу (Јн. 5, 19–23) итд. – укратко се у овој глави показује да је Христос Спаситељ без ког нема спасења. И да је све без Христа ништа – те онај ко слуша реч Христову и верује има живот вечни (Јн. 5, 24 и даље), док је узалуд уздање у Мојсија (Јн. 5, 45), узалуд је и тражење вечног живота у Писму (Јн. 5, 39–40), узалуд су дакле и све воде и водице – таман и да их анђео заталасава својим крилом – све је без Христа узалуд.
Међутим, из одељка који верни слушају у својим домовима то се не може сазнати. Овде можемо видети како је јеванђелски текст, прекинут управо у критичном моменту, истргнут из контекста и стављен у службу религијског схватања: „Свештеник кропи све присутне укућане и све просторије, чиме они бивају освећени и очишћени, и у дом улази благослов Божији“ (како стоји у једном од савремених објашњења ове црквене праксе).
Читање оваквог одломка приликом водоосвећења већ је својеврсна егзегеза. Овај одељак, верницима прочитан у контексту малог водоосвећења током водица, упућује на светост и значај водице. Утолико је савршено разумљиво зашто верници водицу виде као некварежну, као ону која „не губи своју освећујућу благодат“ и која је извор освећења. Што је сасвим другачији закључак од онога који је предложен у петој глави Јовановог јеванђеља.
